"HOLLYWOOD" - SIMBOL FABRIKE SNOVA

Znak "Hollywood"

Holivud. Uzbudljiv, dekadentan, glamurozan i ništa manje, skandalozan. Jedino mesto na svetu u kome se prepliću fikcija i stvarnost. Zovu ga fabrikom snova i Mekom filmske umetnosti u kojoj se stvara magija. Bogat ikonografijom, Holivud zavodi poput iskusne animir dame i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jedan od njegovih, globalno prepoznatljivih simbola, svakako je i znak “Hollywood”, koji ove godine proslavlja svoj 93. rodjendan. Smešten visoko u brdima, kako bi posmatrao grad, ali i bio bliže Bogu, on je autentično “lice” Holivuda, koje prkosi vremenu i budi najludje snove o bogatstvu i slavi.

Priča o znaku "Hollywood", započela je davne 1923. godine, kada je Heri Čendler, tadašnji izdavač Los Angeles Times-a, došao na ideju da na jedno od najviših brda iznad Holivuda, postavi bilbord sa natpisom “Hollywoodland”. Svestan ubrzanog razvoja, ali i popularnosti filmske industrije na ovom području, on je zapravo hteo da privuče investitore i kupce zemljišta, kako bi podstakao razvoj tržišta nekretnina. Projekat je bio veoma ambiciozan i za ono vreme tehnički zahtevan. Tomas Fisk Gof, vlasnik kompanije koja je bila zadužena za izvodjenje radova, dizajnirao je budući izgled znaka, koji se sastojao od 13 slova, širokih 9, a visokih, čak 15 metara. U završnoj fazi postavke, masivna  konstrukcija, napravljena od kombinacije drveta i čvrstog lima, bila je ukrašena i sa 4.000 sijalica, jačine 20 vati. Paleći se poput reklame, prvo parcijalno, a potom u celosti, one su dodatno doprinosile atraktivnosti znaka, koji je u večernjim časovima sijao punim sjajem. Ukupna vrednost ove investicije, iznosila je 21.000 dolara, što bi prema današnjim standardima bilo oko 250.000 dolara. No, uprkos kompleksnoj i skupoj realizaciji, Čendlerovi planovi sa postavljanjem znaka nisu bili dugoročni, a još manje mitski. Štaviše, bilo je predvidjeno da konstrukcija bude uklonjena nakon godinu ipo dana, jer se verovalo da će do tada njena marketinško-oglasna svrha biti zadovoljena.

Izgradnja i promocija znaka u "holivudskom stilu"

Ipak, ono što je usledilo, malo ko je mogao da predvidi. Znak “Hollywoodland” je preko noći postao atrakcija, ne samo Holivuda, već i cele zapadne obale, privlačeći brojne turiste i radoznalce. Postavljen tako da bude vidljiv iz gotovo svih delova grada, bio je sastavni deo filmskih premijera, glamuroznih dogadjaja i neprikosnoveni simbol Holivuda. Sve to je jasno ukazivalo na činjenicu da nije reč o običnoj gradjevinskoj konstrukciji sa ograničenim rokom trajanja, već o glamuroznom, arhitektonskom čudu, napravljenom za večnost.

Bogatu istoriju “Hollywood” znaka, obeležila su brojna dešavanja, usponi, turbulencije, pa čak i dramski zapleti, sa tragičnim krajem. Jedan od njih, dogodio se već u prvoj deceniji postojanja znaka, kada je mlada glumica Peg Intvisl, razočarana svojim neuspehom u Holivudu, skočila sa vrha ove masivne konstrukcije i tako sebi oduzela život. Samo jedan dan nakon Peginog dramatičnog skoka u smrt, na njenu kućnu adresu je stiglo pismo u kome je obaveštavaju da je dobila glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi. Da ironija bude veća, komad se bavio pričom o ženi, koja odlučuje da izvrši samoubistvo. Iako bez ostvarenog sna o filmskoj slavi, Peg Entvisl je ušla u istoriju kao “Hollywood Sign Girl”.

Peg Entvisl "Hollywood Sign Girl"

Znak “Hollywood” je tokom dosadašnjih devet decenija bio podložan i raznim promenama. Prva od njih, desila se krajem ’40-ih godina prošlog veka, kada je zbog “fiktivnog” teritorijalnog izmeštanja, znak zvanično postao deo Grifit Parka. Zbog oštećenja i lošeg stanja u kome se nalazio, čelnici holivudske privredne komore i grada Los Andjelesa, doneli su odluku o renoviranju, ali i neophodnom redizajnu njegove konstrukcije. Uklonjene su sijalice, koje od 1939. godine nisu bile u funkciji, a ujedno je uradjena i nova postavka slova “H”, koje je nepažnjom čuvara bilo sasvim uništeno. Ipak, ključna promena dogodila se izbacivanjem reči “Land” iz natpisa, čime je i zvanično, popularni znak, dobio formu koja je i danas prepoznatljiva.

Održavanje znaka nastavilo se i narednih decenija, a prva ozbiljnija popravka u novijoj istoriji, dogodila se 1973. godine, pod pokroviteljstvom filmska dive, Glorije Svenson. Tom prilikom, Odbor za zaštitu i očuvanje kulturnog nasledja, grada Los Andjelesa, odlučio je da znaku “Hollywood”, dodeli status spomenika i zvanično ga proglasi kultrunim dobrom. Ipak, to ga nije odbranilo od prirodnih nepogoda, ali i huliganskih manevara, koji su usledili u narednih nekoliko godina. Počev od najezde termita, koji su uslovili otpadanje pojedinih slova, pa sve do (ne)uspešnih piromanskih akcija, znak se neočikivano našao na ivici propadanja. Kako bi sprečili neslavni kraj, nadležni su zahtevali hitnu, ali i kompletnu rekonstrukciju znaka. Mnoge slavne osobe, želele su da daju svoj doprinos ovoj akciji, a pre svih Hju Hefner, koji je u svojoj Playboy vili organizovao aukcijisko gala veče, na kome su prikupljena finansijiska sredstva za obnovu znaka. Svako slovo je prodato za 27.700 dolara, a neki od najznačajnih holivudskih producenata, rok zvezda i mogula, poput, Alisa Kupera, Djovanija Mazze, kao i samog Hefnera, postali su njihovi vlasnici. Prvi put od 1923. godine, zbog kompletne rekonstrukcije, brdo iznad Holivuda je privremeno ostalo bez svog prepoznatljivog simbola. Stara konstrukcija je otišla u istoriju, a nakon tri meseca, na njeno mesto je došla nova, izradjena od betona i čelika. Znak “Hollywood”, visok 13 i dug 137 metara, sa imponzantnom težinom od čak 217 tona, ponovo je dominirao holivudskim brdima i na pravi način proslavio svoj 55. rodjendan. Svečano je predstavljen svetskoj javnosti u novembru 1978. godine u direktnom televizijiskom prenosu, koji je pratilo 60 miliona gledalaca. Tom prilikom, promovisana je i neprofitna organizacija Hollywood Sign Trust, zadužena za održavanje i zaštitu znaka. 

Znak "Hollywood" 2000. godine, spreman za novi milenijum

Narednih decenija, ovu holivudsku znamenitost, zaobilazili su problemi. Nacionalno i ikonografski zaštićen, znak je uživao apsolutnu pažnju i obožavanje. Blistavo bele boje, sijao je pod zracima kalifornijskog sunca, a zahvaljujući kompleksnom sistemu video nadzora, koji je uveden 2000. godine, vešto je izbegavao nezvane goste. Ipak, 2010. godine, suočio se sa jednim od najozbiljnijih problema u svojoj istoriji, koji je mogao da rezultira čak i rušenjem. Naime, zemljište na kome se znak nalazi, nekada je pripadalo magnatu Haurdu Hjuzu, ali s obzirom da nikada nije bilo korišćeno, smatralo se javnim dobrom. Tek kada ga je grupa investitora iz Čikaga otkupila od Hjuzovih naslednika i objavila da na tom mestu planira izgradnju luksuznih stanova, sudbina holivudskog znaka je dovedena u pitanje. Jedina mogućnost da odustanu od svoje namere, bila je da im se isplati suma od 12,5 miliona dolara, što je bila njihova, novoustanovljena cena zemljišta. Hollywood Sign Trust u saradnji sa organizacijom Trust for Public Land i brojnim donatorima, uspeo je da prikupi većinu tražene sume, dok se za poslednji milion, ponovo pobrinuo legendarni Hju Hefner. Zahvaljujući njegovoj nesebičnoj pomoći, a pre svega, opčinjenosti holivudskom ikonografijom, znak “Hollywood” je dobio, ne samo još jednu bitku, već i rat! 

Pogled na znak iz malo drugačije perspektive

Znak "Hollywood", jedini “živi” svedok, burne holivudske istorije, akter mnogih filmova i reklamnih kampanja, pre tri godine je obeležio svoj "okrugli" jubilej, brojnim manifestacijama, projekcijama filmova i glamuroznim žurkama. Danas, 93 godine nakon svog “rodjenja”, znak “Hollywood” i dalje ponosno stoji na svom mestu i sija punim sjajem. Ono što je izvesno, jeste da će ovaj “kraljevski” simbol američke pop kulture i dalje nastaviti da inspiriše milione filmskih zaljubljenika širom sveta, čineći da njihov san o Holivudu, postane veći od života.

*Tekst je objavljen u lifestyle magazinu MOGUL

Copyright: Bratislav Mihailović

Photo credit: Historical Photos Courtesy of HollywoodPhotographs.com and the Hollywood Sign Trust / Photos Courtesy of the Hollywood Sign Trust. All rights reserved 

The Hollywood Sign http://www.hollywoodsign.org/

MOGUL

“ABBA” MUZEJ

ABBA

Malo je onih koji nikada nisu čuli za grupu Abba i koji, bar delimično, nisu upoznati sa bogatim muzičkim opusom, ove legendarne švedske četvorke. Na svetskoj muzičkoj sceni, bili su prisutni samo 10 godina, ali su za to vreme uspeli da postignu zavidan uspeh, koji se meri brojnim hitovima, milionskim tiražima i slavom koja ih je pratila širom sveta. Posebno fascinira činjenica da, iako tri decenije nisu aktivni i faktički ne postoje, njihova muzika i dalje izaziva podjednaku pažnju, a svedočanstvo o njihovoj popularnosti, prenosi se sa generacije na generaciju. Zahvaljujući kultnom statusu koji uživaju, pa i skoro neobjašnjivom fenomenu koji ih prati već 40 godina, u Švedskoj su dobili i svoj muzej, čime retko koji predstavnik pop muzike, može da se pohvali.

Muzej grupe Abba, otvoren je 2013. godine u Stokholmu, u okviru Muzičke kuće slavnih i posetiocima nudi uzbudljivo putovanje kroz istoriju najpopularnijeg švedskog benda, svih vremena. Poseta ovom jedinstvenom prostoru, započinje projekcijom dokumentarnog filma o grupi Abba, koji je režirao čuveni švedski reditelj Jonas Akerlund. Obilazak se nastavlja hronološkim redom i obuhvata sve najznačajnije „stanice“ njihove karijere, koje su smeštene u atraktivnom muzejskom prostoru, površine 2000 m2. Sve je tu – od Gamleby Folkets Parka, koji simbolično označava početak rada grupe, preko trijumfa na Pesmi Evrovizije u Brajtonu 1974. godine, pa do legendarnog muzičkog studija Polar, ali i svetskih arena u kojima su nastupali sa velikim uspehom. Nisu izostali ni prikazi kolibe na ostrvu Viggso u kojoj su tradicionalno nastajali njihovi najveći hitovi, kao ni drugi poslovni i privatni „prostori“, koji su značajno obeležili život i rad članova grupe Abba. Brojne fotografije, video snimci, zlatne ploče, originalni kostimi, kao i mnoga druga memorabilia, svedoče o nesvakidašnjem uspehu grupe, koju mnogi Švedjani, s ponosom, smatraju svojim nacionalnim brendom. Kroz kompletnu postavku muzeja, posetioce vode upravo članovi grupe Abba – Bjorn, Agneta, Frida i Beni, koji putem snimljenog audio vodiča prenose svoje impresije o vremenu provedenom u grupi.

Kao posebno atraktivan, izdvaja se interaktivni deo muzejske postavke, koji kroz niz animatorskih sadržaja, posetiocima pruža jedinstvenu mogućnosti da se osete kao peti član benda. Pored toga što imaju priliku da izbliza vide, ali i isprobaju neke od Abbinih scenskih kostima, njima je omogućeno i da „uživo“ nastupe i pevaju sa članovima grupe. Ovo nesvakidašnje zabavno iskustvo, realizovano je uz pomoć holograma i uprkos tome što je reč,  „samo“ o 3D iluziji, medju posetiocima muzeja izaziva veliko interesovanje i podjednako odušvljenje. Da bi utisak bio do kraja potpun, ceo taj „nastup“ se snima i akterima ove animacije, ostaje kao trajna uspomena. U pomenutom delu, izložen je i klavir, koji je digitalnim linkom povezan sa studijom Benija Andersona, inače nekadašnjim klavijaturistom benda Abba. Ukoliko se na klaviru upali crvena lampica, neko od posetilaca ko se u tom trenutku nadje ispred klavira, imaće priliku da čuje Benija, kako uživo svira samo za njega, odnosno za nju.

„Abba“ muzej je otvoren u saradnji sa članovima legendarnog kvarteta, a na realizaciji celog projekta, radilo je više od 50 ljudi. O konceptu postavke, govori glavni kustos muzeja Ingmarie Haling, inače nekadašnja stilistkinja i bliska saradnica benda:

„Bila sam prisutna na svim turnejama grupe Abba i upoznata sa dešavanjima, kako ispred, tako i iza scene. Njihov uspeh je bio rezultat velikog rada, ali i normalnog života koji su vodili kada sidju sa bine. S jedne strane, ova postavka je muzički spektakl, a sa druge, dokument o nastanku i svakodnevnom životu grupe. Imamo bogatu arhivu, koja svedoči o svemu tome, jer je sačuvano sve, što je ikada imalo veze sa grupom“.

U rad muzeja, aktivno je uključen i Bjorn Ulvaeus, nekadašnji član grupe Abba, koji ovu atraktivnu postavku poredi sa muzičkim dokumentarcem, koji gledaocima prikazuje najzanimljivija dešavanja na sceni, ali i van nje:

„Muzej pruža kompletnu sliku o bendu, o muzici koju smo stvarali, kao i o neverovatnom uspehu koji smo doživeli ’70-ih i ’80-ih godina. Do sada nismo bili u prilici da sve to prikažemo i mislim da će za posetioce ovo biti jedno sjajno iskustvo...“.

Pored oficijelne postavke, posetiocima muzeja se pružaju i druge, veoma atraktivne animacije, poput specijalno organizovane "Mamma Mia" žurke, koja uključuje koktel dobrodošlice, svečanu večeru i muzički šou inspirisan muzikom grupe Abba. Ništa manje zanimljive nisu ni „spoljne“ aktivnosti, kao što je vožnja brodom, koji je u vlasništvu Benija Andersona ili šetnja Stokholmom, sa posetom poznatim lokacijama, na kojima su članovi ove legendarne grupe živeli i stvarali. 

Već od samog otvaranja, “Abba” muzej beleži izuzetno dobru posetu, ali i interesovanje fanova koji dolaze iz različitih zemalja sveta. Bogata postavka, koja se konstantno dopunjuje novim, zanimljivim sadržajima, garantuje uzbudljivo iskustvo, dobru zabavu, ali i prijatno putovanje u prošlost. Za sve one koji su zaljubljenici u muziku grupe Abba, ali i pobornici pop kulture ’70-ih i ’80-ih godina prošlog veka, pomenuti muzej je mesto,  koje svakako vredi posetiti.

                                                                                       

ABBA info:

Bjorn, Agneta, Ani-Frid i Beni

- Grupa Abba je zvanično osnovana 1972. godine i sačinjavali su je Bjorn Ulvaes, Beni Anderson, Agneta Feltskog i Ani-Frid Lingštad. Naziv grupe, sačinjen je od početnih slova njihovih imena.

- Evropski, a potom i planetarni uspeh, doživeli su nakon pobede na takmičenju za Pesmu Evrovizije, održanom u Brajtonu 1974. godine, na kome su nastupili sa pesmom „Waterloo“. Ujedno, Abba se smatra najuspešnijim učesnikom u dugoj istoriji ovog, nekada prestižnog muzičkog takmičenja.

- U periodu od 1973. – 1982. godine, objavili su ukupno osam studijiskih albuma, kao i tri kompilacije najvećih hitova, koje su prodate u tiražu od skoro 400 miliona primeraka. Ova cifra nije konačna, jer se njihovi albumi i dalje prodaju širom sveta u milionskim tiražima, što ih svrstava medju najuspešnije i najprodavanije pop izvodjače svih vremena.

- Abba iza sebe ima veliki broj hitova, koji su ’70-ih i ’80-ih godina harali svetskim top listima, a većina njih je i danas aktuelna. Neke od najpoznatijih pesama su: „Mamma Mia“, „Take a chance of me“, „Dancing Queen“, „Money, money, money“, „Super Trouper“, „Gimme, gimme (A man after midnight)“ i mnoge druge.

- Iako, kao grupa, zvanično ne postoje od 1982. godine, zbog svog izuzetnog doprinosa muzici i neprolazne popularnosti, 2010. godine su postali članovi Rock’n’Roll kuće slavnih. Uprkos tome, kao i brojnim insistiranjima fanova, grupa Abba, (za sada), ne planira povratak na muzičku scenu. 

 

*Tekst je objavljen u nedeljniku NOVI MAGAZIN

Copyright: Bratislav Mihailović

Photo credit: ABBA The Museum

ABBA The Museum http://www.abbathemuseum.com/en/ 

NOVI MAGAZIN

BIL KANINGAM - ULIČNI MODNI GURU

Bil Kaningam

On se zove Bil Kaningam. Ima 87 godine, živi u Njujorku i bavi se uličnom fotografijom. Ali ne bilo kakvom… Gotovo svakog dana, bez obzira na doba godine, ovaj simpatični i ništa manje vitalni čikica odlazi svojim biciklom do centralnih gradskih zona i posmatra prolaznike. Neupadljiv, obučen u plavu, radničku jaknu, ali sa uvek spremnim foto aparatom, on prati i promoviše modne trendove, čvrsto se držeći uverenja da se prava moda dešava upravo na ulici. Sa njim se slažu i urednici "New York Times-a", prestižnih dnevnih novina, sa kojima Bil saradjuje još od davne 1978. godine. Njegove izuzetno popularne kolumne „On the street“ i „Evening hours“, bazirane su upravo na fotografijama koje snimi i predstavljaju, ne samo modni osvrt, već i socijalnu, kulturno-antropološku studiju. Posmatrajući ih hronološki, njegove priče u slikama su nesumnjiva hronika trendova, modnih inovacija, hrabrosti, ponekad i modnih ludosti, koje su u vizuelnom smislu obeležile prošlo, kao i sadašnje vreme.  

No, ipak, ne može se svako naći na Bilovim fotografijama. Iako se u toku svog radnog dana susretne sa hiljadama užurbanih prolaznika, njegovom oku i specifično istančanom ukusu, pažnju privlače samo oni koji su kreativni i autentični u svom modnom izrazu. On ne fotografiše slavne, bar ne po svaku cenu. Više ga interesuju obični prolaznici, oni modno osvešćeni, koji se ne boje da kroz oblačenje izraze najbolji deo sebe. Lica mu takodje nisu previše važna. On slika garderobu, ali i ličnost koja iza te garderobe stoji. Čak i na modnim revijima na kojima je stalni posetilac, Bil je više fokusiran na garderobu koju nose ljudi u publici, nego na modele koji šetaju pistom. Reviju smatra uspešnom, samo ukoliko se prikazani modeli kasnije pojave na ulici, jer to je jedino mesto na kome moda zaista postoji i živi svoj život na pravi način. Ipak, ljudi iz sveta mode ga jako cene i veruju njegovim procenama. Sa nekima od njih je jako dobar prijatelj, dok je većinu bar jednom ovekovečio na svojim fotografijama. Jedna od takvih je i urednica američkog magazina „Vogue“, čuvena Ana Vintur, koja je čak izjavila da se većina ljudi iz modnog sveta oblači upravo zbog Bila, a u tu grupu je uključila i sebe. „Ukoliko vas Bil nije fotografisao ili obratio pažnju na Vas, Vi ste praktično mrtvi“! – šarmantno je zaključila Vinturova. 

Dokumnetarni film o Bilu Kaningamu "Bill Cunningham New York"

Životna priča ovog (ne)običnog čoveka, započela je u Bostonu, krajem ’20-ih godina prošlog veka. Već kao dete je izrazio zainteresovanost za fotografiju i modu, pre svega žensku, pri čemu su mu šeširi bili posebna pasija. U jednom ski centru u koji je odlazio sa roditeljima, iz hobija je počeo da fotografiše lepo obučene žene, da bi kasnije, za sitan honorar, nešto slično nastavio da radi i na lokalnim zabavama. Ipak, na insistiranje roditelja, koji nisu odobravali njegovu zanesenost modom, odustao je od svog hobija i upisao Univerzitet Harvard. Medjutim, već nakon prvog semestra, odlučio je da napusti fakultet i preselio se u Njujork, gde je počeo da radi u marketniškoj firmi svog ujaka. No, ljubav prema modi je bila neuporediva jača, pa je ubrzo počeo da se bavi izradom šešira. Iako mu je posao dobro krenuo, u potencijalno ozbiljnijim uspesima, prekinuo ga je rat i odlazak u vojsku. Po završetku ratnih dešavanja, vratio se u Njujork i prvi put počeo da se bavi modnim novinarstvom, kroz saradnju sa  časopisima „Women’s Wear Daily“ i „Chicago Tribune“, koji je imao svoj office i u Njujorku. Upravo na tom mestu, Bilu se rodila ideja o praćenju ulične mode kroz fotografiju. Sa svojim malim Olympus aparatom, plaćenim samo 35$, slikao je sa puno žara, sve što bi mu u modnom smislu bilo interesantno i svakako, lepo. Naime, lepota u svom osnovnom značenju, bila je ono što ga inspiriše i što je želeo da podeli sa ljudima kojima se obraća. Ujedno, praćenje ulične mode ga je i značajno izdvajalo od drugih modnih fotografa, koji su uglavnom bili fokusirani na studijsku fotografiju ili pak slikanje slavnih ličnosti na premijerama i drugim važnim manifestacijama. 

Greta Garbo zabeležena objektivom Bila Kaningama

Trenutak od najveće važnosti za njegovu karijeru, dogodio se kada je prilikom uobičajene gradske potrage za ljudima od stila, ugledao stariju gospodju, čiji mu je perfektno skrojen kaput, skrenuo posebnu pažnju. U svojoj nameri da je fotografiše, primetio je da se ljudi na ulici okreću za njom, ali on nije bio previše zainteresovan za to – naime, interesovao ga je samo kaput. Kasnije se ispostavilo da je „starija gospodja“ bila legendarna glumica Greta Garbo! Upravo taj, slučajno napravljeni snimak, otvorio je Bilu Kaningamu vrata "New York Times-a" i pomogao mu da svoj hobi pretvori u ozbiljnu profesiju. 
 

Kolumna Bila Kaningama u "New York Times-u"

Bil Kaningam je već godinama jedna od kultnih gradskih figura, bar kada je u pitanju Njujork. Za njegovu poslovnu, ali i životnu priču interesovali su se mnogi, iako on o sebi nikada nije voleo puno da govori. Po prirodi veoma povučen, uglavnom je odbijao pozive medija, da bi tek nakon dugog ubedjivanja pristao na nedavnu ponudu reditelja Ričarda Presa, koji je želeo da snimi dokumentrani film o Bilovom životu. Ostvarenje pod nazivom „Bill Cunningham New York“, koje se pojavilo u bioskopima 2011. godine, možda na najbolji način razotkriva Bilovu pomalo misterioznu ličnost, ali i fenomen. U ovom dinamičnom i veoma zanimljivom dokumentarcu, koji je već osvojio značajne nagrade na nekoliko svetskih filmskih festivala, prikazan je Bilov radni dan, njegova saradnja sa kolegama, kontakti sa prolaznicima, ali i po prvi put, delići njegovog privatnog života. Kao izraz svog poštovanja prema njegovom radu, u filmu se pojavljuju i o njemu govore ličnosti poput Dejvida Rokfelera, Anet De La Rente, kao i već pomenute Ane Vintur, što samo dodatno govori o Bilovom statusu. Ipak, ono što i u ovom ostvarenju najviše karakteriše Bila, jeste njegova maksimalna posvećenost poslu i beskrajna ljubav prema uličnoj modi.  

U prilog tome ide i činjenica, da nasuprot glamuroznom modnom svetu koji prati i čiji deo svakako jeste, Bil živi veoma skromno u malom stanu, okružen hiljadama negativa i modnih fotografija koje je napravio. Mnoge od njih nikada nisu ugledale svetlost dana, ali one koje jesu, nesumnjivo predstavljaju svedočanstvo o uzbudljivoj modnoj sceni Njujorka, kao i o samom gradu. Neopterećen materijalnim blagodetima, Bil Kaningam ne traži ništa više od osećaja slobode, koji će mu u svakom trenutku pružiti mogućnost da uživa u modi i svojim aparatom trajno zabeleži lepotu koja ga okružuje.

*Tekst je objavljen u srpskom izdanju GRAZIA Magazina.

Copyright: Bratislav Mihailović

Photo credit: NYTimes.com

Bill Cunningham On the street http://www.nytimes.com/video/on-the-street

GRAZIA