YSL - SKANDALOZNA KOLEKCIJA

Šokantno, sramno, vulgarno, čak, odvratno! Ovo su samo neke od odrednica kojima je 29. januara 1971. godine, okarakterisana modna revija Yves Saint Laurenta, održana u Parizu, pod nazivom “Liberation”. Razlog za burnu reakciju publike i medija, bila je kolekcija inspirisana periodom ratnih godina i nacističke okupacije. Većina Francuza, koji su bili svedoci ili žrtve tog vremena, smatrali su ovu temu neumesnom i uvredljivom, zbog čega je pomenuti modni dogadjaj okarakterisan kao skandal bez presedana. 

Nakon 44 godine, zahvaljujući modnoj kući Yves Saint Laurent, kao i Fondaciji Pierre Berge, ova kontroverzna kolekcija se 2015. godine, ponovo našla pred očima pariske publike. Predstavljena u muzuju mode Palais Galliera, pod nazivom “La collection du scandale”, postavka je koncipirana kao izložba, koja pored 80 autentičnih, odevnih predmeta, prikazanih u 40 kombinacija, uključuje i brojne aksesoare, skice, novinske članke i video zapise. Jedan od onih koji su najupućeniji u dešavanja sa Laurentove revije, održane početkom ’70-ih godina, svakako je Olivier Saillard, kustos i glavni inicijator pomenute izložbe.

„Tog 29. januara 1971. godine, šest manekenki je nonšalantno prošetalo 80 modela, koji su izazvali opštu pometnju u ulici Spontini, gde se nalazi modna kuća YSL,  koju su davne 1961. godine, otvorili Yves Saint Laurent i Pierre Berge. U publici je bilo prisutno 180 internacionalnih klijenata, kupaca, ali i uglednih modnih novinara. Još pre početka modne revije, deo publike je izrazio svoje negodovanje, zbog Laurantove izjave da je inspiraciju za reviju pronašao u elegantnoj odeći, koja je obeležila period okupacije i ratnih godina. Modeli koji su potom prošetali pistom, bili su samo dodatni povod za skandal...“ – ukratko objašnjava Saillard.

Upravo zbog dizajnerove ideje da kreira visoku modu, obojenu estetikom ’40-ih godina, kolekcija „Liberation“ (Oslobadjanje) je takodje poznata i pod nazivom „Forties“. Do ove revije, mediji su u Yves Saint Laurent-u videli jedinog dostojnog naslednika francuske visoke mode, kao i tradicije kojom se ponose. Medjutim, poigravanje sa temom koja je za mnoge bila, još uvek veoma osetljiva, nisu mogli da mu oproste. Modni diktat u vidu kratkih haljina, suknji do kolena, sakoa sa strogim „četvrtastim“ ramenima, cipela sa platformom, kao i prenaglašene šminke, nikako se nije dopao konzervativnoj publici, a posebno ne onima kojima su „rane“ Drugog svetskog rata, još uvek bile sveže. Dovodjenje ratnog stradanja, okupacije i nemaštine u spregu sa modom, nikako nisu hteli da prihvate i otvoreno su digli glas protiv Laurenta i njegovog modnog performansa.

Slavni dizajner je imao svoje vidjenje cele situacije i skandala koji se (ne)planirano dogodio. S tim u vezi, ostala je zabeležena i njegova izjava, koju je 1971. godine dao za jedan francuski magazin.

„Želeo sam da izazovem šok kod ljudi i nateram ih da razmišljaju. Ono što sam uradio je po mnogo čemu povezano sa savremenom američkom umetnošću. Mladi ljudi nemaju nikakvih sećanja na ratne godine, a ja sam na ovaj način hteo da im predstavim taj period...“

Na pitanje novinara, kako doživljava reakcije, koje su daleko od dotadašnjih uobičajenih pohvala, legendarni kreator je tada napravio komparacju sa slikarem Edourad Manetom, jasno aludirajući na dvostruke standarde i lažni moral.

„Mislim da reč „skandal“ nije adekvatna ili je previše jaka. U isto vreme sam tužan i polaskan. Manetova čuvena slika „Olympia“ je svojevremeno isprovocirala istu vrstu reakcija. Govorili su da je prikaz gole žene na platnu sraman i da im se umetnik ruga... A zapravo, ljudi nisu bili toliko šokirani i uzdrmani vizuelno, koliko moralno“.

U prilog dizajnerovoj tvrdnji, govori i činjenica, da je uprkos tome što je bio suočen sa negodovanjem javnosti i stavljen na stub srama, njegov retro trend, inspirisan ’40-im, neverovatnom brzinom je osvojio poklonike mode i preplavio ulice Pariza.

Zbog svoje kontroverzne ideje i skandala koji ju je pratio, kolekcija „Liberation“ je svoje mesto pronašla i u istoriji savremene pop kulture. U modnom, konceptualnom smislu, uspela je da, bar privremeno, sruši zid koji je postojao izmedju visoke mode i prêt-à-porter-a, dajući sasvim novi smisao terminima elegancije i stila. Ujedno, revija „Liberation“ je označila i bitnu prekretnicu u kreativnom stvaralaštvu Yves Saint Laurenta, predstavljajući ga kao arbitra kontroverznog, „dvosmislenog“ modnog izraza. Ipak, ono što je izvesno, jeste činjenica da je Laurent kreativno iskoristio odredjeni vremenski period, kako bi nove generacije upoznao sa trendovima koji im do tada nisu bili bliski. S druge stane, kao što je i sam potvrdio u jednom od intervjua, smatrao je da je visoka moda postala pomalo dosadna i već „ispričana priča“, pa se zbog toga u svojoj kolekcji opredelio za retro pristup, namenjen široj publici.

„Šta bi danas novo, moglo da se izmisli u modi? Sve je već izmišljeno ili kopirano stotinu puta. Hipi modu smo pozajmili sa Istoka, šortsevi su došli direktno sa stadiona... i ništa od toga nije proisteklo iz visoke mode. Visoka moda ne nudi više ništa, osim nostalgije i raznih prohibicija. Postala je kao neka stara gospodja. Neću brinuti ukoliko moje plisirane haljine inspirisane ’40-tim godinama, ne pronadju svoje mesto medju poznavaocima mode... Ono što je važno, jeste činjenica da je ova kolekcija namenjena, pre svega mladim ženama koje nisu imale prilku da se upoznaju sa ovim modnim stilom, ali uprkos tome, žele da ga nose.“

Yves Saint Laurent je nakon revije „Liberation“, ostvario brojne i daleko značajnije uspehe, ali ipak, pomenuta revija ostaje važan deo njegove biografije i neizbrisivi deo modne istorije.

Yves Saint Laurent

Yves Saint Laurent je rodjen 1936. godine u Alžiru. Sa 17 godina je došao u Pariz, gde je ostvario saradnju sa redakcijom magazina „Vogue“, u kome je objavio svoje prve modne crteže. Nakon završene modne škole, počeo je da radi za modnu kuću Christian Dior, a nakon Diorove smrti, 1957. godine, preuzeo je poziciju art direktora. Iste godine priprema i svoju prvu, samostalnu kolekciju sa kojom postiže izuzetan uspeh i osvaja prestižnu modnu nagradu Neiman Marcus. Svoj modni brend, pod nazivom YSL, pokreće 1961. godine sa svojim partnerom i patronom Pierreom Bergeom. Poznat kao modni inovator, 1966. godine je promovisao svoj legendarni izum „Le smoking“, elegantno odelo za žene. U kategoriju modnih inovacija, ubrajaju se i bluze od providnih materijala, kombinezoni i drugo. Svoju poslednju prêt-à-porter kolekciju, prikazao je 1998. godine, a poslednji put se pojavio na modnoj pisti 2002. godine, kada je upriličio veličanstveni šou na kome se zauvek oprostio od modnog biznisa. Umro je Parizu 2008. godine u 71 godini. Iza njega je ostala bogata zaostavština, ali i epitet kralja medju dizajnerima. 

*Tekst je objavljen u magazinu GRAZIA

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photography © Fondation Pierre Bergé - Yves Saint Laurent

Fondation Pierre Bergé - YSL http://www.fondation-pb-ysl.net/en/Accueil-825.html

GRAZIA

 

MILKA VUJOVIĆ slikarka

Milka Vujović je akademski slikar i grafičar. Rodjena je u Podgorici, a već dugi niz godina živi i stvara u Beogradu. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti, gde je kasnije i magistrirala na odseku grafike. Pored toga što se aktivno bavi slikarstvom i grafikom, zaposlena je na FPU u svojstvu vanrednog profesora. Član je ULUS-a od 2006. godine, a iza nje su značajne nagrade, kao i izložbe u zemlji i inostranstvu.

Milka Vujović

Stvaralaštvo Milke Vujović je senzacija neobične lepote, neopterećena vremenskim ili nekim drugim okvirima. Njene slike su životne, prepune različitih emocija, inspirisane situacijama i ljudima koji je okružuju. Ima u njima i nečeg eteričnog, neuhvatljivog, što dodatno podstiče njihovu privlačnost, ali i predstavlja refleksiju unutrašnjeg bića same slikarke. Milka Vujović je „opijena“ životom, detaljima, mirisima i bojama. Pokreće je estetika lepog i kroz nju se trudi da prikaže suštinu svoje umetnosti, ali i sopstvenog postojanja.

Vaš autorski pečat je autentičan i prepoznatljiv. Kako bi definisali svoju umetnost?

Autentičnost i prepoznatljivost su svakako determinante kojima teži svaki stvaralac, ne samo iz oblasti vizuelnih umetnosti. Svoju umetnost bih subjektivno nazvala figurativnim intimističkim slikarstvom, sa određenom metafizičkom notom i malom dozom fantastike i simbolizma.

Figure žena, kao i parova, dominiraju Vašim slikama. Oni su glamurozni, erotični, dekadentni, zaljubljeni, pomalo arhaični, na trenutke mistični i melanholični...  Gde pronalazite inspiraciju za svoj rad?

  

Ljudska figura je gotovo uvek dominantna na mojim radovima. Moje nadahnuće proizilazi iz zanimanja za predstavljanje različitih situacija u kojima čovek može biti zatečen, kao i davanja značaja psihološkom trenutku koji determiniše sliku. Prizori iz života mojih prijatelja, slučajni susreti, putovanja, neke reči „uhvaćene“ u prolazu ili događaji koji su obogatili moj život, služe mi kao ram za buduću sliku.

Vaše slike pričaju priču i uvode posmatrača u jedan zanimljiv, malo drugačiji, a možda i bajkoviti svet. Da li je duhovna, odnosno fizička, estetika lepog, sastojak koji pokreće Vaše stvaralaštvo?

Kažu da je čovek onakav kakve su mu misli. Ne mogu baš da kažem da je moj um konstantno i isključivo otvoren za sve lepote ovog sveta, ali se svakako trudim da širom otvaram oči za sve što bi moglo da mi ulepša dan ili trenutak. Verovatno se ta želja za prijatnim senzacijama, odražava i na moje radove, za koje mi ljudi govore da zrače optimizmom. Lepota duha, baš kao i fizička lepota, sklad pokreta, izgovorene ili pročitane reči, to je nešto što ja duboko i iskreno cenim i nešto što će uvek u meni pobuđivati stvaralačku iskru.

Kolorit, a posebno detalji, predstavljaju jednu od karakteristika Vaših slika. Koliko su oni važni u saopštavanju poruke koju želite da pošaljete?

Kolorit je nešto što dolazi podsvesno, mada slikar mog iskustva i obrazovanja, može to da kontroliše i da upravlja svojom skalom boja. Kroz kolorit, ja slici dajem ton kakav želim. Detalji su već posebna priča – neizmerno uživam u osmišljavanju nakita, odeće, delova enterijera i svega drugog što zaokuplja moju pažnju. Sve to traži mnogo vremena, pa neke minuciozne partije mogu da radim i po par meseci, kako bi odredjeni deo na platnu bio dovoljno upečatljiv. Detalji su moje tajne poruke, lišene svakog opšteg, uobičajenog značenja koje bi im se moglo pripisati...možda samo naslutiti. Cilj mi je i da posmatrač u njima može da pronađe nešto sebi značajno, aluziju na neki momenat koji pamti...

Nazivi Vaših slika su veoma interesantni, gotovo poetski (Na cvetnom jastuku, Popodne jedne V., Čokolada kod „Mado“-a i druge). Kako oni nastaju?

Nazive ne smišljam unapred i ne opterećujem se zadatom temom, koju bi mi naslov mogao nametnuti. Oni spontano nastaju, u trenutku dok počinjem sliku, u toku ili pri kraju rada. Tek ponekad se to dogodi i unapred... npr. kada se setim kako je bilo divno piti čokoladu u istanbulskom „Mado-u“.

Vaši radovi stilski podsećaju na slikarski opus umetnica, poput Milene Pavlović Barili i Tamara de Lempicke. Da li se slažete sa tim i da li imate uzore koji Vas inspirišu?

Pomenuli ste dve neverovatne umetnice, koje iako imaju pozamašan stvaralački opus, nažalost ne zauzimaju dovoljno prostora u istoriji umetnosti. Iako konkretne uzore nemam, nesumnjivo je da Barili i Lempicka imaju moje beskrajno divljenje, pa mi je svako poredjenje sa njima izuzetan kompliment. A period u umetnosti koji izuzetno volim je art nouveaux.

Pored raskošnih ulja na platnu, Vaša stručna oblast su i grafike, po kojima ste takodje poznati. Koja od pomenutih slikarskih tehnika je zahtevnija i ujedno, koja Vam pruža veće zadovoljstvo i lakoću izražavanja?

Pozvaću se na svoje zvanje i status, pa ću reći da nema lakših i težih tehnika. Stvar je u umetniku, odnosno njegovom izboru, da li će sebe kompletnije izraziti u slici ili u grafici. Kod mene se želja za izražavanjem u jednom medijumu, prepliće sa potrebom da se izrazom i u onom drugom. Naprosto mi je nemoguće da kažem da li veće zadovoljstvo pronalazim u slikanju ili grafici... Sve je stvar zadovoljstva i radosti stvaranja, bez obzira da li u ruci imam četkicu ili iglu.

Iza Vas su brojne kolektivne i samostalne izložbe. Poslednja u nizu, bila je samostalna izložba grafika, u oktobru 2014. godine. Kakve impresije nosite sa tog dogadjaja?

Izložba je održana u galeriji ULUS u Beogradu. Budući da je u pitanju eminentan galerijski prostor, grafike su mogle da budu predstavljene na najbolji mogući način. Odziv publike je takodje bio sjajan, pa su samim tim i moji utisci izuzetno pozitivni.

Na čemu trenutno radite? Da li su u prepremi novi radovi ili značajne izložbe u zemlji i inostranstvu?

S obzirom da sam prošle godine dobila specijalnu nagradu na trienalu grafike u Bitolju, ove godine je usledio poziv da se priključim makedonskim umetnicima, kao predstavnik iz Srbije. U oktobru me očekuje i izložba „Macedoni, Bulgari e Italiani artisti grafici”, koja će se održati u Montebelluni, Trevizu i Pizi i trajaće više meseci. Biću jedini umetnik iz Srbije, koji će se tamo pojaviti u svojstvu počasnog gosta makedonskih umetnika i njihovog selektora Vlada Goreskog. To mi je zaista velika čast i priznanje. Pored toga, aktivno radim i na novim slikama, od kojih će neke biti deo moje buduće izložbe.

 

Pored slikarstva, bavite se i pedagoškim radom na FPU u Beogradu. S obzirom na (ne)zavidan status umetnika, koje savete, pored profesionalnog znanja, prenosite svojim studentima?

Mladi ljudi obično imaju određenu predstavu o tome ko su i šta hoće da budu u životu, a dolazak na fakultet im vrlo brzo pokaže da to možda i nije tačno. Godine koje će tu provesti su možda najslobodnije, najplodonosnije i najzahvalnije za utemeljivanje njihove kreativne ličnosti. Zato ih učim kako da pronadju sebe i da se unapred ne zatvaraju pred mogućnošću da savladaju još jednu veštinu ili još jedan deo svoje stvaralačke ličnosti, koji će možda nekad, biti i dominantan. Takodje im govorim, da ne zaborave, da u umetnosti strah ne postoji!

Da li je i koliko teško biti umetnik u Srbiji i kako umetnost uspeva da preživi sve turbulencije kroz koje prolazi?

O tome koliko je teško biti slobodan umetnik u Srbiji, mogu da pričaju samo oni koji jesu u tom nezahvalnom i teškom statusu. Imam prijatelje umetnike koji žive samo od svoje umetnosti i ni najmanje im nije lako... A da je uvek bilo tako, nije. Užasno je teško vreme za kulturu, umetnost se nipodaštava i smatra beznačajnom. Naprosto, to je jedna mnogo kompleksna tema i nemoguće je decenije urušavanja kulture jednog naroda, izraziti u nekoliko rečenica... Možda će umetnost, koja je u Srbiji u stanju hibernacije i preživiti, ali umetnici neće.

Umetnici su kreatori drugačije, ponekad ulepšane stvarnosti, ali mogu biti i ozbiljni vizionari. Gde ste Vi u toj priči i koji je krajnji cilj Vašeg umetničkog puta?

Bez obzira da li, u svojoj umetnosti, ulepšavaju stvaran svet oko sebe ili ne, umetnici savršeno dobro vide i osećaju stvarnost na svojoj koži. Nekako se i podrazumevalo da su oni ti, koji su uvek bili u stanju da predvide, označe i prozovu, bilo koga i bilo gde. I neretko plaćali zbog toga. Ja sam sama u svojoj priči. Samu sebe označavam i prozivam... a šta predviđam - tajim.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Ljiljana Stojanović i Milka Vujović, privatna arhiva

Milka Vujović http://www.milkavujovic.com/biografija.html

ONA Magazin