GLAMUR BOGOVA

Nacionalna galerija portreta u Londonu, poznata je po svojim atraktivnim postavkama koje promovišu ličnosti, značajne za britansku, ali i svetsku kulturnu baštinu. Jedna od takvih, svakako je bila i izložba fotografija, pod nazivom "Glamour of the Gods" (Glamur bogova), posvećena najvećim holivudskim ikonama. Predstavljajući autentična lica, koja su obeležila period od 1920. – 1960. godine, XX veka, postavka je imala za cilj da prenese magiju jednog vremena u kome su sinonim za božanstvo, bile upravo filmske zvezde.  

Klark Gejbl i Džoan Kraford

Zahvaljujući fondaciji Džona Kobala, inače jednog od najvećih kolekcionara holivudske zaostavštine, na izložbi je prikazano preko 70 fotografija, nastalih u periodu zlatne holivudske ere. Legendarni, dobro poznati snimci, ali i oni retki, nikad vidjeni, bili su izloženi u galerijskom prostoru, nepuna četiri meseca i za to vreme ih je videlo nekoliko hiljada ljudi. Rita Hejvort, Merilin Monro, Marlen Ditrih, Klerk Gebl, pa i sam Hičkok, samo su neke od slavnih ličnosti čija su harizmatična i svakako nezaboravna lica krasila zidove Nacionalne galerije. Svaki od ovih vrednih, raritetnih snimaka, bio je upotpunjen imenom glumca i autora, uz adekvatno objašnjenje o mestu i vremenu njegovog nastanka. Smenjivale su se fotografije, od kojih su neke bile i ostale prepoznatljiv, zaštitni znak čuvenih filmova, a bilo je i onih koje su trajno obeležile karijere, pa i sudbine velikana filmske umetnosti. Ipak, poseban kuriozitet u njihovoj prezentaciji predstavlja, upravo činjenica da je reč o uredno sačuvanim, originalnim fotografijama ili pak, fotografijama koje su naknadno razvijene sa originalnih negativa. Strogo se pridržavajući tehnike izrade, karakteristične za period njihovog nastanka, svaka fotografija predstavlja malo umetničko delo, ali i svedočanstvo o njenom značaju za imidž najvećih holivudskih zvezda.

Rita Hejvort

Da je važnost vizuelnog identiteta, već tada bila itekako važna, potvrdjuje i samo letimičan pogled na izložene

fotografije. Glamur, kao imperativ zlatne holivdske ere, neminovno dominira na svakoj od njih. Ipak, da nije reč samo o pukoj estetici, postaje jasno onog momenta kada shvatite da se pred vama zapravo odvija filmska istorija. Priča u slikama, na kojima čak i detelji emituju neku poruku ili neispričanu priču, kreiranu od strane direktnih aktera, ali i moćnih holivudskih studija. Zabeležena umećem i veštim okom specijalno odabranih umetničkih fotografa tog vremena, poput Džordža Harela, Klarensa Sinklera Bula i drugih, obična lica slavnih su se pretvarala u nestvarne prikaze, obojene mistikom i božanskim sjajem. Specijalno podešena svetla, posebne kamere, uglovi snimanja, scenska šminka i bogati kostimi, stvarali su magiju, koja je i danas skoro neponovljiva, uprkos sličnom pristupu i naprednoj tehnologiji. Ipak, interesantno je saznanje, da su i tada fotografije slavnih bile retuširane, tačnije naknadno ulepšavane. U nedostatku kompjutera i danas neizbežnog photoshop-a, fotografi su se trudili da posebnim, manuelnim tehnikama, postignu što bolji, gotovo savršen izgled. No, iako su ih u tome dodatno ohrabrivali i vlasnici studija, te korekcije, za razliku od današnjih standarda, nikada nisu bile drastične ili previše očigledne. To je najbolje prikazano na pojedinim fotografijama legendarne glumice Džoan Kraford, čije su nepravilnosti na licu primetno ublažene, upravo zahvaljujući pomenutoj intervenciji. Ovo je nesumnjivo zanimljiva i svakako intrigantna informacija, pogotovu za one koji su skloni otkrivanju ili pak rušenju mitova.

Džoan Kraford - prikaz retuširanja

 

Da je program izložbe „Glamur bogova“, sam po sebi veoma interesantan, nije ni najmanje sporno. No, ipak, Nacionalna galerija portreta iz Londona, potrudila se da animira posetioce i dodatnim sadržajima. Naime, pored nagradne igre u kojoj je premija bila noćenje sa doručkom u legendarnom i ništa manje glamuroznom hotelu „Claridge's“, u prostorijama galerije su sporadično organizovane projekcije filmova, kokteli, kao i gostovanje predstavnika fondacije Džona Kobala. Ipak, najveću pažnju izazvao je atraktivan, jednodnevni dogadjaj „Fabrika glamura“, u okviru koga su posetioci imali mogućnost da se dobro zabave i bar na trenutak osete čaroliju života, glamuroznih filmskih zvezda. 

Marlen Ditrih

Izložba holivudskih portreta, imala je svoje prvo predstavljanje u Americi, još 2008. godine u Santa Barbari, u Muzeju umetnosti, koji je ujedno i njen pokretač. Pored gostovanja u nekoliko američkih gradova, postavka pod nazivom „Glamur bogova“, prikazana je i u Australiji, a u Evropi, u već pomenutom Londonu i Kaskaisu, gradu u Portugaliji. Izložba je zvanično zatvorena 2014. godine, a za šest godina, koliko je bila aktivna, postavku je videlo 500.000 ljudi.

Alfred Hičkok

*Tekst je objavljen u magazinu GRAZIA

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: John Kobal Foundation

John Kobal Foundation http://www.johnkobal.org/pages/home.php

LEPA SMOJE - Ljubav je pokretač

Lepa Smoje

Lepa Smoje ili jednostavno, teta Lepa. Nekadašnja balerina i udovica Miljenka Smoje, jednog od najuglednijih novinara i pisaca nekadašnje Jugoslavije, uživa status žive legende Splita. U svom životnom veku je videla i doživela mnogo toga. Od velikih radosti do još većih tuga. O svemu tome je napisala i autobiografsku knjigu, nepretencioznog naslova “Ona”, koja je objavljena i u Srbiji. Iako gazi već 94 godinu, otresitost, radoznalost i vedar duh je ne napuštaju. Sa iskrenim ushićenjem je prihvatila razgovor za srpske medije, koji započinjemo upravo pitanjem o njenim memoarima.
 

„Osetila sam potrebu da napišem knjigu o svom životu. Htela sam da ostavim nešto u amanet. S druge strane, to može biti i knjiga samo za mene, ne mora je niko čitati. Kroz nju, hoću ja da shvatim ko sam i što sam“.

Lepa Smoje je rodjena u Zadru, u porodici u kojoj se oduvek cenila umetnost, kultura i obrazovanje. Zbog očevog posla, puno se selila, tako da je detinjstvo i ranu mladost provodila izmedju Cetinja, Kotora, Herceg Novog, Pljevalja, Trebinja i naravno Splita, koji je bio i ostao njen dom. Za sebe kaže da je „evropejka i da voli celu kuglu zemaljsku“, ali je za prostore bivše Jugoslavije vežu mnoge uspomene.

  

„Zbog očevog posla smo se puno selili. Bili smo prava cigojnerska familija, kao neki čergari. Prošli smo sve od Soče do Djevdjelije. Ja sam dijete jugoslavenskih roditelja i normalno je da se i ja tako osjećam. To je i dalje moja zemlja, ja poznajem njen mentalitet. Za drugo me nije briga. Neka misli ko kako hoće...“

Svoje prve plesne korake Lepa Smoje je napravila sa četiri godine i to u kotorskom zatvoru, u kome je njen otac osnovao pravi teatar. Tada se i rodila njena ljubav prema baletu i pokretu, koja je ni do danas nije napustila.

 

„Moj tata je bio šef u policiji, ali se prvenstveno bavio muzikom i dramskim tekstom. Mama je takodje pevala i svirala. U Boki je osnovao glazbu i operetu i okupio mlade ljude. Boka je bila pogodna za to, jer tamo je sve stvar života, a ne politikanstva... Kasnije sam u Šibeniku upisala privatnu baletsku školu kod Olge Orlove. Kao juče se sjećam kako su mi obuli one baletske papuče na špic, a moje nogice još neizgradjene, kao dve čačkalice. Kako sam stasavala, prolazila sam i kroz druge baletske škole, a dugo sam nastupala i u Splitskom narodnom kazalištu. Balet me nikad nije ostavljao.“

 

Ljubav prema baletu i scenkoj umetnosti, Lepa Smoje je utkala i u „Mozaik“, prvo omladinsko, kultruno-umetničko društvo, koje je bilo avangarda, ne samo za Split, već i za prostor cele bivše Jugoslavije. Osnovala je revijiski baletski ansambl od 50-60 balerina i promovisala moderan plesni pokret. Sa „Mozaikom“ je organizovala brojne zabavne programe i gostovanja...

„Mozaik“ sam osnovala 1952. godine. Pored mene, našlo se tu još nekoliko krasnih i obrazovanih ljudi, poput Djekija Srbljenovića, Edija Radosavljevića i drugih. Bili smo svi vizionari, puni poleta. Tada su bili popularni filmovi sa Fred Asterom i Džindžer Rodžers, pa smo uveli stepovanje, moderni pokret... Putovali smo svuda, čak i u Beograd. Tamo smo prvi nastup imali sa Lepom Brenom u hotelu „Jugoslavija“, u vreme dok je bila skoro nepoznata.“
 

Razgovarati sa Lepom Smoje, a ne pomenuti Miljenka Smoju, bilo bi nemoguće, a u najmanju ruku i nepristojno. Sa legendarnim novinarem, piscem, kolumnistom i TV scenaristom, Lepa je provela više od pola veka. Upoznali su se kada je njoj bilo 24, a njemu 21 godina. Prvo su jedno vreme bili prijatelji, a onda je, kako šarmantno reče teta Lepa, nastao „kuršlus“.

 

„Ne možeš mene pominjati, a da tu nema i njega. Velika je to ljubav bila. Mi smo bili dva tijela u jednom. Njegov mozak i moj su bili kao jedan. Bilo je to nešto nevjerojatno...“

 

Na pitanje da izdvoji najlepši ili najupečatljiviji doživljavaj iz života sa Miljenkom Smojom, Lepa daje krajnje neočekivan, ali iznad svega duhovit odgovor, koji je i sama ispratila vragolastim smehom.

 

„Sve je bilo prelijepo. Ne znam šta bih izdvojila... Valjda kad me je prevario. To mi je ostalo u sijećanju. Mada, nisu to bila varanja. Treba razdvojiti seksualnost od ljubavi. Čovijek može istovremeno voljeti dvije osobe, ali na različite načine.“

Miljenko i Lepa Smoje

 

Miljenko Smoje je pisao za Slobodnu Dalamaciju, Feral Tribune, ali i za beogradska izdanja poput Duge i Nin-a. Najveću popularnost je doživeo ’70-ih i ’80-ih godina, prošlog veka, kada je napisao scenarije za televizijske hit serije „Malo misto“ i „Velo misto“. Teta Lepa je bila svedok tog vremena, ali i aktivni učesnik u njegovom stvaralaštvu.

 

„Nije mogao ni redak da se napiše, a da ne bude moje kontrole. Ja sam bila supervizor. Moja mašta je bila malo različitija i ekscentričnija od njegove, a njemu se to svidilo. Medjutim, bilo je i problema. Za vreme Malog i Velog mista, samo što ga nisu bili objesili, zbog nekih scena. Čak su ga i na centralnom komitetu spominjali. Da nije bilo književnika Mirka Božića, koji je spašavao sitaciju, ko zna šta bi bilo. A sa druge strane, bila je to velika popularnost. Ali to valjda ide jedno s drugim...“

 

Lepa Smoje danas živi tiho, ali je vedar duh ne napušta. Povremeno je prisutna u javnosti, a vreme uglavnom provodi u slikanju ili čitanju. Interesuje je politika i pomno prati dešavanja u zemlji i svetu. Smatra da je ratna industrija ona koja diktira pravila i da nije lenja, napisala bi knjigu o svemu tome. Vreme u kome živimo ne smatra naročito lepim...

 

„Promijenilo se mnogo toga. Ljudi niti čitaju, niti znaju, a o nedostatku obrazovanja i da ne govorim... A sve im je servirano. Mnogo toga što se danas dogadja, meni je nepojmljivo... Ja toliko žalim za tom Jugom. Svi smo se tada voljeli. Nije bilo važno da li je neko katolik ili pravoslavac... Nedostaje mi to. I sad se sjetim mnogih stvari.... Meni će uskoro 95-ta, pa mogu da kompariram. Ne može komparirati neko ko ima 50 godina. Ovi ljudi danas nisu ni svijesni kako je to krasno vrijeme bilo. Mislim da su mladje generacije ipak krenule malo da se otvaraju po tom pitanju i da im je mozak proradio. Mora to tako na kraju balade.“

 

Nema sumnje da je život Lepe Smoje bio izuzetno zanimljiv. Imajući u vidu njeno bogato životno iskustvo i mudrost koju je stekla, pitam je za kraj, koji bi savet mogla da uputi čitaocima. 

 

„Jedino ljubav. Bez nje nema ništa! Ona je pokretač.“

Autobiografija "ONA"

* Lepa Smoje ima kultni status medju svojim sugradjanima, ali i šire. Za rodjendan je u svom domu ugostila i predsednika Hrvatske, Ivu Josipovića.

 

„Mnogi dolaze da me obidju. Letos je bio šef splitskog baleta, doveo je cijeli baletski ansambl kod mene kući. Nedavno je bio i predsjednik Josipović, koga poznajem već 20-25 godina. On je jedan krasan i rijedak čovjek. Jako sam se veselila što je došao, donio mi je kristalnu vazu...“

 

Boris Kragić, Lepa Smoje i Ivo Josipović

Ovo je jedini, ujedno i poslednji, ekskluzivni intervju, koji je Lepa Smoje dala za srpske medije. Razgovor je vodjen 2014. godine. Lepa Smoje je preminula 2016. godine u Splitu, u svojoj 96 godini. Za pomoć pri realizaciji intervjua, veliko hvala g. Aniti Perić.

*Tekst je objavljen u nedeljniku NOVI MAGAZIN

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Boris Kragić i privatna arhiva