среда, 03. април 2019.

ZORAN MODLI Radijska zvezda u telu pilota



Zoran Modli
On je originalan, kreativan, brz, maštovit, duhovit, često ispred svog vremena, ali sa jasnom i pozitivnom vizijom. Čovek prošlosti, svakako sadašnjosti, i bez sumnje, budućnosti. Zoran Modli, legendarni radio voditelj, disk džokej, zaljubljenik i promoter informacionionih tehnologija, profesionalni pilot i instruktor letenja. Malo je onih koji se ne sećaju njegovog autentičnog glasa, karakterističnih reklamnih džinglova i čuvenih emisija, koje su bile zaštitni znak radijskih stanica Studio B, Pingvin i legendarne 202-jke. Od „Diskomera“, preko „Ventilatora“ i „Modulacija“, pa sve do aktuelnog „Zair-a“, gospodin Modli je bio i ostao prepoznatljivo medijsko lice i glas, ali i zvezda bez roka trajanja.


Iza Vas su brojne radijske emisije, džinglovi, reklame…, pa nema sumnje da ste, medijski posmatrano, defintivno čovek radija. Šta je ono što Vas je pre više decenija privuklo “zvučnoj magičnoj kutiji u kojoj žive mali ljudi”?

Čaroban život koji izvire ni iz čega. Dete sam predtelevizijske ere, buduće ere živih slika, koje nije bilo ni u najavi na ondašnjim prostorima. Jedini izvor virtuelnog života bili su glasovi koji su izvirali iz drvenih kutija sa osvetljenom skalom i sa dva dugmeta, za glasnoću i biranje stanica. Nijedan displej sa ajfona, ajpeda, računarskog monitora ili TV-a nije mogao da donese toliko čarolije, koliko je u doba materijalne teskobe to mogla iluminacija imena evropskih gradova ispisanih na staklu, dok je preko njih, vezana za promenljivi kondenzator u srcu radio prijemnika, klizila skala pomoću koje ste “putovali” po tim čudesnim destinacijama – Sarajevo, Tirana, Beograd, Ljubljana, Titograd, Moskva, Zagreb, Paris, Timisoara, Roma, Praha, Stavanger, Monte Carlo, Strasbour... Mnogo godina kasnije, upoznao sam sve te gradove i izbliza, slećući kao pilot u njihova nedra, ali je „kutija koja govori”, počela vrlo rano da mi otkriva život koji se „prostro” predamnom.


Bili ste jedan od prvih, autentičnih disk džokeja na prostorima bivše Jugoslavije. Kako je započeo Vaš angažman i da li je bilo teško steći afirmaciju u jednoj, tada i ovde, nedovoljno poznatoj i (ne)običnoj profesiji?

I disk džokej sam postao zbog fascinacije radiom. Radio Beograd je oduvek imao vrhunske spikere koji su glasom i dikcijom cementirali kvalitetan književni jezik. Još u detinjstvu sam se „opismenio” na uzorima, poput, Branislava Surutke, Miodraga Stevovića, Branislava Mirčetovića, Drage Jonaš, Dušana Vidaka, Petra Lazovića, Vladislava Mijuškovića, Svetislava Vukovića, Duška Markovića... Imao sam ideju o sebi kao spikeru, jer u to vreme nije bilo drugog zvanja ili šanse za animatore pred mikrofonom. A onda je proradio disko klub u mom rodnom Zemunu. Otvoren je u zgradi predratne sinagoge, u to vreme lokalne Mesne zajednice, pa se tako i ustalio pod imenom „Sinagoga”. Kao jedan od dvojice pokretača, bio sam, naravno, prvi i jedini di-džej. Nisam želeo da budem blazirani puštač ploča, kao neki di-džejevi u „elitnim” beogradskim klubovima, već sam rekao sebi: „Budi tu, sa publikom, potrudi se, neka te i vide i čuju, pretvori klasičan disko-igranjac u vizuelizovani radio!” Znao sam da će mi takav pristup otvoriti i put do radija. Tako je i bilo. Na radio Studio B su me primili istog sekunda kad su čuli polučasovni magnetofonski snimak mog programa u „Sinagogi”. Tako se moja lokalna poznatost, na nivou zemunskog korzoa, preko noći pretvorila u globalnu popularnost. 


Kao disk džokej ste stekli veliku populanost, a sa svojom „Letećom diskotekom” ste obišli nekadašnju državu. Kako su izgledale tadašnje diskoteke i kakva je bila atmosfera?

Početkom ’70-ih, glavni centri disko zabave, bili su Beograd, Zagreb i Ljubljana. Zagreb je bio nekako „najglasniji”, sa emancipovanim pristupom fenomenu diskoteka i profesiji disk-džokeja. Sa područja bivše Jugoslavije, jedino sam ja bio prisutan na stupcima zagrebačke revijalne štampe, a kolateralna posledica svega, bila su gostovanja na revijalnim di-džej nastupima u velikim zagrebačkim diskotekama, Gradskom stadionu i zagrebačkoj Dvorani sportova. To mi je i dalo ideju da napustim „stacionar” u Sinagogi i otisnem se van Beograda. Za male pare sam kupio neki drndavi IMV-ov kombi i stidljivo krenuo po obližnjim selima, mahom onima do kojih se stiže preko pančevačkog mosta. Čak i u tom embrionalnom periodu nastanka, „Leteća diskoteka” je imala specijalistu za lajt-šou, go-go igračice i roudmene, to jest moja dva drugara iz ulice koji su izigravali telohranitelje, pomagali kod istovara opreme i bdeli nad prodajom ulaznica, da domaćini ne bi „varali na kartama”. Kad mi je, posle nekog vremena, pukao film, ostavio sam kombi na nekom beogradskom otpadu i odlučio da nastavim ozbiljnije i profesionalnije. U pravi čas, pojavio se spas - Raka Đokić, deceniju kasnije proslavljeni impresario Lepe Brene, ali tada menadžer-početnik koji je, stigavši iz Kuršumljije u Beograd, odlučio da organizuje turneju jednom disk džokeju. Nije se pokajao. A ni ja. Moja „Leteća diskoteka” je najmanje gostovala po diskotekama. Bile su premale za naše apetite. Sale domova kulture, domova armije, lokalnih domova omladine i školska dvorišta bili su prava mera za nas. Ponekad i po koji gradski stadion manjeg gabarita. Na istim pozornicama sa kojih bi vikend pre toga „prašili” Indeksi, YU grupa, Teška industrija ili Bijelo dugme, galamio sam i ja, animirao publiku, skakutao zajedno sa svojim igračicama, sve pazeći da od silnog drmusanja ne krene da preskače igla na gramofonskoj ploči!


Da li možete da izdvojite neku zanimljivu anegdotu iz tog perioda?

Zvučno je bilo to ime, „Leteća diskoteka”, a i godilo mi je, jer je u to vreme tek počelo da mi raste pilotsko paperje, pa sam morao to i da obnarodujem... Na plakatima koji su najavljivali naše gostovanje, blistala je ogromna fotografija JAT-ovog aviona DC-10, ispod  koje je pisalo „Leteća diskoteka Zorana Modlija”. To „leteća” je izgleda bilo dovoljno zvučno da na blagajnu Skenderije u Sarajevu, domami nekog sredovečnog gospodina, koji je od blagajnice zatražio dve karte, i to „Ako može za 30. septembar, ujutru”. „Izvinite, ali Zoran Modli je samo večeras”, kaže mu blagajnica. „Ne zanima me ko će biti pilot, samo mi dajte karte” , rekao je čova, a onda dopunio listu želja: „I, ako može, do prozora.” „Čekajte, vi hoćete...” ukopčala je blagajnica. „...Do Ciriha!” završio je čovek. „Gospodine, ovde je večeras muzički program”, pokušala je da objasni blagajnica. „Pa zašto onda piše LETEĆA diskoteka?” graknuo je Sarajlija, razočarano pokupio novac i nestao u pravcu – pa, verovatno najbliže JAT-ove poslovnice!

Muzika je važan segment Vašeg života, pa ste čak sa Borom Djodjevićem osnovali i bend „Hajduk Stanko i jataci“. Kako ste se snašli u privremenoj ulozi pevača i „rok zvezde“?

Koliko se samo Bora trudio da me nagovori da zapevam! Na bavljenje muzikom gledao sam štreberski – moraš biti savršeno muzikalan, glasovno solidno postavljen i, najvažnije, imati bar nekakav pedigre. Možda sam baš zato, iz inata prema samom sebi, dopustio da me Bora lako nagovori. Što je još gore, otišli smo u studio Produkcije gramofonskih ploča RTB i snimili prvi singl. Bio je to totalni bezobrazluk! Borina instrukcija je glasila: „ Samo ti pevaj što glasnije, ja ću da ti pripomažem – i ništa ne brini!” Tako smo objavili ploču s pesmama „Na putu za Stambol” i „Anđelija, čuvaj se Turaka”. Opevali smo nas dvojica nešto kasnije i disk džokeje, ali sada kao „Zoran Modli i Ravan taban” u disk-džokejskoj himni „Bugi-vugi za disk džokeja”. Bila je to uvodna numera na jednoj od LP ploča sa mojim di-džej egzibicijama iz sredine sedamdesetih.


U jednoj od Vaših najznačajnijih radio emisija “Ventilator 202” promovisali ste brojne demo bendove. Šta Vas je motivisalo da se fokusirate na neafirmisane izvodjače i kome od njih je Vaš radio šou pomogao da se vine do zvezdanih visina?

“Ventilator” sam zamislio kao pop emisiju sa relevantnim top listama, uz priče na razne urbane teme – od filma do nauke. Išlo je, ali mi baš i nije izgledalo naročito originalno, koliko god se ja trudio da samom sebi udahnem život. I živost. Onda su se kao spas pojavili „zaboravljeni” demo snimci nepoznatih bendova i pevača, koji su strpljivo čekali da ih neko čuje, oceni njihov rad i, eventualno, pozove da snime ploču. Meni nije bio problem da to non-stop vrtim u svojim emisijama. Potpuno sam promenio muzičku matricu “Ventilatora” i snimke anonimusa, koji su me fascinirali svojom neposrednošću i istinom, ubacio u konkurenciju sa globalnim mejnstrim hitovima. Tako je rođena Demo top lista “Ventilatora”, na kojoj su se prvi put pojavila i neka od budućih, velikih imena domaćeg roka. Svima govorim da nismo ni ja, ni ova emisija zaslužni za njihovu slavu. Uspeli bi oni i bez “Ventilatora 202”, verujte. Ali je nekako lepše kad se uljuljkujete i imate osećaj da ste, ako ništa drugo, bili neposredni promoter prvih udisaja nadolazeće popularnosti zvučnih imena, poput Patibrejkersa, EKV-a (tada Katarine II), Lakih Pingvina, Psihomodo Popa, Straha, Karlovih Vari, Reks Ilusivija, VIA Talas-a ili niških Fleka.


Originalnost i inovativnost su odrednice koje se vezuju za Vas i Vaš rad, pa ste tako jednu od svojih radio emisija vodili i iz vazduha, tačnije aviona. Kako ste došli na tu ideju i kakve su bile reakcije?

Čega god da se setite ili šta god da uradite, ispostavi se da je neko to već uradio pre vas. Slušao sam priče o novinarima u Americi, koji se iz helikoptera javljaju direktno u radio program izveštavajući o stanju na putevima ili posledicama elementarnih nepogoda. Pomislio sam: zašto to ne bih radio i ja? Na generalnoj probi javljanja iz aviona, dan pre emisije, iznad Beograda nas je iznenadila oluja i „oterala“ na sportski aerodrom Smederevo. Novi peh me je dočekao na dan emitovanja: posedali smo u četvorosed „pajper čiroki“ – novinar i fotoreporter „Radio TV revije“ pozadi, ton majstor Radio Beograda i ja napred – i sačekali trenutak da iz studija krene špica „Ventilatora“. Svečano sam uključio starter motora i otkrio da je motor otkazao poslušnost. Nije preostalo ništa drugo nego da se preselimo u mali dvosed, „cesnu 150“. Posada se prepolovila, jer je bilo mesta samo za tonskog tehničara i mene. Od tog trenutka, funkcionisao sam u „multitaskingu“: upravljao avionom, održavao radio-vezu s kontrolama letenja na batajničkom i surčinskom aerodromu, vodio program uživo i razgovarao sa gostima emisije, kroz direktna telefonska uključenja, koja je uspostavljala ekipa u studiju. Program sam pratio preko džepnog FM prijemnika, pa nisam smeo previše da se udaljavam kako prijem ne bi oslabio! Bili smo u vazduhu koliko i emisija u etru, dakle, tri sata.  Te 1981. godine, bila je prvorazredna atrakcija da neko tri sata upravlja avionom i vodi radio emisiju. Skraćena verzija tog „letećeg“ Ventilatora, iste godine je otišla u Barselonu, kao predstavnik Radio Beograda na internacionalnoj smotri radijskih ostvarenja „Premias Ondas“. Nije dobila radijskog „Oskara“, ali je, kažu, bila zapažena. Za mene dovoljno.


Svet kompjutera, visoke tehnologije, gadžeta i novih komunikacija Vas je oduvek privlačio, pa se slobodno možete nazvati medijskim pionirom i u ovoj oblasti. Odakle u davnim analognim vremenima, Vaše pasionirano interesovanje za pomenute sfere?

Ko je tada znao da će se takozvana analogna vremena tako brzo transformisati u ova takozvana digitalna? Malo ko, možda poneki drčniji, a pri tome vidoviti futurista. Redakcija časopisa za popularizaciju nauke „Galaksija“, bila je kasnih sedamdesetih bezmalo moja druga kuća, jer sam svaki slobodan trenutak provodio u njenom prostoru, sa ljudima koji su je pravili. Bio sam svedok pripreme prvog računarskog časopisa u Jugoslaviji. Bilo je to „Galaksijino“ specijalno izdanje, „Računari u vašoj kući“, a njihov urednik Jovan Regasek, nagovarao me je da preko radija u emisiji „Ventilator 202“, pustim u etar prvi računarski program za kućni računar ZX Spectrum. „Hoću, Jovo, ali kako?“, „Sa kasete“, kaže on. Ostatak priče je legenda koju pioniri računarske revolucije sa ovih prostora znaju napamet.


Već 18 godina ste autor, voditelj, producent, vlasnik i emiter radijske emisije “Zair”, koja se upravo bavi novim tehnologijama. S obzirom da je reč o (ne)tradicionalnom konceptu „jedan čovek, jedan radio“, koliko je teško ili zabavno biti „sam svoj majstor”?

Baš impozantno zvuči ova vaša nabrajalica, kao da sam na čelu kakve medijske imperije! U stvari, još od 1982. godine sam se opredelio za tzv. self-ops način radio prezentacije, a to je kad su u vašim rukama mikrofon, miks pult, muzika i ostatak studijske tehnike, kao što su u ono vreme bili, gramofoni i magnetofoni. Danas je sve to u jednom jedinom računaru, mada i dalje ne možete bez miksete i mikrofona - osim ako ste „džuboks radio“, koji vrti samo muziku sa džinglovima između. Sam-svoj-radio koncept je jedino na šta mogu da pristanem, a to znači da uopšte nije teško i da je opštezabavno proizvoditi radio emisije na taj način!


Paralelno sa radijskom karijerom, više decenija ste aktivno i uspešno, radili kao pilot i instruktor letenja. Odakle ljubav prema letenju i u kojoj meri je genetski kod bio okidač da se oprobate u ovoj odgovornoj, ali i podjednako uzbudljivoj profesiji?

Odrastao sam uz majku, jer nas je moj otac napustio vrlo rano, kada sam imao tri ili četiri godine. Oca sam sreo i nanovo upoznao tek dvadesetak godina kasnije. Bio je inženjer aeronautike, poznati konstruktor aviona, pilot i član elitnog konstruktorskog tima fabrike aviona „Ikarus“. Moja zainteresovanost za letenje, javila se već u detinjstvu. Sa pet godina sam želeo da od gomile kartona sastavim groteskan avion i da sa njim negde odletim. Kasnije, dok sam radio u „Sinagogi“, nekadašnji drugari iz Gimnazije, koji su bili eksperimentalna grupa kandidata buduće JAT-ove Pilotske škole u osnivanju, zvali su me da im se pridružim. Ali ne, meni je tada bilo zanimljivije da radim na Studiju B, a vikendom u diskoteci. Tek nakon očeve smrti, kada sam bolje upoznao njegovu biografiju, ozbiljnije sam se zainteresovao za letenje. Zakasnela motivacija ka letenju, konačno me je odvela na beogradski sportski aerodrom Lisičji Jarak, u predvorje mog, uskoro životnog poziva.


Napisali ste nekoliko knjiga koje se na različite načine bave temom avijacije. O kakvoj vrsti sadržaja je reč i kojoj ciljnoj grupi se obraćate?

Gotovo sve knjige koje sam objavio, predstavljaju neku vrstu udžbenika za pilote-početnike. To znači da možete da ih čitate i kao pilot, ali i kao vazduhoplovni entuzijasta, koji želi da zaviri u srž avijacije. Ima u njima lakih literarnih uzleta, ali sve one imaju snažnu pragmatičnu notu koja vas vodi od početne želje do filigranskih detalja važnih pilotima koji koračaju ka profesionalnoj dozvoli.


Živimo u vremenu velikih promena i sveopšte digitalizacije. Koliko su Internet i  tehnološka revolucija uticali na tradicionalne medije i kakva je sadašnjost, a posebno budućnost radija?

Moje mišljenje je da su internet i tehnološka revolucija blagotvorno uticali na tradicionalne medije. Radio, televizija, novine, knjige, pozorište, film, opera, estrada, nikada nam nisu bili bliži. Sve je na dohvat ruke, a haj-tek revolucija medijima na koje smo navikli samo pomaže da opstanu. Neki tvrde da je današnji radio uzgubio pređašnji uticaj. Donekle jeste, ali, šta je uopšte ostalo isto? Svet se menja. Sve se menja. Način saopštavanja informacija, kanali kojima stižu do nas, način na koji ih primamo. Ipak, radio se i dalje sluša. On je civilizacijska tekovina koja zadovoljava potrebe našeg intelekta i našeg čula sluha i u ovom trenutku je najprijemčiviji medij. Ljude možda uspavljuje enormno veliki broj isključivo muzičkih radio stanica, pa mnogi misle da su sve radio stanice iste i da nije važno koju će slušati. Ali, kao i u svakom drugom civilizacijskom žanru, tako i, kada je reč o slušaocima radija, postoje oni aktivni, koji traže sadržaj i oni pasivni, kojima je svejedno. Jedina deviza koja važi u ovoj masi medijskih ponuda u kojoj se svako bori za svoje parče kolača, jeste da nije važno koliko njih te sluša, važno je ko te sluša.


Govoreći o novim trendovima, kako gledate na današnju DJ scenu i da li ste nekada, na svojim počecima, mogli da pretpostavite da će disk džokeji postati ovako bitan segment svetske muzičke, mainstream scene?

Disk džokeji su uvek bili bitan deo muzičke scene. U moje vreme su bili promoteri novih imena i novih hitova. To sam i ja bio. Od devedesetih naovamo disk džokeji su autori, koautori i producenti muzike za igru. To je strašno bitna razlika i kvalitativni, da ne kažem kvantni skok! Da li sam to mogao da pretpostavim? Ne znam, nikada nisam razmišljao o tome kuda ide budućnost disk-džokejske profesije... Ona ide tamo kuda je vode njeni pripadnici, a ja to odavno nisam. Prestao sam da se predstavljam kao di-džej čim sam prešao tridesetu i ozbiljno ušao u svet avijacije, ali mi je drago što me mnogi i dalje pamte kao disk džokeja.



Svestrani ste, radoznali, a čini se, i dalje spremni na profesionalne izazove. Da li postoji nešto što još uvek niste uradili, a želite, i šta smatrate svojim najvećim uspehom i zadovoljstvom?

Želim da napišem roman, a pre toga autobiografiju, ali samo kao visinsku pripremu za roman. Želim da napišem i pesmu kojom bih nadmašio Jesenjina, kao i da nacrtam karikaturu kojom bih nadmašio Petričića. Voleo bih da od kartonskih kutija napravim avion o kojem sam maštao u detinjstvu i da kao putnik-namernik, redom, jedan po jedan, posetim sve gradove na čije aerodrome sam kao pilot sletao proteklih decenija. Ima divnih gradova koje sam uspevao samo okom da okrznem prilikom sletanja i posle poletanja, ali mi se nikada nije pružila šansa da zaronim u njihove ulice i u njihovu dušu. Mislite li da je to u redu?


*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Zoran Modli, privatna arhiva, Andrej Čukić
 
ONA Magazin

субота, 16. фебруар 2019.

WOOD MOOD DESIGN



Iza brenda Wood Mood Design stoji mlada dizajnerka Milica Marić. Komadni nameštaj, izradjen od punog drveta, jeste ono po čemu je prepoznatljiva. Inspirisana estetikom skandinavskih majstora, ali i srpskom tradicijom, Milica gradi specifičan stil, koji karakteriše kvalitet, kao i autentičan, moderan, ali sveden dizajn. Komadi nameštaja sa etiketom WMD postaju sve traženiji na domaćem, kao i inostranom tržištu, dok o Miličinom radu i talentu svedoče brojne nagrade. 


Odrasli ste u porodici u kojoj se neguje kreativnost, umetnost, ali i stolarski zanat. Koliko Vas je takav ambijent odredio i trasirao Vaš dalji put?

Od kada znam za sebe, okružena sam drvetom. Kao mala sam puno vremena provodila kod dede, koji je imao pravu, starinsku stolarsku radionicu, sa stolarskom tezgom, testericama i raznim drugim stolarskim alatima. Kasnije, tokom osnovne škole, na časovima tehničkog obrazovanja, obožavala sam da pravim razne stvari, kako sebi, tako i drugima. Sve je to uticalo na moj današnji rad. 


Vaš talenat je dolazio do izražaja već tokom studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, nakon čega ste se vrlo brzo predstavili kao samostalni autor, ali i preduzetnik. Kako ste koncipirali svoj brend i po čemu je on karakterističan?

Nikada mi nije bilo zanimljivo da radim ono što rade i drugi. Želela sam da budem drugačija, da stvorim svoj, prepoznatljiv stil. Uvek me je fascinirao rad skandinavskih dizajnera s početka XX veka i arhitekata škole Bauhaus. Njihov pristup nameštaju od drveta je zaista jedinstven. Ipak, nisam želela da pravim Skandinaviju u Srbiji. Mi smo zemlja drveta i lepe tradicije, pa zašto onda ne utkati nešto autentično, naše... Svaki WMD komad ima svoju posebnu priču. Pored kvaliteta, koji je najbitniji, trudim se da predstavim nameštaj na jedan duhovit način, kroz imena ili neke specifične karakteristike. WMD se prepoznaje po materijalu, kvalitetu, specifičnoj funkciji, kao i multifunkciji, koja u potpunosti stavlja nameštaj u službu svojih vlasnika. S tim u vezi, jednom je neko pametno rekao: ,,Džaba’’ vam dobra stolica, ako niko neće da sedi na njoj”.


Drvo je osnovni materijal sa kojim radite, dok se komadi koje dizajnirate, izradjuju u malim serijama ili po narudžbini. Da li ste isključivo okrenuti mašinskoj izradi ili je i ručni rad zastupljen u odredjenoj meri?

Puno alata i mašina je uključeno u proces proizvodnje, ali se svaki komad ručno dorađuje. Mašine su moćna sredstva, bez njih se danas ne može, ali ručna dorada svakom komadu daje lični pečat i naglašava njegovu lepotu. Svaki WMD komad je ,,prošao’’ i kroz moje ruke. Oni koji se bave ovim poslom znaju da ukoliko pogrešite u završnoj obradi, ceo proces možete da upropastite. S druge strane, pojedine komade nekada moram da prilagodim mogućnostima naše proizvodnje i opremi kojom raspolažemo. Zbog toga, neke ideje ostanu samo na papiru. Ali, stalno se usavršavam, pospešujem proizvodnju, uključujem nove ljude...


U svojoj ponudi imate različite, ponekad i (ne)obične komade nameštaja, od stolica i stolova, pa do ogledala, satova i lampi. Gde se i kako radjaju ideje, šta Vas inspiriše i kako kupci reaguju na ono što stvarate?

Mislim da mi je najteže da odgovorim šta me inspiriše, jer toliko živim svoju WMD priču, da u svemu mogu da pronađem inspiraciju. Kao introvertno osetljiva osoba, teško se prilagođavam. Čini mi se da me je ta osobina i dovela do toga da svoja osećanja utkam u svoj rad i da stvorim autentične dizajnerske komade koji se ne prilagođavaju pojedinačnim potrebama kupaca, već su akcenat u prostoru. Interakcija sa kupcma me jako raduje. Trudim se da se svakom od njih maksimalno posvetim, da čujem njihova mišljenja, pohvale, kritike, to mi puno znači. Posebno bih izdvojila parove, koji su tek krenuli u zajednički život, mislim da su mi oni najdraži kupci..


Najprepoznatljiviji komad iz WMD kolekcije je hoklica – pufnica, koja je ovenčana i  internacionalnim nagradama. Kako ste došli na ideju da realizujete ovaj model?

Na svakom komadu radim najmanje dva meseca, a na pojedinim i po godinu dana. Pufnica je od početne ideje promenila nekoliko oblika. Prva varijanta je bila skroz ravna, zvala se Tačka, i uopšte se nije prodavala. Tek kada sam joj dala lični pečat, pufnasti sedalni deo, pospešila njenu funkcionalnost i dala joj zanimljivo ime, njena popularnost je počela da raste, a samim tim i prodaja. Pufnicu odlikuje izuzetna udobnost, i kada sedite na njoj, nemate utisak da sedite na hoklici, već na stolici. Pored Pufnice, kao najtraženije komade bih izdvojila i WMD sto, a potom i zidne satove.


Svojim dizajnerskim komadima ste opremili i pojedine javne prostore. Koliko Vam takva vrsta angažmana imponuje i da li pomaže u promociji Vašeg brenda?

Ljudima je zanimljivo kada negde vide WMD nameštaj. Ta vrsta promocije je svakako korisna. U isto vreme, drago mi je kad čujem da ljudi prepoznaju moj dizajn.  


Nameštaj ste izlagali na brojnim važnim manifestacijama u zemlji i inostranstvu, a za svoja dizajnerka rešenja ste dobili značajne nagrade. Da li bi neku izložbu ili priznanje, posebno izdvojili?

Svako priznanje mi je važno, ali mislim da sam bila najsrećnija kada sam u Italiji osvojila ,,A design award'' za lampu Lajku Štipaljku. Odlazak u Komo, dodela nagrada u zamku i ceo svet na jednom mestu, od Indije do Japana. Veličanstveno i nezaboravno iskustvo. 


Dizajn sa potpisom Vašeg studija, prepoznat je i van granica naše zemlje. Da li planirate da se intenzivnije posvetite pozicioniranju svog brenda u inostranstvu?

Takvi planovi postoje i konstantno radimo na njima. Za sada su kupci uzimali po nekoliko artikala, koliko im transport dozvoljava. WMD komadi su stigli do Londona, Stokholma, Japana, Austrije, Nemačke, Amerike, Kanade, a nedavno nam je stigao i pozdrav iz Bangkoka.


U svojoj firmi, niste samo dizajner, već aktivno učestvujete u svim fazama rada. Da li je, i u kojoj meri, teško biti mlada žena, pritom umetnica, a u isto vreme i poslovna žena u „muškom svetu“, a sve to u Srbiji?

Svaki radni dan mi je drugačiji. U proizvodnji se dešava dosta nepredviđenih situacija, a probleme treba brzo rešiti, kako bi sve funkcionisalo. Svaki dan mi počinje u 07h, nakon čega obavezno pročitam po neku stranicu psihološke literature koju volim, kako bih se koncentrisala i lakše suočila sa različitim problemima i ljudima sa kojim dolazim u kontakt. Ujutru prvo odem do saradnika koji su van moje proizvodnje, a onda nastavljam u svojoj radionici. Ovakav način poslovanja, koji podrazumeva izradu prototipa, kao i rad u malim serijama, dosta je skup, ali se trudim da cene, koliko mogu, prilagodim našem tržištu. Teško je, ali svako će to reći za svoj posao. Mislim da sam se navikla na ovaj način i tempo rada, tako da ne znam kako bih drugačije.


Koji je trenutni novitet koji dolazi iz Vašeg studija i gde zainteresovani mogu da se upoznaju sa Vašom ponudom?

Od pre nekoliko meseci radim na razvijanju novih dizajnerskih komada. Za sada su realizovani stolovi Peščanik i Avangarda. WMD nameštaj prodajemo u našim salonima u Čačku i Beogradu, ali bih izdvojila i Sajam nameštaja, na kome svake godine predstavimo nove komade iz WMD linije. Zainteresovani mogu da posete i naš sajt www.woodmooddesign.org  


*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Wood Mood Design

ONA Magazin

среда, 07. новембар 2018.

ŽELJKO DJUROVIĆ - Slikar magičnih svetova



Željko Djurović je slikar fantastike, kreator magičnih svetova i čarobnjak čija su platna natopljena alhemijom njegove duše. Inspirisan ženom, njenom lepotom, čulnošću i erotikom, ali i plavetnilom i tajnama mora, koje mu geografski i emotivno pripada, on vešto prkosi sumornoj realnosti savremenog sveta. Njegova umetnost, prepuna boja i čudnovatih motiva, zavodi, inpiriše i budi maštu posmatrača, brišući granicu izmedju stvarnosti i fantazije. 


Na Vašim slikama dominiraju figure žena, pa je izvesno da su Vam one glavna inspiracija. Ko su žene koje slikate, kakvom ambijentu pripadaju i koju poruku šalju?

Ja sam Mediteranac po čulnosti, erotizmu, estetizmu, ali i svim drugim elementima. Nekako mi je normalno da su  žena, žensko telo, voda, sunce i kamen, utisnuti  u moj genetski kod. Žena koju tražim je ključni element oko koga se sve vrti. Ona stoji na izvoru i utočištu života, erotična i poželjna, plodna, rasplamsana od vatre iskušenja ili smirena talasanjem mora. Tu toplinu Mediterana, ujedinjenu sa lepotom i toplinom žene, pokušavam da prenesem i posmatraču. Suprotno današnjim tendencijama u umetnosti, želim da vizuelnom senzacijom pobedim verbalnu igru.


U estetskom, ali i simboličkom smislu, Vaša umetnost je zavodljiva, eterična, isprepletana elementima vode i vatre, ali i drugim kontrastima... Gde su granice realnog i onostranog ?

Nema ih. Te granice su nestale u mom svetu.
.
Erotika i čulnost su takodje naglašene karakteristike vašeg slikarstva. Da li je to izraz lične ili univerzalne potrage za ljubavlju, toplinom, senzualnošću, strašću...?

Erotiku i čulnost žena, prikazanu na mojim slikama, doživljavam poprilično stvarno, skoro fizički. U celom mom stvaralaštvu je dominantna telesna nadraženost, u njemu sija požudni eros zdrave ljubavi, daleko od prljavštine i trulosti savremenog sveta. Od potrage za ljubavlju i potrage za umetnošću, napravio sam misiju i trudim se da istrajem u tome, vodjen istom strašću koju sam imao kada sam počinjao da ulazim u svet umetnosti. 


Raskošan i intenzivan kolorit dominira Vašim platnima i doprinosi magiji. Čini se da Vas boje inspirišu podjednako, koliko i motivi na Vašim slikama?

Bojom sam fasciniran od početka i verujem da je ona glavni pokretač pri doživljaju slike. Kolor koji ne pripada realnom svetu, doprinosi da motiv postane čudnovat, izmešten iz realnosti i smešten u drugu dimenziju, sanjanu. Ti neočekivani sudari boja i način slikanja, koji sam razvijao, čine da slika deluje fluorescentno. Dok slikam, želim da posmatrač dobije želju da zakorači u sliku i da se kreće predelima mojih snova. Teme, odnosno motivi kojima se bavim, nisu traženi. Oni su mi dati.


Pored ulja na platnu, bavite se i crtežom i grafikom. Da li bi se moglo reći da je crtež osnova Vašeg slikarstva i koja od pomenutih tehnika Vam je najbliža?

Boja je erotski element slike, suprotno muževnom crtežu, koji ponekad ima nešto demonsko i surovo. Crtež je moje utočiste i moja tvrdjava. Dosledni sam borac za dostojanstvo crteža, kao samostalne, umetničke discipline.Volim tuš i pero. Rezanje papira perom i slivanje tuša u tu razderotinu, asocira me na oplodnju i ljubavni čin. Čini mi se da sam u crtežu postigao sve ono čemu sam težio i u slici, naravno poštujući jezik crteža. Sa grafikom sam imao dosta uspeha  i donela mi je dosta lepih susreta i iskustva, pogotovu radeći ex libris.


Član ste medjunarodne umetničke grupe Libellule, zahvaljujući čemu ste aktivno prisutni i na evropskoj umetničkoj sceni. Kakva iskustva nosite sa inostranih izložbi i kako strana publika reaguje na Vaše stvaralaštvo?

Već deset godina sam član medjunarodne umetničke grupe LIBELLULE, koju je osnovao francuski slikar Lukas Kandl. Često izlažemo po evropskim gradovima. Uvek krećemo od Pariza, sa salona Comparaisons, koji se održava u Grand Palais-u. Grupa neguje sliku, fantastično i vizionarsko slikarstvo, a naše radove je za ovih deset godina, videlo preko pola miliona posetilaca. To je zvaničan podatak, jer se izložbe održavaju u renomiranim galerijama i muzejima. Reakcije publike su veoma pozitivne. Boja je element koji ih posebno fascinira i na koji izuzetno dobro reaguju.


Deo ste umetničkog koncept – projekta „Fantastičnih šest“, koji pored Vas okuplja još pet reprezentativnih umetnika.  Kako je došlo do te sinergije, ko je bio idejni tvorac i da li ćete nastaviti sa zajedničkim izložbama po Srbiji?.

Projekat je osmislila istoričar umetnosti Maja Živanović. Odabrano je šest slikara, a pored mene, tu su Vladimir Dunjić, Sergej Aparin, Zoran Velimanović, Željko Tonšić i Milan Tucović. Mi smo slikari koji se poznaju i poštuju, ali nikada nismo zajedno izlagali. Očigledno je bila potrebna ženska energija da sve to osmisli i realizuje ceo projekat. Na samom otvaranju izložbe u Kući legata u Beogradu, bilo je 2000 posetilaca, a za dvadeset dana, izložbu je videlo preko 6000 ljudi. Nakon Beograda, postavka je prikazana u Kragujevcu i Užicu, a s obzirom na interesovanje, izlaganje ćemo verovatno nastaviti, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Publika voli dobru sliku, glad za njom će uvek postojati i ona kao nosilac vizuelnih senzacija ne može da nestane. 


Vaše slike se nalaze u privatnim kolekcijama širom sveta, ali su, izmedju ostalog, i deo stalnih postavki Narodnog muzeja u Beogradu, kao i Internacionalonog muzeja za fantastičnu umetnost u Švajcarckoj. U kojoj meri su ovakve reference podsticajne za umetnika?

Muzej za fantastičnu umetnost Gruyeres u Švajcarskoj, otkupio je nekoliko mojih slika, nakon samostalne izložbe koju sam tamo imao. Sada su u stalnoj postavci, izložene pored najvećih imena svetskog slikarstva fantastike. U širem smislu, slobodno mogu da kažem da se moje slike nalaze na svim kontinentima. Takve stvari su veoma podsticajne, ispunjavaju me zadovoljstvom i guraju napred. Važno je da nas uspeh ne uspava. Ne treba se osvrtati, već samo ići napred. Na kamen koji se kotrlja, ne hvata se mahovina.


Spadate u kategoriju veoma produktivnih slikara, ali upkos tome, niste upali u „zamku“ jednoličnosti i „već vidjenog“. Koliko je za umetnika važno da se menja, napreduje i istražuje, a da opet ne ode previše daleko od svog prepoznatljivog stila?

Jednom je jedan od mojih profesora rekao: ,,Deco, nije važno ni da li ste dobri, bitno je da ste prepoznatljivi“. Ali, to je samo jedan deo priče. Za slikara je neophodno da poseduje sve elemente, kako bi opstao na likovnoj sceni. Ostati samo u domenu svoje poetike i rukopisa, nije dovoljno. Važan je konstantan rad, istraživanje, večita sumnja u ono što radite, želja ka napredovanju i menjanju... Zlatni kavez je smrt za umetnika.


Umetnost, sama po sebi, najčešće ne zahteva definiciju, ali kako bi Vi okarakaterisali sebe kao umetnika i predstavili svoje stvaralaštvo nekome ko se prvi put susreće sa Vašim opusom? Koja je poruka Vaše umetnosti?

Ja izbegavam reč umetnik. Ranije, da bi se za nekog stvaraoca reklo da je umetnik, trebale su da prodju decenije dokazivanja i stvaranja, dok se danas za mladog čoveka, koji je tek završio studije, odmah kaže da je umetnik. Sve je urušeno i sve može da prodje pod pojmom umetnosti. Ja to ne prihvatam. Izgubilo se ono što se nalazi iznad racionalnog tumačenja dela, a to je ono što se oseća, što fascinira posmatrača, što se nikakvim objašnjenjem ne može dokučiti. Želim da pravim slike koje posmatrača uvlače u nove svetove, pružajući mu vizuelnu senzaciju i lepotu, jer verujem u dobrotu, emociju i ljubav. Uveo sam magiju u svet boja, misticizam i duhovnost u kolorističko, pri čemu su druge vrednosti ostale netaknute, jer sliku koncipiram na akademskom mehanizmu.


Da li su u planu nove izložbe u zemlji ili inostranstvu i kada će beogradska publika biti ponovo u prilici da uživa u Vašoj zavodljivoj umetnosti fantastike?

Planova ima. Prva izložba me očekuje već početkom novembra (10.11.2018.), u Modernoj galeriji u Valjevu. Čast mi je i veliko zadovoljstvo što ću izlagati u galeriji koju je osnovao naš, ali i svetski slikar Ljuba Popović. Biće to izbor mojih crteža i slika nastalih u proteklih dvadeset godina. Pored toga, očekuju me i medjunarodni grupni nastupi, jer već imam dogovorenih desetak izložbi po Evropi. Što se tiče samostalne izložbe u Beogradu, ona će se dogoditi kada napravim novu seriju radova, a to kod mene ne ide baš brzo...

 
BIOGRAFIJA

Željko Djurović je jedan od najuticajnih slikara fantastike na ovim prostorima. Rodjen je  1956. godine u Danilovgradu, a živi i stvara u Zemunu. Studije slikarstva, a potom i postdiplomske studije, završio je na FPU u Beogradu. Član je ULUS-a i Ex-libris društva Beograd, kao i internacionalne grupe umetnika LIBELLULE, Francuska. Zaposlen je kao redovni profesor na FILUM-u u Kragujevcu, gde predaje crtanje i slikanje. Iza njega su 42 samostalne izložbe u zemlji i inostranstvu. Izlagao je u Medjunarodnom centru za fantastičnu umetnost, zamak Gruyeres, salonu Comparaison, Grand Palais u Parizu, Muzeju fantastične umetnosti u Beču, a učestvovao je i na Prvoj svetskoj izložbi fantastične umetnosti  Du Fantastique au Visionnaire u Veneciji. Za svoj likovni rad, dobio je 12 nagrada, a medju najznačajnijima su nagrada fondacije ''M.C. Echer“ za ex libris i nagrada za slikarstvo Zadužbine Momo Kapor. Njegova dela se nalaze u brojnim muzejima u zemlji i inostranstvu, kao i u privatnim kolekcijama širom sveta.

Monografije o autoru:

Željko Đurović, CRTEŽI-GRAFIKE-EX LIBRIS. Autori: Dejan Đorić, Vesna Todorović, Zvonimir Osrečki, 2014; Izdavač Vizuelno, Beograd

Željko Đurović, SLIKE. Autori: Ratko Božovićredovni profesor ,FILUM  Kragujevac

Zvanični sajt Željka Djurovića: www.zeljkodjurovic.com


*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Željko Djurović
Željko Djurović: www.zeljkodjurovic.com  

ONA Magazin


понедељак, 24. септембар 2018.

TIHANA PAUNOVIĆ - U carstvu ruža i šafrana



Tihana Paunović je rodjena u Lajkovcu, ali se već sa 20 godina odselila u Opatiju, gde se udala i rodila sina. Radni vek je provela kao medicinska sestra, pa je zahvaljujući tome, ali i izvesnim privatnim okolnostima, deo života boravila i u inostranstvu. Živela je u Emiratima, Engleskoj, Italiji i postala ozbiljan svetski putnik. Radoznala, avanturistički nastrojena i otvorena ka novim saznanjima, otkrivala je svet, njegove lepote i tajne, susretala se sa različitim ljudima i spoznala brojne mudrosti. Kada su nastupili penzionerski dani, želela je mir, ali i novi početak. Nakon 40 godina, vratila se u rodni kraj, gde je u mestu Pepeljevac, kupila imanje i započela da se bavi uzgojem damaskih ruža i šafrana, od kojih proizvodi vrhunske likere. Ova veoma interesantna dama je raspoloženo prihvatila razgovor za medijie i pozvala nas da budemo njeni gosti.

Imanje Tihane Paunović se nalazi na oko 3 km udaljenosti od Lajkovca. Dolazeći glavnim seoskim putem, prvo sa čim se susrećete je upravo raskošno prostranstvo damaskih ruža, a odmah zatim, Tihanina ljubaznost i srdačan osmeh doborodošlice, zbog koga se osećate kao da ste u poseti bliskom prijatelju, koga dugo niste videli. Dan je sunčan i prijatan, pa šarmantna domaćica već na početku predlaže da krenemo u obilazak njenog ružičnjaka, koji zauzima značajan deo imanja od 56 ari. 


„Ovde sam došla na (ne)odredjeno vreme. Prvo sam mislila da svoju ideju realizujem u Hrvatskoj, jer je tamo moja baza i moj dom, već 45 godina. Ali onda sam zbog klime, pogodnijeg tla, a delom i sentimentalnih razloga, odlučila da to bude Pepeljevac, gde sada provodim nekoliko meseci godišnje. Ovo imanje sam kupila pre šest godina. U tom trenutku je bilo potpuno zapušteno, jer nije obradjivano 30 godina. Želela sam da ga oživim i napravim svoju mirisnu oazu. Nije bilo lako, ali se trud isplatio. Danas je to jedan veliki, plodonosni vrt, na kome uspeva 1.000 sadnica damaskih ruža uvezenih iz Bugarske i čak 10.000 lukovica šafrana, uvezenih iz Francuske.“

Dok prolazimo izmedju visokih sadnica, prepunih bujnih, ružičastih cvetova, sva čula uživaju. Intenzivan, skoro nestvaran miris ruža opija, čineći atmosferu još prijatnijom. Tihana živopisno prepričava svoju cvetnu avanturu i „priznaje“ da nikada ne bi mogla da se bavi nečim „običnim“...


„Shvatila sam da ovde nije baš uobičajeno da se neko na ovaj način bavi uzgojem ruža, još manje šafrana. Većina se opredeljuje za „standardne“ sadnice voća ili povrća, tako da su mi jasni oni koji ne razmeju moj potez, odnosno viziju. Ruže sam oduvek volela, a postala sam opčinjena kada sam odgledala jednu emisiju o damaskim ružama. Odmah sam znala da ću imati svoj ružičnjak. S druge strane, predlog za šafran je dao moj sin. Oba cveta su moćni afrodizijaci, imaju jaku simboliku i predstavljaju muško-ženski princip. Ruža je zavodljiva, senzualna, opojnog mirisa, a šafran snažan i egzotičan. Vodjena time, bazirala sam svoju ideju na ljubavi ruže i šafrana.“


Vrlo brzo, Tihana je svoju ideju podigla na viši nivo, što je rezultiralo biznis planom u vidu proizvodnje likera od ruža, odnosno šafrana, ali i drugih, autentičnih proizvoda, objedinjenih pod brendom „Taste of Luxury“ www.tasteofluxury.org . O svemu je vodila računa, od odabira luksuznih ambalaža, pa do obezbedjivanja adekvatnog prostora i uslova za rad. U neposrednoj blizini mirisnog polja ruža i šafrana, napravila je malu destileriju, ali se posvetila i ličnoj edukaciji i otkrivanju receptura, kako bi svoju proizvodnju dovela do visokog nivoa. 


„Proces proizvodnje nije lak, zahteva puno truda i odvija se u više faza. Likeri koje pravim, dobijaju se procesom maceracije, odnosno natapanja u lozovoj rakiji vrhunskog kvaliteta, dobijenoj od sorte groždja Chardonnay. Da bi se dobio samo jedan litar macerata, potrebno je 800 grama latica ruža, koje se mešaju i blago gnječe sa šećerom, nakon čega se dodaje alkohol. Smesa se ostavlja da odleži oko 8 sati, a onda se postupak ponavlja sa svežim laticama. Sledi cedjenje i odlaganje u nereaktivnu posudu, na  stabilizaciju, koja traje 6-8 meseci. Vrlo slično je i sa šafranom. Mere se odredjuju prema propisanoj formuli, a količina šafrana je dva tučka na 0,3 dcl alkohola. Maceracija šafrana je kraća od ruža i traje oko dva meseca.”


Priču nastavljamo kod Tihane u kući, u sobi marokansko plave boje, čije je zidove sama okrečila. Kod Tihane sve ima svoje razloge i simboliku, pa tako i ova boja koja se povezuje sa nebesima i Božijim zapovestima. Degustacija likera, prvo od ruže, a onda od šafrana, se podrazumeva. Posluženi hladni, pružaju višestruki užitak, od osveženja do karkaterističnih, odlično izbalansiranih aroma. 


„Pored likera, pravim i slatko od ruža, kao i džem, za koji koristim originalnu recepturu venecijanskih manastira. Posebno bih istakla ružinu vodu, čiji je  proces proizvodnje vrlo zahtevan. Reč je o 100% organskom proizvodu, dobijenom hidrodestilacijom damaske ruže. Ružina voda se svrstava u najstarija kozmetička sredstva i izuzetno je blagotvorna za sve tipove kože. Čak je i Kleopatra poznavala njene blagodeti. Damaska ruža je jedina vrsta od koje se prave eterična ulja, a zbog izuzetnih svojstava i mirisa, ima široku upotrebu. Slična situacija je i sa šafranom, od koga se dobija najskuplji začin na svetu. Aroma, vrednost i lekovitost ovih biljaka je izuzetna. Svi moji proizvodi su prirodni. Gajim ih bez ikakvih hemikalija ili dodataka. Jedino što ovim biljkama dodajem je bezrezervna ljubav.” – veoma živo, sa konstantnim osmehom, objašnjava Tihana.


Uz inspirativnog sagovornika, kao što je Tihana Paunović, teme se otvaraju same od sebe. Priče o ružama, se smenjuju razgovorima o putovanjima, ali i smislu i tajnama života, veri, moći vizualizacije, njenom domu u Opatiji, planovima... Jedan od tih planova je i njen put u Egipat, ali u sklopu ekspedicije, koja zahteva avanturistički duh, kao i fizičku spremnost. Upravo aktivan život koji vodi, kao i brojne obaveze u Hrvatskoj, nedavno su navele Tihanu na razmišljanje da proda ili ponudi pod zakup svoj ružičnjak, odnosno imanje u Pepeljevcu.

„Biće mi žao ako do toga dodje, jer sam puno ljubavi uložila u sve ovo, ali nije jednostavno živeti na dve lokacije i voditi jedan ovakav, sada već biznis, koji zahteva puno vremena i apsolutnu posvećenost. Već sam u izvesnim godinama, a upravljanje ovakvim imanjem iziskuje puno obaveza, kao i fizičkog rada. Postoji mogućnost da jednu ovakvu priču, samo manjeg obima, pokrenem u Istri, kako bih bila bliže svom domu u Opatiji, a ujedno i nastavila svoj san u carstvu ruža i šafrana.“  


Druženje sa Tihanom Paunović, završavamo  tamo gde smo ga i započeli, u ružičnjaku, ali na vrlo originalan način. Na njen predlog, uzimamo pletene korpe i zajedno sa njom beremo latice damaskih ruža, koje u predvečernjim satima, mirišu još intenzivnije.

„Ponesite ih kući i osušite. Možete posle toga da ih stavite u jastučnice. Mirisaće vam cela soba, a i divno ćete spavati na njima.“ – savetuju Tihana.

Uz osmeh i zagrljaje napuštamo Tihanino mirisno carstvo. Do sledećeg susreta u Pepeljevcu ili Opatiji...a možda i na nekoj sasvim trećoj strani sveta.


*Tekst je objavljen u ONA Magazinu i Politika Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: BM & Jelena Dojčilović i „Taste of Luxury“, privatna arhiva
Tihana Paunović - Taste of Luxury www.tasteofluxury.org 

ONA Magazin