Manje sredine su, po
pravilu, riznice „skrivenih“ talenata, dobrih kreativnih ideja
i sasvim posebnih energija. Tako smo u Čačku otkrili Magdalenu Vlastelicu, akademsku
slikarku, definisanog stila i posebnog senzibiliteta. Od kada je 1996. godine
diplomirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, a
kasnije završila i magistarske studije iz iste oblasti, Magdalena je aktivno
prisutna na umetničkoj sceni Srbije, ali i Evrope. Njena platna odišu
pozitvnošću, bojama i prostranstvom, dok se kao centralne figure, pojavljuje kuće,
vesele, gotovo bajkovite. Na sasvim specifičan način, one su najčešče smeštene
u živopisnim predelima Toskane, koji umetnicu posebno intirigiraju i čiju
atmosferu ona uverljivo prenosi. Interesantno je da Magdalena, do sada, tamo
nije bila, ali Toskanu oseća, vidi i prepoznaje, pronalazeći u njoj sličnost i
sa pejzažima Šumadije, kojima je okružena celog života.
 |
| Magdalena Vlastelica |
Uspeli ste da stvorite prepoznatljiv slikarski
izraz. Vaša platna su obojena vedrim bojama i na njima dominiraju kuće,
smeštene u prostranim predelima Toskane. Odakle Toskana kao inspiracija ?
Kod Toskane me
privlači savršen sklad
prirode i arhitekture. Za mene je to samo početak, inspiracija, a konačan ishod
je, Toskana na moj način.
Pored Toskane, šta još pokreće Vašu kreativnost i
kakvu poruku želite da pošaljete kroz svoje stvaralaštvo ?
Od trenutaka kada sam otkrila svoj talenat
i poželela da budem slikarka, motivi koji me okupiraju su kuće, krovovi,
prozori, vrata, kapije... Pored Toskane, motiviše me Prag, krovovi
Petrovaradina, Provansa, ali i pejzaži Šumadije. Izmedju Toskane i Šumadije,
pronalazim dosta sličnosti. Šumadija jeste zelenija, ali je tip
pejzaža, način slaganja livada, drveća, kao i kuća, vrlo sličan. I motivi
na mojim slikama su slični, ali je način slikanja uvek nov. Ponekad, kuće
„plutaju“ na brodu, ponekad se vide u daljini, kroz prozor, nekada ih obasjava zvezdana
noć, a nekada sunčan dan sa dominantnim senkama. Ipak, na svakoj od njih, poruka
je jasna – ulepšana stvarnost.
Radite slike različitih dimenzija, kao i diptihe,
triptihe i druge višedelne kompozicije. Koliko je takav proces rada zahtevan i
koje slikarske tehnike preferirate ?
Ne slikam
komercijalne pejzaže, koji se svima dopadaju. Moje slike se svidjaju odredjenom
tipu poznavalaca umetnosti i u tom smislu, bitno mi je da onaj ko kupi moju
sliku, bude zadovoljan i da ga moja slika čini srećnim. Svaku sliku radim sa
istom predanošću, bez obzira da li je u pitanju minijatura ili veliki poliptih
i da li je povod izložba ili rad za prodajnu galeriju. Najčešće slikam ulja i
akrilik na platnu, a ponekad i akvarele i pastele. Slikam ono što volim, na
način koji volim, a to mi je najvažnije. Ljubitelji moje umetnosti imaju
zajedničku osobinu, vole lepo i pozitivno.
Da li se, pored slikarstva, bavite i primenjenom
umetnošću ?
Slikanje kao
posao jeste opuštanje, ali zahteva ozbiljnost i ponekad mi je potreban „odmor“
i neki drugi vid ispoljavanja kreativnosti. Kad poželim da se opustim,
kreiram nakit za sebe, a ponekad i za
prodaju. To su unikatni komadi, upotpunjeni motivima sa mojih slika.
Živite i stvarate u Čačku. Koliko je sredina važna
za umetnika, da li ga ona, profesionalno odredjuje, pokreće ili možda
ograničava?
Za umetnika nije
mnogo bitno gde živi, važnije je kako doživljava svet oko sebe. Bitno je i da
povremeno putuje, bilo gde, pa makar i u mašti. Od grada u kome živite, mnogo
je važnije da imate sredjen život, da bi na pravi način mogli da se posvetite
slikanju. U Čačku je život jednostavan i mene, lično, ništa ne ograničava da
izlažem u velikim gradovima, kako u zemlji, tako i inostranstvu. Sve je stvar
organizacije.
Čačak je grad, koji je u bližoj, a posebno daljoj
istoriji, iznedrio više značajnih umetnika u raznim oblastima. Kakva je danas
situacija i koliko je likovna scena grada aktivna?
Likovna scena
grada je veoma aktivna, zahvaljujući Domu kulture, galeriji „Nadežda Petrović“,
Muzeju, kao i umetničkoj školi, koja od skoro postoji u Čačku.
Pored svog umetničkog stvaralaštva, radite i kao
profesor likovnog u osnovnoj školi. Kakva su Vaša iskustva u radu sa učenicima
i u kojoj meri su nove generacije zainteresovane za umetnost?
Rad u školi jeste
naporan, ali i zanimljiv. Često se pojavi neko talentovan, ali to ne mora da
znači da će se i kasnije baviti umetnošću. Nažalost, ja ne mogu svoje učenike
da ohrabrim u nameri da idu tim putem, ako ih roditelji usmeravaju na druga,
„praktičnija“zanimanja. Ja sam, svojevremeno, imala sreću da su me roditelji podržali,
što smatram veoma važnim, ali to nije čest slučaj, kada je umetnost u pitanju.
Tako je bilo onda, a tako je i danas.
Ne pripadate onoj grupi, hiperproduktivnih
slikara, koji uvek imaju pun atelje radova, spremnih za prodaju. Da li je teško
doći do kupaca i kakva su Vaša iskustva po pitanju plasmana i prodaje
slika ?
U vremenu
ekspanzije interneta, reklame i prodaje, za umetnika je neophodan i „starinski“
način prodaje, kao i saradnja sa prodajnim galerijama. Svako ko poželi da kupi
sliku, najviše voli da je vidi uživo, a to jedino može na izložbama i u
prodajnim galerijama. Ja imam sreću da su moji roditelji, skoro 30 godina, vlasnici
prodajne galerije u Čačku, koja prodaje dela akademskih umetnika, tako da u tom
smislu imam iskustva. Saradjujem i sa galerijama u Beogradu, Novom Sadu,
Kragujevcu... Ipak, bitno je biti i u skladu sa vremenom, tako da imam i svoj
sajt: www.magdalena.rs , kao i stranicu
na facebook-u: Art galerija M Čačak.
Već 20 godina ste prisutni na likovnoj sceni, a
iza Vas su brojne izložbe u zemlji i inostranstvu. S obzirom na iskustvo, da li
mislite da bi Vam život u većem gradu ili u inostrastvu, doneo više
profesionalnih benefita ?
Živela sam u
Beogradu i u Pragu i shvatila sam da je način na koji slikari žive, svuda isti.
Bitni su samo uslovi za rad, kao i inspiracija, a to nije uslovljeno životom u
većem gradu.
Gde sebe, kao umetnika, vidite u budućnosti? Koje
su Vaše ambicije, želje i očekivanja?
Volela bih da
mogu još više da se posvetim slikanju, da manje mislim o egzistenciji, da imam
veći atelje i da više putujem.
 |
| ONA Magazin |
*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Tatjana Marjanović & Magdalena
Magdalena Vlastelica http://www.magdalena.rs/
