MULIĆEV REKORD – Umetnost drvorezbarstva

Na pola puta izmedju Sarajeva i Mostara, nalazi se Konjic, malo, živopisno mesto, iz kojeg su potekli velikani poput Zuke Džumhura, ali i poslednji premijer SFRJ, Ante Marković. Ipak, ono po čemu je Konjic nekada, a i danas poznat, ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, već i u svetskim okvirima, jeste umetnost drvorezbarstva. Prvi, zvanični zapisi o konjičkom drvorezbarskom zanatu, datiraju iz poslednje decenije 19. veka, ali je izvesno da je on u ovim krajevima bio zastupljen i mnogo ranije. Tradicija izrade bosanskog, stilskog nameštaja i drugih predmeta od drveta, ukrašenih autentičnim i ništa manje zahtevnim rezbarijama, u Konjicu se neguje i prenosi sa generacije na generaciju. U „novijoj“ istoriji, predvodnik u ovoj vrsti delatnosti je drvorezbarska radnja „Mulićev rekord“, koja postoji od 1929. godine i koja sa velikim uspehom posluje sve do današnjih dana. 

 

Konjic

Osnivač „Mulićevog rekorda“, bio je Ismail Mulić, koji je pripadao prvim generacijama školovanih drvorezbara, koji su svoje znanje sticali u Konjicu. Sklon umetničkom izrazu, ali i inovacijama, Mulić je izvršio prekretnicu u klasičnom načinu poslovanja, koje je do tada bilo zastupljeno u ovoj oblasti. Nov proizvodni program, uradjen prema sopstvenim nacrtima, kao i uvodjenje prvih mašina za obradu drveta, svrstali su ga medju vodeće drvorezbare, tradicionalnog bosanskog nameštaja, ali mu i doneli brojne uspehe na sajmovima u zemlji i inostranstvu. „Mulićev rekord“ je do Drugog svetskog rata, zapošljavao čak 360 ljudi, a nameštaj se izvozio u 40 zemalja i ukrašavao mnoge ugledne domove. Talas prosperiteta je privremeno zaustavljen 1948. godina, kada je radnja nacionalizovana i pretvorena u pogon kompanije „Šipad“, a Ismail Mulić postavljen za direktora. Ipak, kada je 1954. godine, ponovo dozvoljeno otvaranje malih privatnih preduzeća, Mulić je dao otkaz u „Šipadu“ i ponovo otvorio novi-stari „Mulićev rekord“, ali i nesvakidašnji Muzej drvorezbarstva, jedinstven na prostorima bivše Jugoslavije, ali i Evrope.

Muzej drvorezbarstva "Mulićev rekord"

Upravo u prostoru Muzeja, dočekuje nas Sejfudin Vila, unuk Ismaila Mulića, koji je aktivno nastavio porodičnu tradiciju, i od 1993. godine uspešno stoji na čelu firme „Mulićev rekord“.

Sejfudin Vila

„Konjic je bastion drvorezbarstva. Onog iskonskog, ručnog, koje ima dušu. Posetioci koji ovde dodju ne mogu da veruju da u 21. veku, i dalje postoje ljudi koji pristupaju obradi drveta, kao pre 200-300 godina. Mi se družimo sa drvetom, slažemo teksture, iscrtavamo motive, koji se kasnije ručno urezuju. Kao i kod ljudi, važno je pronaći kompatibilne komade drveta, koje će se prepoznati i sjediniti u jedno... Drvo u našim rukama je beživotna materija, kojoj mi ponovo udahnjujemo život i vraćamo mu dušu..“

I dok nam ljubazni domaćin objašnjava da je zahvaljujući porodičnoj tradiciji, od rodjenja u drvorezbarstvu i da ga lepota i plemenitost drveta nadahnjuje u stvaranju unikatnih komada nameštaja i drugih ukrasnih predmeta, mi razgledamo brojne eksponate izložene u muzeju. Muzej je osnovan 1955. godine i smešten je u nekoliko prostorija, koje obuhvataju prizemlje i sprat porodične kuće Mulića. Cilj ovog objekta, bio je da se sačuvaju najreprezantativniji komadi ručno radjenog, tradicionalnog nameštaja karakterističnog za Konjic, ali i za područje Bosne i Hercegovine. Kroz vrhunski dizajn, obradu i zapanjujuće precizno uradjene rezbarije, različitih reljefnih motiva, prikazana je umetnost i umeće drvorezbarstva u svom iskonskom obliku. Uz pomoć različitih alata, a pre svega čekića, dleta i veštih ruku, napravljeni su ugaoni viseći ormarići, sećije, stolovi, peškuni, stolice, ugaone vitrine za knjige, lusteri, vrata i druge rukotvorine. Sve one su stavljene na uvid posetiocima Muzeja drvorezbarstva. 

„Muzej je proglašen nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine i nalazi se na UNESCO-voj listi kulturne baštine. Već nakon otvaranja je postao atraktivan za turiste i zaljubljenike u drvorezbarstvo. Brojni turisti iz zemlje i inostranstva su dolazili u obilazak našeg muzeja i divili se rukotvorinama naših majstora. I danas dolazi puno stranaca, ali i djaka, koji nas posećuju u okviru školskih ekskurzija.“

Sve ono što je posetiocima omogućeno da vide u Muzeju, ali i daleko više od toga, takodje može da se naruči i kupi u okviru „Mulićevog rekorda“. Njihova ponuda je bogata i raznovrsna, a namenjena je zaljubljenicima u neobičan, unikatni, ručno radjen, stilski nameštaj, koji se, prema željama, uklapa u svaku vrstu enterijera. Pored tradicionalnog, u „Mulićevom rekordu“ je moguće pronaći i vrhunski uradjen nameštaj modernog dizajna.

"Mi proizvodimo najkvalitetniji stilski nameštaj, koristeći najsavremenije metode obrade i zaštite drveta, negujući bosansku tradiciju i baštinu. Za izradu se najčešće koristi drvo trešnje, oraha, javora i bukve, a svaki primerak nameštaja se radi ručno, što ga čini originalnim i neponovljivim. Naš asortiman proizvoda je veoma širok, od malih rezbarenih kutija, stalaka i okvira, pa do vrhunskog stilskog nameštaja, kreveta, spavaćih soba i sl. Bavimo se i kompletnim uredjenjem najsavremenijih konferncijskih sala, hotela, rezidencija, kao i verskih objekata. Zapravo, mi proizvodimo Vaš nameštaj, tj. pravimo nameštaj prema Vašim željama i potrebama."

Ono po čemu je „Mulićev rekord“ posebno poznat, ali i interesantan širem auditorijumu, jeste činjenica da je upravo u ovoj drvorezbarskoj radnji napravljena Sveta stolica, sa koje se Vrhovni poglavar katoličke crkve, obraćao vernicimima prilikom svoje posete Sarajevu 1997. godine, kao i Banja Luci 2003. godine. 

„Moj deda, Ismail Mulić je još ’30-ih godina prošlog veka imao predstavništvo u Italiji, pa saradnja sa Svetom stolicom, odnosno Vatikanom, datira još iz tog vremena. Tada je naša radionica u potpunosti opremila Papinu, vatikansku kancelariju. Za Papu smo napravili četiri stolice, koje je on koristio tokom svoje posete Bosni i Hercegovini.“

Zaposleni u drvorezbarskoj radionici „Mulićev rekord“, svojevremeno su radili i na opremanju jedne od Titovih kancelarija u Beogradu, a izrezbarili su i nekoliko Štefeta mladosti. Takodje su izradili i više stotina poklona, namenjenih svetskim državnicima, koji su dolazili u posetu nekadašnjoj Jugoslaviji, a neke od njih su i ugostili u svom Muzeju drvorezbarstva. 

U prijatnoj atmosferi, završavamo posetu „Mulićevom rekordu“, u kome se živi i radi neopterećeno i „sa merakom“. Sejfudin Vila uživa u svom poslu i tvrdi da će se njime baviti sve dok mu to predstavlja istinsko zadovoljstvo. Nastavljajući tradiciju konjičkog drvorezbarstva, koju je nasledio od svog dede, on trenutno želi da i drugim ljudima, pre svega mladim, prenese svoje znanje i iskustvo. Zato je i pokrenuo školu drvorezbarstva, koja već izvesno vreme uspešno posluje, stvarajući nove generacije drvorezbara, koji će, nada se, sa uspehom, nastaviti viševekovnu tradiciju svojih predaka. 

*Izmedju dva svetska rata, Konjic je živeo od drvrorezbarstva i imao je registrovane 34 radionice. Danas je taj broj drastično smanjen, pa pored „Mulićevog rekorda“, u gradu posluje još samo drvorezbarska radionica braće Nikšić. 

*Tekst je objavljen u ONA magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Marica Gavrilović i Mulićev rekord

Mulićev rekord  http://www.drvorezbarstvo.com/                                                                                  

ONA Magazin

DEJANINE OGRLICE

Dejana Nikolić se bavi izradom i dizajnom nakita, ali i ukrasnih predmeta od drveta. Talenat je stekla rodjenjem, a iskustvo radom, u koji je utkala puno kreativnosti i ljubavi. To je rezultiralo upečatljivim nakitom i drugim asortimanom, koji svojim raskošnim koloritom i cvetnim motivima, asociraju na lepotu, radost i ushićenje životom. 

Za petnaest godina, koliko se bavi izradom ogrlica i drugog nakita, Dejana Nikolić je uspela da svoj hobi, pretvori u profesiju. Oduvek je bila zaljubljenik u lepo, a svoju kreativnost je izražavala od najranijeg detinjstva. Kao i većina devojčica, prvo je ulepšavala svoju mamu, a kada je malo porasla, onda je počela da ulepšava i doteruju sebe. Već tada je pravila šnale, kaiševe, broševe, marame, šalove, rajfove, a kasnije su na red došle i ogrlice! Prvo ih je pravila od glinamola, kao i od školjki koje je vredno skupljala i donosila iz Malog Lošinja. Takodje nisu izostale ni perle, i to one strare, mamine, od češkog stakla. Dejana kaže da joj je oduvek bilo lakše da za sebe napravi nakit, nego da ga kupi. Kada se ispostavilo da se njene kreacije dopadaju i drugim devojkama i ženama, odlučila je da se upusti u avanturu zvanu „proizvodnja“ ogrlica od drveta. One su njen proizvod, autentičan, srpski, zanatski...

 

Dejana Nikolić

„Radim nešto u čemu najiskrenije uživam. Platila bih da to radim. Kad crtam, ja uživam, ali u isto vreme slušam muziku, ponekad i telefoniram... Živim, radim, radim, živim...sve zajedno. Moj rad je moj život. Kad radite i uživate, onda neopterećeno stvarate i uspeh dolazi sam od sebe. A uspeh je kad hiljade ljudi želi da kupi baš moju ogrlicu. Ipak, nikada nisam ništa napravila ili uradila, samo da bih "to nešto" prodala!"

 

Dejanin nakit je prepoznatljiv po jarkim, toplim bojama, raskošnim, cvetnim motivima i neobičnoj vedrini kojom zrači. Pored toga, svi komadi su oslikani rukom i samim tim su unikatni. O vremenu potrebnom za izradu jedne ogrlice, ali i o „šarenoj“ inspiraciji koju pronalazi u ovim, ne baš ružičastim vremenima, Dejana odgovora:

 

"Za izradu svake ogrlice, potrebno je tri dana. Perle prvo bojim, pa iscrtavam i na kraju lakiram. Svaki komad je unikat, a svaka perla je pričica za sebe. Divno je i lako kombinovati boje i dezene, tufnice i cvetiće, štraftice i ružice. Inspiracija je svuda oko nas, pa i u nama, ako umemo da gledamo. Vreme u kome živimo nije nimalo ružičasto, ali tom sivilu i neukusu moramo da prkosimo bojama, šarenilom, vedrinom, lepotom, osmehom, ukusom i stilom.“

 

Iako ogrlice imaju svoje posebno mesto, u Dejaninoj ponudi se mogu naći i narukvice, mindjuše ili prstenje, sve uradjeno u istom stilu. Pored nakita, ona oslikava i pravi, razne druge figure od drveta, poput babuški, svećnjaka ili posebno interesantnih uskršnjih jaja. Prepuna ideje i kreativnog žara, Dejana konstantno proširuje svoju ponudu i ulepšava svet sebi i drugima.

“Inspiriše me apsolutno sve što me okružuje. Želim mnoge stvari da napravim, želim sve da ulepšam i oplemenim. Tako se i rodila želja da pored ogrlica pravim i babuške, iscrtavam drvena jaja, svilene marame, nameštaj, lampe, svećnjake, tekstil... Neko živi "minimalistički" u minimalističkim prostorima, sa malo boja, malo oblika, malo stvari, s malim željama i sa malo vremena. Ja živim s puno boja i oblika, s puno želja, elana i puno vremena.”

 

Ljubitelji unikatnog nakita i rukotvorina, za sada imaju priliku da se upoznaju sa Dejaninim kreacijama, putem njene oficijelne FB strane „Dejanine ogrlice“. Pitamo je na kakve reakcije nailazi?

„Društvene mreže doprinose širenju informacija, pa je tako, putem Interneta, mnogo ljudi saznalo za mene i moj rad. Dobar glas se daleko čuje, a i dobre slike se brzo prenose... Svaki "lajk" se vidi i računa. Zahvaljujući Internetu, moje ogrlice imaju svoje poklonike i kupce u Dubaiju, Minhenu, Čikagu, Torontu, Sidneju, Hong Kongu... Simpatično je i to da su „Dejanine ogrlice“ postale poput opančića ili flaše rakije, originalan poklon-suvenir iz Srbije, za nekoga ko živi u inostranstvu.“

 

Zahvaljujući svom nesumnjivom talentu i osećaju za estetiku, Dejana je uspela da od svog hobija napravi mali, ali uspešan biznis, iako joj to nije bio prevashodni cilj. Ipak, sebe i dalje više vidi kao kreativca i zaljubljenika u lepo, nego kao „biznis ženu“.

 

„Interesovanje za moje ogrlice sve više raste. Kupuju ih devojke i žene, mladići za devojke, muškarci za žene, mame za ćerke... Od toga može da se zaradi prosečna plata. Mislim da je danas u Srbiji, veoma bitno podsticati proizvodnju, bilo čega. Pristalica sam tvrdnje da ne može da se proda jedino ono što se ne proizvede. S druge strane, ja nisam ekspert za cifre, administraciju, kalkulaciju... Ja sam ekspert za inspiraciju.”

S obzirom na bogatu i raznovrsnu ponudu, kao i izvesnu „umetničku“ etabliranost, spontano se nametnulo pitanje, o potencijalnom postavljanju izložbe, na kojoj bi Dejana mogla „uživo“ da predstavi svoju bogatu kolekciju radova. Ipak, ova mlada žena je i na to imala veoma interesantan i „skroman“ odgovor. 

 

"Čovek je ono čime se bavi". Ja se bavim dizajnom, a nisam dizajner, takodje i crtam, a nisam umetnik. Izložbe su za umetnike, one prave. Volela bih, "kad porastem", da budem umetnik.“

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Dejana Nikolić - privatna arhiva

FB Dejanine ogrlice https://www.facebook.com/Dejanine-Ogrlice-197424196946353/?fref=ts

ONA Magazin