MARIJA LUKIĆ - "Shabby" umetnost

Marija Lukić je diplomirani mašinski ineženjer avio kosmo tehnike i zaposlena je kao profesor u Mašinsko-saobraćajnoj školi u Čačku. Ipak, umetnost je oduvek bila njena strast i vizija za budućnost. Posebno su je privlačile starine i antikviteti, a smisao svega toga, spoznala je davne 1991. godine, tokom boravka u Engleskoj, kod porodice koja se bavila restauracijom i redizajnom nameštaja. Tu se prvi put susrela i sa Shabby chic (Šebi šik) tehnikom, kojom je bila toliko fascinirana, da je sve vreme provodila u radionici svog domaćina, učeći zanat. Danas je Marija jedan od vodećih shabby chic majstora u Srbiji, a njen atelje „Shabby Chic Design“je mesto na kome živi svoj san.  

Marija Lukić

„Shabby chic tehnika nam pruža mogućnost da neki stari, davno zaboravljeni komad nameštaja, na najlepši način ponovo oživi i bude sačuvan od zaborava. U svetu je ovaj stil jako popularan dugi niz godina i karakteriše ga čitav spektar nijansi, od divnih pastelnih do jarkih, intenzivnih boja. Za nas koji se bavimo shabby chic-om, čarolija nastaje onog trenutka kada uzmemo četku u ruke. Presudan je dar, ljubav prema umetnosti i samoj restauraciji, ali je takodje neophodno poznavati strukturu materijala, boja, kao i način na koji se one nanose.“ 

Marija Lukić se ovim poslom bavi dugo i u restauraciji primenjuje brojne tehnike ručnog rada, kojima kreira specifičan „pohabani“ izgled nameštaja. Shabby efekat postiže nanošenjem više slojeva boje, zatim šmirglanjem i voskiranjem, da bi se na kraju procesa dobio rustični izgled. U svom radu ne koristi nikakve mašine, niti kompresore za nanošenje boje.

„Moj jedini alat su moje ruke, četke, šmirgle i boje, a puno toga zavisi i od ideje, stila i inspiracije. Bojama  koje sami sastavljamo i koristimo u ateljeu, može se postići efekat  na drvetu, iverici, oplemenjenoj iverici, stiroporu, betonu, metalu, plastičnim materijalima...“ 

Ova mlada, energična i kreativna žena, svom poslu pristupa sa očiglednom radošću i emocijom, a kako sama kaže, to je moguće samo ukoliko iskreno volite ono što radite.

„Ovim poslom sam počela da se bavim iz ljubavi, a kada čovek  radi ono što voli, onda to nije običan posao. Neopisiv je osećaj kada Vam neko, sa posebnom dozom sete, donese stari komad nameštaja, koji čuva od svojih predaka, a onda mu Vi kažete da od toga može da se  napravi „nova“ divna stvar. Pogled i ozarenost koju tada vidim na licu tih ljudi, u meni izazivaju buru emocija, koja mi daje motivaciju da napravim čudo.“ 

 

Kafana "Car Lazar"

Marija je angažovana na mnogim poslovima restauracije, ali jedan od posebno važnih i njoj lično, dragih projekata, jeste poziv da uradi kompletan redizajn enterijera čuvene čačanske kafane „Car Lazar“, koja je otvorena davne 1883. godine. Marijinim idejnim rešenjima, kafana je sačuvala svoj prepoznatljivi duh i patinu nekih prošlih vremena, ali je u isto vreme dobila sasvim novu dozu topline i izgled, na koji niko ne ostaje ravnodušan.

„Kada sam dobila poziv od UTP "Morava" i vlasnice, gospodje Verice Kostić da radim enterijer jednog od najstarijih objekata u gradu, bila sam presrećna, ali u isto vreme i prestravljena. Angažman na takvom projektu podrazumeva veliku čast i zadovoljstvo, ali i odgovornost koju sam imala pred svojim sugradjanima, kao i samom sobom. Ipak, nosio me je iskreni entuzijazam, pa je i posao sjajno tekao. Restauracija kafane “Car Lazar” je radjena pod budnim okom stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika, jer je ovaj ugostiteljski objekat proglašen za spomenik kulture prvog reda. Izuzetno sam zahvalna gospodji Kostić, koja mi je pružila priliku da svojim rukama ostavim umetnički trag u ovom istorijskom objektu.“

Marijin rad i preduzetnički duh, prepoznalo je i Udruženje poslovnih žena „Nadežda Petrović“ iz Čačka, koje joj je na nedavno organizovanom nagradnom konkursu, pod nazivom „Zakorači van granica“, dodelilo prvu nagradu za tehnološku inovaciju boja i tehnika farbanja u restauraciju starog nameštaja. Marija i njen atelje uspešno saradjuju i sa Narodnim muzejom u Čačku, a podrška njenom radu nije izostala ni od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

„Atelje „Shabby  Chic Design“ je prošle godine dobio Sertifikat starog umetničkog zanata, a to podrazumeva da su proizvodi izradjeni u mom ateljeu, umetnički predmeti, odnosno unikati. Organizujemo različite umetničke radionice za decu i odrasle, a od nedavno sam pokrenula i sertifikovane radionice, na kojima će polaznici moći da se upoznaju sa načinom i tehnikama restauracije starog nameštaja.“

U svom atraktivnom ateljeu smeštenom u centru grada, Marija Lukić je pronašla svoju dozu sreće, koju nesebično deli sa svima koji tu svrate. Od prostora u kome stvara, pa do energije koju sama emituje, sve odiše posebnom estetikom i atmosferom.

„Volim dozu tople, svedene otmenosti u životu. Takav je moj dom, ali i prostor u kome stvaram. Skandinavski stil mi je blizak. Volim prirodne materijale i tonove, posebno drvo i kamen, jer prostoru daju osećaj topline. Ovaj prostor me nadahnjuje i ispunjava neverovatnom pozitivnošću, a to se vidi i na svakom komadu nameštaja koji restauriram. Ovde živim svoj san.“

Atelje "Shabby Chic Design"

 *Tekst je objavljen u Politikinom Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Dejan Jekić

FB Marija Lukić Shabby Chic Design https://www.facebook.com/mlukicmihailovic 

Politikin Magazin

DRAGAN ĆIRKOVIĆ, slikar - (Ne)otkriveno umetničko blago

Negovanje, pa samim tim i očuvanje kulturnog nasledja, predstavlja izuzetno važan segment identiteta jednog naroda, ali u isto vreme i pojedinca. Nažalost, u čudnim i turbulentnim vremenima, kao što su ova danas, kultura i umetnost gube svoj primat. Umesto institucija, brigu o umetnicima i njihovoj zaostavštini, sve češće preuzima porodica ili pojedinci, čuvari tradicije i zaljubljenici u umetnost. Tako je u velikim sredinima, ali i u onim manjim, koje su često riznice darovitih stvaralaca i „skrivenog“ umetničkog blaga, koje se prenosi sa generacije na generaciju.

 

Dragan Ćirković

Takav slučaj je i sa Draganom Ćirkovićem (1909-1976), jednim od najznačajnijih čačanskih slikara XX veka, čija umetnost daleko prevazilazi lokalne okvire. U istoriji srpske moderne umetnosti, Ćirkovićevo stvaralaštvo je okarakterisano kao poetski realizam, a on kao slikar čežnje i nostalgije, melanholije nekog izgubljenog vremena, gradjanskih vrednosti, prisnosti i poštovanja medju ljudima. Skroman i dosledan svom intimističkom slikarskom izrazu, posvećeno je stvarao u svom rodnom gradu, bez potrebe da se dodvorava i koketira sa trendovima i velikim sredinama. No, iako tokom života nije stekao reputaciju svojih, po umetničkom izrazu, bliskih savremenika, poput Lubarde i Konjovića, Dragan Ćirković je iza sebe ostavio bogatu i vrednu kolekciju. Na značaj zaostavštine ovog umetnika, ukazali su neki od najuticajnijih likovnih kritičara i istoričara umetnosti, poput Slobodana Novakovića, Srete Bošnjaka, Dejana Djorića, kao i Djordja Kadijevića, koji je rekao: „Vreme koje nam se, bez razloga, čini nemilosrdno, ume da bude pravično prema zapostavljenim vrednostima. Čini se da ono sada sve više „radi“ za slikara Dragana Ćirkovića, koji već odavno nije medju nama, i „gura“ njegovo delo prema onom mestu koje mu pripada u srpskom i jugoslovenoskom slikarstvu“.

 

"Nostalgija"

Biografija Dragana Ćirkovića je podjednako poetična koliko i njegova umetnost. Rodjen u Čačku 1909. godine, u uglednoj gradjanskoj porodici, Ćirković je svoj umetnički dar počeo da iskazuje veoma rano. Od rodjenja uskraćen za čulo sluha, svoj fokus prebacuje na vizuelni doživljaj, što dodatno podstiče njegovu kreativnost, tako da već sa 15 godina počinje da pohadja privatne časove slikanja. Vodjen talentom, ubrzo odlazi u Beograd, gde upisuje Kraljevsku umetničku školu, a zatim i Viši akademski tečaj. Kolege na studijama su mu Ljubica Cuca Sokić, kao i drugi umetnici koji su kasnije ostavili trag u istoriji srpskog slikarstva. Talentovan, radoznao i vredan, Ćirković je tokom školovanja boravio i u Parizu, što je značajno doprinelo razvoju njegovog umetničkog stila. Uticaj Sezana, Van Goga, Matisa, ali i Šagala, kao pripadnika pariske škole, ubrzo će biti primetan na mnogim njegovim radovima. Po završetku studijskog boravka u Parizu, a potom i diplomiranja na Akademiji, u klasi slikara Ivana Radovića, 1938. godine, Dragan Ćirković, ipak odlučuje da se vrati Čačku i svojim korenima. Već 1939. godine, tamo priredjuje svoju prvu samostalnu izložbu, a kao prvi akademski slikar i pokretač likovnog života u gradu na Moravi, postaje prepoznatljiv i cenjen. Stari Čačani pamte njegov slikarski atelje, koji se nalazio na gradskom trgu, u sklopu porodične kuće, koji je uvek bio otvoren za prijatelje, radoznale prolaznike ili kupce. Ćirković je bio izuzetno posvećen svom radu, zaljubljen u platna i boje, neprekidno je slikao, organizovao izložbe, ali se bavio i vajanjem. Slikao je pejzaže, portrete, aktove, mrtvu prirodu, kao i različite gradske motive, interesantne ljude, neke sasvim posebne, ali i obične dogadjaje, pa se s pravom može reći i da je bio neprikosnoveni hroničar jednog grada, kao i vremena u kome je živeo. Zbog zaljubljenosti u grad iz koga je potekao i koji ga je u stvaralačkom smislu uvek iznova inspirisao, nazivali su ga „najčačanskijim umetnikom“. U tom smislu se posebno ističe i jedna od Ćirkovićevih poslednjih, a možda i najznačajnijih slika „Nostalgija“, koja je izraz njegovih dubokih emotivnih sećanja, ali i izvanredan sublimat njegovog celokupnog umetničkog izraza, koji je balansirao izmedju slikarstva, pozorišta, a u estetskom smislu, i filma. To svakako i ne čudi, ukoliko se uzme u obzir činjenica da je Dragan Ćirković bio i pozorišni čovek, koji je u nekadašnjem čačanskom Narodnom pozorištu, kao i KUD-u „Abrašević“ radio kao scenograf. Pored Čačka, Ćirkovića su inspirisali i drugi, naročito primorski gradovi. Medju njima se posebno izdvaja živopisni Piran, u kome je provodio svoja leta i koji je verno dočarao na brojnim platnima. To je faza Ćirkovićeve slikarske zrelosti i kreiranja drugačijeg, originalnog stila, kojim je, prema sopstvenom priznanju, u potpunosti bio zadovoljan. Pored svega navedenog, bogat stvaralački opus ovog umetnika, ne bi bio kompletan, ukoliko se ne pomene i njegov višegodišnji angažman u nedeljnom listu „Čačanski glas“, gde je ostavio značajan pečat kao karikaturista i ilustrator. 

"Terasa"

Profesionalne reference Dragana Ćirkovića su brojne, ali je važno pomenuti da je bio član Društva likovnih umetnika zapadnog Pomoravlja i Društva likovnih umetnika Čačka, a član ULUS-a je postao 1963. godine. Svoje radove je izlagao na brojnim grupnim i samostalnim izložbama, a takodje je i dobitnik Oktobarske nagrade grada Čačka. Zbog izuzetnog doprinosa likovnoj sceni Srbije, ali i svom rodnom gradu, likovno udruženje „Risim“, svake godine dodeljuju nagradu, koja nosi ime Dragana Ćirkovića. Slike ovog umetnika, koji je umro 1976. godine u Čačku, nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama na prostorima bivše Jugoslavije, ali i u Nemačkoj, Americi, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj... Daleko veći broj radova, deo je umetnikove zaostavštine, koja se čuva u okviru Legata Dragana Ćirkovića, čiji su osnivači njegovi sinovi Dragić i Ljubiša.

 

Dragan Ćirković - autoportret

„Umetnička zaostavština našeg oca je izuzetno bogata i obuhvata oko 1000 eksponata. U okviru Legata raspolažemo sa oko 150 ulja na platnu, preko 100 akvarela, oko 300 crteža, grafika i aktova, 70 unikatnih skulptura, a tu su i brojne karikature i drugi radovi, slikani na lesonitu, šperploči i kartonu. Mnoge njegove slike se nalaze u privatnim kolekcijama, ali ima i oko 40 radova, koje je Opština Čačak svojevremeno poklanjala gradovima sa kojima se bratimila. Od svih njih, samo za jednu znam da se nalazi u Sloveniji, a drugima nisam uspeo da udjem u trag, jer ne postoji evidencija. Takodje je nestao i jedan od Titovih portreta, koje je moj otac radio, a za koji mislim da je bio jedan od najautentičnijih, jer sam imao priliku da vidim i radove drugih umetnika, koji su slikali Tita.“ – objašnjava jedan od osnivača Legata, Dragić Ćirković.

 

Dragan Ćirković sa sinovima Ljubišom i Dragićem

Dragić i Ljubiša nisu nasledili slikarski gen svog oca, ali ljubav i respekt prema umetnosti i kreativnom radu, svakako imaju. Obojica novinari, sa bogatim radnim iskustvom u medijima, ali i na poslovima organizacije i izdavaštva, želeli su da ime i stvaralaštvo svog oca sačuvaju od propadanja i zaborava. Oni se trude da kroz izložbe i druge dogadjaje, omoguće njegovoj umetnosti da i dalje živi. 

 

"Ulična svetla"

„U Narodnom muzeju u Čačku, 2016. godine je prikazana velika retrospektivna izložba Dragana Ćirkovića, povodom 40 godina od njegove smrti. Organizovali smo je u saradnji sa čelnicima Muzeja i Zavičajnim društvom Čačani. Na izložbi je prikazano 55 slika i karikatura, tematski i stilski različitih, nastalih u periodu od 1927. – 1975. godine. Bila je to petnaesta izložba, koju smo brat i ja organizovali u poslednjih nekoliko decenija. Pored izložbi koje su prikazane u Čačku, u eminentinim izložbenim prostorima, poput Galerije „Nadežda Petrović“, Likovnog salona Doma kulture, Narodnog muzeja i Galerije „Risim“, bili smo inicijatori i dve izložbe u Beogradu, u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i u galeriji Biblioteke grada Beograda. U planu je da i ova poslednja retrospektivna izložba bude prikazana u Beogradu. Napomenuo bih da smo u okviru Legata objavili i dve luksuzne monografije, posvećene stvaralaštvu našeg oca, a tu su i brojni katalozi, koji prate svaku njegovu izložbu. Zadovoljstvo mi je da mogu da kažem su u okviru tih izdanja, pisanu reč o njegovom radu iznele i eminentne ličnosti poput Djordja Kadijevića, Srete Bošnjaka, Puriše Djordjevića, Sanje Domazet i drugih.“ – nastavlja svoje izlaganje Dragić Ćirković.

 

"Piran"

Naslednici Dragana Ćirkovića su posebno angažovani oko očuvanja slika i eksponata, od kojih je većina stara pedeset, sedamdeset, pa i više godina. To iziskuje trud, rad, vreme, posvećenost, ljubav, a na kraju i novac. Priznaju da to nije uvek jednostavno, jer iza Legata ne stoje institucije, brojni sponzori i donatori, već samo oni kao porodica, a ujedno i naslednici. Samim tim, slike se ne čuvaju u idealnim uslovima i u namenski predvidjenom prostoru, već u jednom delu porodične kuće. Ipak, Ćirkovići se nadaju da će doći trenutak kada će Legat dobiti adekvatne uslove i izložbeni prostor. 

"Eho sveta"

„Brat i ja se trudimo da sačuvamo sve eksponate, kao i da ne prekidamo tradiciju izlaganja, jer smatramo da je Dragan Ćirković zaslužio da dobije adekvatno mesto u srpskom slikarstvu, ali i u svom rodnom gradu. Bilo je sugestija sa strane da prodam zaostavštinu i ostvarim značajnu zaradu, ali mene tako nešto ne zanima. Svestan sam i duboko verujem u kvalitet i vrednost očevog stvaralaštva. Zato se nadam da će umetnička zaostavština Dragana Ćirkovića dobiti odgovarajući prostor i stalnu postavku.“ – optimistički zaključuje naš razgovor Dragić Čirković.

 

Dragan Ćirković u svom ateljeu

*Tekst je objavljen u Politikinom Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Dragić Čirković i Legat Dragana Ćirkovića

Politikin Magazin

BRANKICA DAMJANOVIĆ - Moje priče su transkript mog života

Brankica Damjanović je studirala srpski jezik i književnost, nakon čega je 20 godina, radila u medijima. Prošla je put od spikera i voditelja, pa sve do novinara i urednika informativne redakcije. No, uprkos postignutim uspesima, pa i osvojenim nagradama za doprinos novinarskoj profesiji, osetila je izvesno zasićenje i odlučila da napravi korenitu promenu u svom životu. Napustila je novinarstvo, počela da se bavi jogom, ali i pisanjem. Svoja promišljanja o životu je nepretenciozno počela da deli na svojoj Facebook stranici, ne sluteći da će to rezultirati, ne samo pozitvnim reakcijama njenih pratilaca, već i ozbiljnom popularnošću.

Brankica Damjanović danas iza sebe ima osam objavljenih knjiga, dok se njene mudre misli i priče o životu, ljubavi i dobroti, masovno citiraju i dele na društvenim mrežama. Ona konstatuje da je zadovoljna postignutim, ali čvrsto veruje je sve što joj se u životu dogadja Božija promisao. Svoju iskonsku sreću i mir pronalazi u porodici i svojoj deci, Jovanu i Melaniji.

Internet i društvene mreže su Vam značajno promenile život. Kada i kako ste odlučili da Facebook bude Vaš prozor u svet i platforma preko koje ćete plasirati svoja promišljanja, ali i izuzetan literarni dar? 

- Zanimljivo je da to nije bila moja odluka. Ja sam na tu društvenu mrežu došla nakon predloga moje kćeri. Pa i tada sam to učinila bez želje da se tu zadržim, već da, budući da sam se u to doba još bavila novinarstvom, napravim svojevrsno istraživanje o strukturi korisnika, sadržajima koje oni tamo plasiraju i smislu svega što rade. A onda sam počela da objavljujem svoja promišljanja i to, bez ikakvih ambicija, doživela samo kao još jednu platformu za izaražavanje nekih svojih stavova.

Relativno brzo ste postali „zvezda” društvenih mreža i književnica čije se mudre misli svakodnevno citiraju, ili modernim jezikom rečeno, „šeruju“. Kako objašnjavate svoj uspeh i da li ste ga očekivali?

- Pitanje uspeha je tema kojom se i sama često bavim u svojim zapisima. Ne mislim da je uspeh postati zvezda. Uspeh je kad postignete da vam ljudi veruju. A verovaće vam ako osete da ste iskreni i istrajni. Ja jesam i jedno i drugo, samo zato što duboko verujem u svaku reč koju napišem. Ne postoji ništa što bi me moglo naterati da pišem o nečemu što nisam spremna da branim svojim životom. Nisam, razume se, ništa očekivala. Niti mi je bilo potrebno. Moj uspeh, ako tako nešto postoji, je samo u tome što ne ulažem napor da bilo koga impresioniram. Moje su priče transkript mog života. To je sve.

Dok govorite, delujete veoma pozitivno, relaksirajuće, sugestivno, ali nenametljivo, a takvi su i sadržaji koje delite sa svojim čitaocima. Odakle crpite svoju energiju i mudrost, i koliko je teško ili pak važno, biti i ostati pozitivan?

- Ne znam da li je teško. Meni to dolazi prirodno. I kad mi kažu da sam pozitivna, prvo što pomislim je kako ja nisam ni imala izbora. Ja sam jednostavno takva. Verujem u dobro. To ne znači da mi je uvek dobro. Naprotiv. Bilo je teških momenata, kao ustalom i u životu svakog od nas, ali negde duboko u sebi verujem u savršen poredak svega na ovom svetu.

Priče koje pišete, proizilaze iz ličnog iskustva, Vaših uspona i padova, smeha i suza, ali i vere u Boga i njegovu promisao. Koliko je Bog prisutan u onome što radite i da li osluškujete njegove poruke i signale?

- Bog je ključ moga stvaralaštva i moga života, moja nepresušna inspiracija, pribežište, polazište, ishodište. Sve što radim u slavu je Boga. Savršeno mi je jasno da je sve njegovo, da smo svi njegovi i da nam on neprestano pomaže da živimo onako kako nam je potrebno. Zaboravljamo ga često, zaboravljamo na sve što nam je životom dato, a on nam signale šalje neprestano, na toliko mnogo načina da ponekad ostanem bez daha kada neki od nedvosmislenih signala primetim. Tada mogu samo da naslutim razmere te ljubavi koju on ima za nas i nanovo mu kroz neki novi tekst zahvaljujem. Moj život sve više postaje čista zahvalnost Bogu. Ništa mi više od toga i ne treba. Iz toga mi dolaze svi životni blagoslovi, a iznad svih je mir koji se konačno nastanio u meni.

Interesovanje i popularnost koju ste stekli na društvenim mrežama, značajno su Vam pomogle u ideji da sebe vrlo uspešno pozicionirate i kao pisca. Koliko knjiga ste do sada objavili i u kojoj meri su one u sprezi sa sadržajima koje objavljujete na društvenim mrežama?

- Do sada sam objavila 8 dela. I pre društvenih mreža sam pisala i objavljivala knjige. Tri naslova su nastala pre moga pojavljivanja na ovoj internet vetrometini: „(M)učenje jezika“, „Natura sanat“ i „Moj sin Jovan“. Sve moje knjige su u sprezi sa sadržajem mog života. Novinar u meni ne prestaje da piše „dokumentarce“. Forma se promenila, suština je ostala ista. 

Vaša četvrta knjiga, pod nazivom „Dobro je“, bila je prekretnica u Vašem književnom opusu i slobodno bi se moglo reći, Vaš prvi „bestseller“. Koja je „tajna“ ove knjige i njene popularnosti kod čitalaca?

- „Dobro je“ je prva u nizu mojih zbirki kratkih priča i zaista je postala pravo malo literarno čudo. Ona je, slobodno mogu reći, čedo društvenih mreža, jer nju čine prvi tekstovi objavljeni na internetu. Interesovanje je od samog početka, od prvih priča, bilo toliko veliko da mu nisu odolele ni izdavačke kuće, čiji su se predstavnici javljali i pitali da li mogu da objave knjigu. I sama sam se našla u čudu i pitala se šta se dešava. Više se ne pitam. Stotine, sada i hiljade pisama od njenog prvog objavljivanja u jesen 2014. godine, pokazale su mi koliko te priče ljudima mnogo znače. U pripremi je 12. izdanje, a interesovanje ne jenjava.Tajne nema. Pisana je iskreno, sa mnogo sete, ali i sa verom da je uprkos svemu sve ipak dobro. 

„Ne bih ovo mogla bez tebe“ i „Rukopis mog brata“ su dostojni naslednici knjige „Dobro je“. Da li ste time zaokružili svoju trilogiju priča o ljubavi, dobroti i saosećanju i da li je možda došlo vreme za Vaš prvi roman?

- Tako je trebalo da bude. Odavno već zri u meni roman i verovala sam da ću ga napisati posle „Rukopisa moga brata“. Međutim, kratke priče su se i dalje nizale i tako je nastala i četvrta zbrika kratkih priča „Rekla mi je volim te“. Sada više ne dajem nikakva obećanja i nikakve rokove ne postavljam sebi, jer vidim da Bog uvek ima neki svoj plan sa mnom, ali ono što trenutno radim svakako je pisanje romana kome se posebno radujem, jer je on meni važan da napokon razrešim neke lične nedoumice koje nosim još iz detinjstva.

Na Facebook-u  Vas prati skoro 200.000 ljudi, dok su Vaše književne promocije širom regiona, takođe izuzetno posećene. Kako izgledaju ta druženja, odnosno neposredni kontakti sa publikom i koliko Vam znači takva interakcija?

- Te susrete mi službeno nazivamo književnim večerima i promocijama mojih knjiga, ali je činjenica da su oni zapravo susreti duša koje su se prepoznale i koje se duboko prožimaju i razumeju. Otuda mnogo suza i smeha, prijateljskih zagrljaja i čiste ljubavi gde god da se sretnemo, a bilo je tih susreta u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj… i svuda su reakcije ljudi iste. Ljubav je jedna; svi smo ipak jedno.

Iako ste prevashodno pisac, mnogi Vas doživljavaju i kao motivacionog govornika. U skladu sa tim, koju bi poruku uputili čitaocima? Kako uspostaviti životni balans i da li je sreća dostižna?

- U šali kažem da ja ni svoju kćer Melaniju ne mogu da motivišem da opere posuđe, a kamoli da nekog motivišem da menja svoj život. To nije moja ambicija. Moj fokus je na mom životu, na onome što volim i što me čini srećnom. A kad smo već kod sreće, negde sam napisala i to i danas mogu da potpišem: I kaže on: "Sreća je nedostižna!"
Jeste, ako trčiš za njom. Staneš li, staće i ona. I videćeš da si probao uhvatiti sebe. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Brankica Damjanović

FB Branikica Damjanović  https://www.facebook.com/damjanovicbrankica/

ONA Magazin

KREŠIMIR TOMEC - Kreativac eklektičkog muzičkog ukusa

Kvalitet i autentičnost hrvatskog benda „Cubismo”, prepoznata je širom ex YU prostora. Vrhunska svirka, sjajna energija i vreli latino ritmovi, samo su neke od karakteristika ovog izuzetno popularnog sastava, koji čine vanserijski muzičari. Jedan od njih je i Krešimir Tomec, basista, kompozitor, aranžer i producent. Ovaj super talentovani Zagrepčanin, sa stalnom adresom u Ljubljani, jedan je od najtraženijih muzičara i producenata u regionu, pa je profesionalni angažman u Cubismu, samo segment njegove veoma uspešne i raznovrsne karijere. Tomec je potpisao preko trista pesama, koje je radio za brojne izvodjače, kako u regionu, tako i u inostranstvu, a posebno je interesantan njegov muzički angažman na žanrovski različitim projekatima, koje realizuje sa svojim poslovnim partnerom Markom Grabberom u okviru zajedničkog tonskog studija T&G. 

Krešimir Tomec

Jedan ste od osnivača i stalnih članova benda „Cubismo“, koji je na sceni prisutan više od 20 godina. Kako se rodila ideja da se izvorni latino zvuk, kao i latino kultura, prenesu na ovo podneblje?

Većina nas je početkom 90-ih godina, svirala u grupi Ritmo Loco. Kako se tamo više gajio gipsy zvuk, naša udaraljkaška sekcija je počela vježbati afro – kubanske ritmove. Na inicijativu našeg pokojnog bubnjara Jurice Ugrinovića i kongiste Hrvoja Rupčića, sakupili smo se kao band i počeli vježbati salsu. U početku smo, punih mjesec dana, imali osmosatne probe, da bi to što radimo, uopće zazvučalo „latinski“. Nismo očekivali da će to izazvati takav interes, ali su se ubrzo počeli redjati koncerti, a onda je došlo i do toga, da moramo snimiti album. Tako je sve krenulo.

Sa bendom „Cubismo“ ste ostvarili izuzetan uspeh i osvojili brojna priznanja, medju kojima se posebno izdvaja prestižna muzička nagrada Porin, koju ste odneli čak 21 put u različitim kategorijama. Kako objašnjavate uspeh „Cubisma“ i da li ste ga na početku očekivali?

Nisamo očekivali, niti imali pretenzija, napraviti nešto više od klupskih koncerata. Prvi album je skrenuo pažnju na nas, dok smo već s drugim CD-om i pozivanjem gostiju (Josipa Lisac, Yolanda Duke, George Makinto), ostvarili značajan uspeh. Ipak, tek sa trećim albumom, odlaskom na Kubu i obradom pjesme „Tempera“, desio se zaista veliki uspjeh, nakon čega smo i počeli svirati po cijeloj bivšoj Jugoslaviji.

U više navrata ste boravili na Kubi, gde ste se i muzički usavršavali. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo u razumevanju latino kulture, a posebno u daljem kreiranju muzike i otkrivanju karakterističnog latino zvuka?

Odlazak na Kubu je, zasigurno, promijenio većinu nas. Kako u glazbenom, tako i u životnom smislu. To je bila velika škola i jedno veliko iskustvo. Osobno sam jako puno stvari shvatio i naučio na Kubi, a ples je bio jedna od važnijih spoznaja. Iako nisam osobit plesač, mogu se opušteno micati, odnosno plesati u ritmu salse, što mi je pomoglo da shvatim „groove“ i tu famoznu kubansku sinkopu.

Bend „Cubismo“, ali i Vi, kao muzičar i autor,  saradjivali ste sa mnogim značajnim muzičkim imenima, kako iz Hrvatske, tako i iz regiona (Nina Badrić, Josipa Lisac, Dino Dvornik...). Da li biste neku saradnju mogli da izdvojite kao posebno interesantnu ili značajnu?

Sve suradnje su mi drage. Skoro svaka ima svoju anegdotu i većina mi je ostala u dobrom sjećanju. Ipak, suradnja s članovima Buena Vista Social Cluba je sasvim posebno, transcendentalno iskustvo.

 

Marc Grabber i Krešimir Tomec

Pored rada sa „Cubismom“, angažovani ste i na drugim, žanrovski različitim, autorskim projektima. Posebno je interesantan spoj lounge zvuka i tradicionalnog klapskog pevanja, karakterističnog za Dalmaciju, koji ste predstavili na izdanjima „Dalmatian Dub“ i „Dalmatian Lounge“. Možete li nam reći nešto više o tome?

To je ideja koja se rodila, kad sam producirao album jednog dalmatinskog izvođača. Tada sam na otoku Prviću snimao klape i ujedno doživio klapu u konobi, kad su zapjevali za večerom. To je bilo fenomenalno, jer svi pjevaju, muževi, žene, djeca i to petoroglasno. Pomislio sam da bi bila odlična kombinacija, spojiti modernu chill out glazbu s klapom. U svijetu postoji indijski, karipski, španjolski lounge, ali nema dalmatinskog. Zapravo, ideja je bila probližiti tradicionalnu glazbu, mlađim generacijama i strancima. Upoznavši svog sadašnjeg kolegu i DJ-a i producenta Marca Grabbera, odlučili smo zajedno napraviti takav album i od tad zajedno surađujemo.

 

"Golem"

Aktivni ste i u bendu „Golem“, koji karakteriše čvršći zvuk, ali i izvesna doza bunta, koja se manifestuje kroz političke, socijalno angažovane tekstove. Zanimljiv obrt, u odnosu na dosadašnji relaksirajući sound i popularne mainstream teme. Da li je to druga strana Vašeg umetničkog i muzičkog senzibiliteta?

Jednom su me slično pitali – kako chill out i electro-punk!? Rekao bih da je to poput onoga kad ti hrana prisjedne, pa je moraš izbaciti da ti bude lakše. U tom smislu, mi smo se morali osloboditi naše mučnine od politike, koja je nažalost još uvijek ista, bez obzira na stranu kojoj neko pripada. Htjeli smo napraviti album sa što više žestokih i napornih zvukova. „Golem“ je, zapravo slučajno nastao, kao rezultat naručenog remixa pjesme Milion, grupe Boa. Tekst je odgovarao političkom trenutku, a Yuri iz benda Stillness je otpjevao, odnosno „odvikao“ pjesmu. Tada je nešto kliknulo i odlučili smo zajedno napraviti album, malo žešćeg izričaja, a poanta albuma je bila izjednačiti lijeve i desne. Nadam se da polako sve više ljudi shvaća, da između jednih i drugih nema razlike, osim u retorici. 

"Manouche"

Muzički ste vrlo kreativni i privlače Vas različiti žanrovi. O tome svedoč i Vaš angažman u bendu Manouche, koji se razlikuje od svega prethodnog. Recite nam nešto više o tome?

Grupa Manouche je nastala 2012 godine, na inicijativu Marca Grabbera i Roberta Pikla, a ideja je bila da se napravi moderan django gipsy stil. S obzirom da Grabber i ja dosta radimo kao producentski duo Tomec & Grabber, onda je ploča nastajala u našem studiju. Koncertno smo izuzetno aktivni, pa smo osim u Sloveniji, puno nastupali i u Evropi. Naša pjesma „Mensi Fensi”, završila je na berlinskoj kompilaciji Electro Swing Revolution Vol 6, zajedno sa najvećim imenima tog žanra, kao što su Parov Stelar i Caravan Palace.

Nedavno ste se probili i na japansko tržište, tako što ste kao autor, potpisali muziku na albumu popularnog japanskog boy banda „Hey Say Jump“. Kako je došlo do te saradnje i ima li Vaša žanrovska kreativnost granice?

To se dosta dugo pripremalo, odnosno, trajalo je neko vrijeme to moje upoznavanje sa J-pop žanrom. A krenulo je tako što su Japanci, preko izdavača, čuli jedan pop CD koji sam radio za slovensku pjevačicu Maju Keuc i ponudili su mi suradnju. Žanrovski sam vrlo radoznao i  zanimljivo mi je ulaziti u nove žanrove. Istraživati nove zvukove, ritmove... Od svakog glazbenika sam puno naučio, već samim time što su mi otkrili svoje omiljene, i po njihovom mišljenju, najbolje izvođače pojeding žanra, bez obzira da li je to rock, etno, jazz, dubstep, house, trap i slično.

S obzirom da ste aktivno angažovani kao muzičar, kompozitor, aranžer i producent , kakvo je Vaše mišljenje o trenutnom stanju na muzičkoj sceni regiona i kako vidite budućnost popularne muzike?

Stanje glazbe u regionu, isto je kao i u svijetu. Marketinški se promovira neukus, trash i jeftini proizvodi za masovnu upotrebu. Mediji su moćna stvar i oni kreiraju vrijednosti. Često znam reći, da nakon smrti Dine Dvornika, nema više progresivne pop glazbe kod nas. Veliki pop izvođači se ne usudjuju izaći iz okvira sigurnosne zone. Nikad neću zaboraviti trenutak, kad sam prvi put čuo Afriku, od Dine Dvornika. To je bilo novo i hrabro, u ono vrijeme. 

Iz Vašeg muzičkog studija „T&G“, koji vodite od 2003. godine i čije je sedište u Ljubljani, do sada su izašli brojni uspešni projekti. Koji su Vaši budući profesionalni planovi, imate li nekih posebnih želja i očekivanja?

Trenutno je puno projekata, kao i planova. Moje želje i očekivanja su da se kvalitet glazbe i produkcije podigne na jedan još viši nivo. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu 2016. godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Krešimir Tomec

FB Krešimir Tomec https://www.facebook.com/ktomec , FB Tomec&Grabber https://www.facebook.com/tomecgrabberweb/

ONA Magazin

DANILO CEROVIĆ - Nova zvezda na modnom nebu

Danilo Cerović je mladi modni dizajner i kostimograf, o kome će se tek čuti. Njegovi glamurozni kostimi i modni crteži inspirisani različitim epohama, privlače veliku pažnju na društvenim mrežama. Potencijal i kreativnost ovog 24-ogodišnjeg momka iz Prokuplja, primetili su i čelni ljudi prestižne Akademije za kostim i modu iz Rima, koji su mu dodelili master stipendiju, kao jedinom stranom studentu. Samo nekoliko dana pred njegov odlazak u Italiju, gde će provesti naredne dve godine, razgovaramo sa ovim perspektivnim i (ne)tipičnim milenijalcem.

 

Danilo Cerović

Posmatrajući Vaše crteže, izvesno je da posedujete izuzetan dar. Kada ste počeli da se bavite crtanjem i od kada datira Vaše interesovanje za modu i modni dizajn?

Crtanjem sam počeo da se bavim jako rano. Moj prvi sačuvan crtež je iz 1997. godine, kada sam imao dve godine. Slično je i sa interesovanjem za modu, tako da slobodno mogu da kažem da sam crtanje i modu zavoleo, maltene i pre nego što sam prohodao.

Vaši crteži, odnosno nacrti kostima, odišu raskošnom estetikom. Da li je glamur ono što Vas inspiriše?

Volim glamur i to se na mojim crtežima jasno vidi. Da se ja pitam, Met Gala bi bila bar jednom mesečno. Nije mi strano ni dizajniranje nosivijih komada, ali najviše uživam u stvaranju visoke mode i glamuroznih kostima.

Scenski kostimi koje dizajnirate su posebno atraktivni. Da li je to segment u kome se najviše pronalazite?

Da, obožavam rad na kostimima. Čak i tokom studija, sve modne kolekcije koje sam radio, imale su jasan koncept, odnosno priču, kojoj se gaderoba prilagodjavala. Nekada se to i ne vidi na prvi pogled, ali tokom višečasovnog crtanja, uvek smišljam odredjene scenarije, što ceo kreativni proces čini još zanimljivijim.

Modni i kreativni uzor pronalazite u autentičnim i jakim ženama iz bliže ili dalje istorije. Šta Vas kod njih privlači, definisan stil, izražena individualnost ili nešto treće?

Uvek su mi bile interesantne one ličnosti, koje uprkos vremenu u kojem žive, uspevaju da se izbore za svoje ciljeve i ideale. Moje glavne inspiracije datiraju još iz starog Egipta i Antičke Grčke. To je daleka prošlost o kojoj postoje odredjena saznanja, ali opet se ne zna baš sve. Samim tim, ostaje dovoljno prostora za maštu i kreaciju...

Zavšili ste Akademiju za tekstil i dizajn u Beogradu, a sada odlazite i na master studije u Rim, na čuvenu Akademiju za kostim i modu, kao prvi i jedini stipendista iz Srbije. Kako ste postali student i stipendista ove prestižne škole?

Taj proces je trajao jako dugo. Od trenutka apliciranja, pa sve do sada, prošlo je više od godinu i po dana. Papirologija je veoma obimna i zahtevna, konkurencija jaka, ali trud i čekanje su se isplatili. Velika je čast dobiti stipendiju, posebno ako se uzme u obzir činjenica da Akademija dodeljuje samo jednu stipendiju studentima iz inostranstva.

Šta očekujete od studija na Akademiji u Rimu i gde vidite sebe po zavšetku, da li ćete se vratiti u Srbiju ili ćete svoju profesionalnu karijeru graditi u inostranstvu?

Od studija u Rimu očekujem da ću svojim talentom i radom ispuniti očekivanja i na najbolji način iskoristiti šansu koja mi se ukazala. A o daljem toku svoje karijere koja, zapravo, tek počinje, još uvek je rano govoriti. Imam puno ideja i planova. Povratak u Srbiju postoji kao opcija, a zavisi od mogućnosti da ovde radim ono što volim i da od toga živim.

Imate li uzore u svetu mode, da li postoji neki dizajner čiji rad posebno cenite?

Uzore nemam, ali ima mnogo dizajnera, a posebno kostimografa, čiji rad izuzetno cenim. Nažalost, većina njih više nije medju živima, ali njihova dela su i dalje prisutna...

Kako gledate na današnju modu i trendove, koliko se ona razlikuje od mode nekada i u kom pravcu se razvija?

Nisam ljubitelj slepog praćenja trendova. Smatram da odevanje treba da bude što individualnije i da nas predstavlja kao jedinke, a ideja trenda se kosi sa tim. Svako vreme nosi odredjeni ,,look“ i sasvim je u redu vodite se time, ali ne po cenu gubljenja ličnog identiteta. Kostimografski posmatrano, interesantna mi je svaka dekada dvadesetog veka, posebno ‘50-te, ‘60-te i ‘80-te godine. U odnosu na današnje vreme, razlika je ogromna. Originalnost je nekada bila važna, garderoba se mahom šila po meri i po nekoj ličnoj ideji. Sada smo uglavnom „osudjeni” na ono što je izloženo u izlozima vodećih svetskih brendova. Naravno, ni to nije loše, samo se treba truditi da tu garderobu iznesemo na što originalniji način.

Pored modnog dizajna, uspešno se bavite i scenskom šminkom, fotografijom, čak i oslikavanjem murala... Da li ćete možda jednog dana objediniti sve svoje talente u jednu profesiju?

Ako bih smislio pravi način da sve to spojim, vrlo rado. Ipak, mislim da je nemoguće posvetiti se svemu tome na podjednakom, profesionalnom nivou. Verujem da sam pronašao pravo zanimanje u kome uživam, tako da planiram da svu svoju energiju usmerim ka dizajnu kostima.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Danilo Cerović
Instagram: Danilo Indigo Cerović https://www.instagram.com/cerovic_designs/?hl=sr

ONA Magazin