DRAGAN ĆIRKOVIĆ, slikar - (Ne)otkriveno umetničko blago

Negovanje, pa samim tim i očuvanje kulturnog nasledja, predstavlja izuzetno važan segment identiteta jednog naroda, ali u isto vreme i pojedinca. Nažalost, u čudnim i turbulentnim vremenima, kao što su ova danas, kultura i umetnost gube svoj primat. Umesto institucija, brigu o umetnicima i njihovoj zaostavštini, sve češće preuzima porodica ili pojedinci, čuvari tradicije i zaljubljenici u umetnost. Tako je u velikim sredinima, ali i u onim manjim, koje su često riznice darovitih stvaralaca i „skrivenog“ umetničkog blaga, koje se prenosi sa generacije na generaciju.

 

Dragan Ćirković

Takav slučaj je i sa Draganom Ćirkovićem (1909-1976), jednim od najznačajnijih čačanskih slikara XX veka, čija umetnost daleko prevazilazi lokalne okvire. U istoriji srpske moderne umetnosti, Ćirkovićevo stvaralaštvo je okarakterisano kao poetski realizam, a on kao slikar čežnje i nostalgije, melanholije nekog izgubljenog vremena, gradjanskih vrednosti, prisnosti i poštovanja medju ljudima. Skroman i dosledan svom intimističkom slikarskom izrazu, posvećeno je stvarao u svom rodnom gradu, bez potrebe da se dodvorava i koketira sa trendovima i velikim sredinama. No, iako tokom života nije stekao reputaciju svojih, po umetničkom izrazu, bliskih savremenika, poput Lubarde i Konjovića, Dragan Ćirković je iza sebe ostavio bogatu i vrednu kolekciju. Na značaj zaostavštine ovog umetnika, ukazali su neki od najuticajnijih likovnih kritičara i istoričara umetnosti, poput Slobodana Novakovića, Srete Bošnjaka, Dejana Djorića, kao i Djordja Kadijevića, koji je rekao: „Vreme koje nam se, bez razloga, čini nemilosrdno, ume da bude pravično prema zapostavljenim vrednostima. Čini se da ono sada sve više „radi“ za slikara Dragana Ćirkovića, koji već odavno nije medju nama, i „gura“ njegovo delo prema onom mestu koje mu pripada u srpskom i jugoslovenoskom slikarstvu“.

 

"Nostalgija"

Biografija Dragana Ćirkovića je podjednako poetična koliko i njegova umetnost. Rodjen u Čačku 1909. godine, u uglednoj gradjanskoj porodici, Ćirković je svoj umetnički dar počeo da iskazuje veoma rano. Od rodjenja uskraćen za čulo sluha, svoj fokus prebacuje na vizuelni doživljaj, što dodatno podstiče njegovu kreativnost, tako da već sa 15 godina počinje da pohadja privatne časove slikanja. Vodjen talentom, ubrzo odlazi u Beograd, gde upisuje Kraljevsku umetničku školu, a zatim i Viši akademski tečaj. Kolege na studijama su mu Ljubica Cuca Sokić, kao i drugi umetnici koji su kasnije ostavili trag u istoriji srpskog slikarstva. Talentovan, radoznao i vredan, Ćirković je tokom školovanja boravio i u Parizu, što je značajno doprinelo razvoju njegovog umetničkog stila. Uticaj Sezana, Van Goga, Matisa, ali i Šagala, kao pripadnika pariske škole, ubrzo će biti primetan na mnogim njegovim radovima. Po završetku studijskog boravka u Parizu, a potom i diplomiranja na Akademiji, u klasi slikara Ivana Radovića, 1938. godine, Dragan Ćirković, ipak odlučuje da se vrati Čačku i svojim korenima. Već 1939. godine, tamo priredjuje svoju prvu samostalnu izložbu, a kao prvi akademski slikar i pokretač likovnog života u gradu na Moravi, postaje prepoznatljiv i cenjen. Stari Čačani pamte njegov slikarski atelje, koji se nalazio na gradskom trgu, u sklopu porodične kuće, koji je uvek bio otvoren za prijatelje, radoznale prolaznike ili kupce. Ćirković je bio izuzetno posvećen svom radu, zaljubljen u platna i boje, neprekidno je slikao, organizovao izložbe, ali se bavio i vajanjem. Slikao je pejzaže, portrete, aktove, mrtvu prirodu, kao i različite gradske motive, interesantne ljude, neke sasvim posebne, ali i obične dogadjaje, pa se s pravom može reći i da je bio neprikosnoveni hroničar jednog grada, kao i vremena u kome je živeo. Zbog zaljubljenosti u grad iz koga je potekao i koji ga je u stvaralačkom smislu uvek iznova inspirisao, nazivali su ga „najčačanskijim umetnikom“. U tom smislu se posebno ističe i jedna od Ćirkovićevih poslednjih, a možda i najznačajnijih slika „Nostalgija“, koja je izraz njegovih dubokih emotivnih sećanja, ali i izvanredan sublimat njegovog celokupnog umetničkog izraza, koji je balansirao izmedju slikarstva, pozorišta, a u estetskom smislu, i filma. To svakako i ne čudi, ukoliko se uzme u obzir činjenica da je Dragan Ćirković bio i pozorišni čovek, koji je u nekadašnjem čačanskom Narodnom pozorištu, kao i KUD-u „Abrašević“ radio kao scenograf. Pored Čačka, Ćirkovića su inspirisali i drugi, naročito primorski gradovi. Medju njima se posebno izdvaja živopisni Piran, u kome je provodio svoja leta i koji je verno dočarao na brojnim platnima. To je faza Ćirkovićeve slikarske zrelosti i kreiranja drugačijeg, originalnog stila, kojim je, prema sopstvenom priznanju, u potpunosti bio zadovoljan. Pored svega navedenog, bogat stvaralački opus ovog umetnika, ne bi bio kompletan, ukoliko se ne pomene i njegov višegodišnji angažman u nedeljnom listu „Čačanski glas“, gde je ostavio značajan pečat kao karikaturista i ilustrator. 

"Terasa"

Profesionalne reference Dragana Ćirkovića su brojne, ali je važno pomenuti da je bio član Društva likovnih umetnika zapadnog Pomoravlja i Društva likovnih umetnika Čačka, a član ULUS-a je postao 1963. godine. Svoje radove je izlagao na brojnim grupnim i samostalnim izložbama, a takodje je i dobitnik Oktobarske nagrade grada Čačka. Zbog izuzetnog doprinosa likovnoj sceni Srbije, ali i svom rodnom gradu, likovno udruženje „Risim“, svake godine dodeljuju nagradu, koja nosi ime Dragana Ćirkovića. Slike ovog umetnika, koji je umro 1976. godine u Čačku, nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama na prostorima bivše Jugoslavije, ali i u Nemačkoj, Americi, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj... Daleko veći broj radova, deo je umetnikove zaostavštine, koja se čuva u okviru Legata Dragana Ćirkovića, čiji su osnivači njegovi sinovi Dragić i Ljubiša.

 

Dragan Ćirković - autoportret

„Umetnička zaostavština našeg oca je izuzetno bogata i obuhvata oko 1000 eksponata. U okviru Legata raspolažemo sa oko 150 ulja na platnu, preko 100 akvarela, oko 300 crteža, grafika i aktova, 70 unikatnih skulptura, a tu su i brojne karikature i drugi radovi, slikani na lesonitu, šperploči i kartonu. Mnoge njegove slike se nalaze u privatnim kolekcijama, ali ima i oko 40 radova, koje je Opština Čačak svojevremeno poklanjala gradovima sa kojima se bratimila. Od svih njih, samo za jednu znam da se nalazi u Sloveniji, a drugima nisam uspeo da udjem u trag, jer ne postoji evidencija. Takodje je nestao i jedan od Titovih portreta, koje je moj otac radio, a za koji mislim da je bio jedan od najautentičnijih, jer sam imao priliku da vidim i radove drugih umetnika, koji su slikali Tita.“ – objašnjava jedan od osnivača Legata, Dragić Ćirković.

 

Dragan Ćirković sa sinovima Ljubišom i Dragićem

Dragić i Ljubiša nisu nasledili slikarski gen svog oca, ali ljubav i respekt prema umetnosti i kreativnom radu, svakako imaju. Obojica novinari, sa bogatim radnim iskustvom u medijima, ali i na poslovima organizacije i izdavaštva, želeli su da ime i stvaralaštvo svog oca sačuvaju od propadanja i zaborava. Oni se trude da kroz izložbe i druge dogadjaje, omoguće njegovoj umetnosti da i dalje živi. 

 

"Ulična svetla"

„U Narodnom muzeju u Čačku, 2016. godine je prikazana velika retrospektivna izložba Dragana Ćirkovića, povodom 40 godina od njegove smrti. Organizovali smo je u saradnji sa čelnicima Muzeja i Zavičajnim društvom Čačani. Na izložbi je prikazano 55 slika i karikatura, tematski i stilski različitih, nastalih u periodu od 1927. – 1975. godine. Bila je to petnaesta izložba, koju smo brat i ja organizovali u poslednjih nekoliko decenija. Pored izložbi koje su prikazane u Čačku, u eminentinim izložbenim prostorima, poput Galerije „Nadežda Petrović“, Likovnog salona Doma kulture, Narodnog muzeja i Galerije „Risim“, bili smo inicijatori i dve izložbe u Beogradu, u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i u galeriji Biblioteke grada Beograda. U planu je da i ova poslednja retrospektivna izložba bude prikazana u Beogradu. Napomenuo bih da smo u okviru Legata objavili i dve luksuzne monografije, posvećene stvaralaštvu našeg oca, a tu su i brojni katalozi, koji prate svaku njegovu izložbu. Zadovoljstvo mi je da mogu da kažem su u okviru tih izdanja, pisanu reč o njegovom radu iznele i eminentne ličnosti poput Djordja Kadijevića, Srete Bošnjaka, Puriše Djordjevića, Sanje Domazet i drugih.“ – nastavlja svoje izlaganje Dragić Ćirković.

 

"Piran"

Naslednici Dragana Ćirkovića su posebno angažovani oko očuvanja slika i eksponata, od kojih je većina stara pedeset, sedamdeset, pa i više godina. To iziskuje trud, rad, vreme, posvećenost, ljubav, a na kraju i novac. Priznaju da to nije uvek jednostavno, jer iza Legata ne stoje institucije, brojni sponzori i donatori, već samo oni kao porodica, a ujedno i naslednici. Samim tim, slike se ne čuvaju u idealnim uslovima i u namenski predvidjenom prostoru, već u jednom delu porodične kuće. Ipak, Ćirkovići se nadaju da će doći trenutak kada će Legat dobiti adekvatne uslove i izložbeni prostor. 

"Eho sveta"

„Brat i ja se trudimo da sačuvamo sve eksponate, kao i da ne prekidamo tradiciju izlaganja, jer smatramo da je Dragan Ćirković zaslužio da dobije adekvatno mesto u srpskom slikarstvu, ali i u svom rodnom gradu. Bilo je sugestija sa strane da prodam zaostavštinu i ostvarim značajnu zaradu, ali mene tako nešto ne zanima. Svestan sam i duboko verujem u kvalitet i vrednost očevog stvaralaštva. Zato se nadam da će umetnička zaostavština Dragana Ćirkovića dobiti odgovarajući prostor i stalnu postavku.“ – optimistički zaključuje naš razgovor Dragić Čirković.

 

Dragan Ćirković u svom ateljeu

*Tekst je objavljen u Politikinom Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Dragić Čirković i Legat Dragana Ćirkovića

Politikin Magazin

BRANKICA DAMJANOVIĆ - Moje priče su transkript mog života

Brankica Damjanović je studirala srpski jezik i književnost, nakon čega je 20 godina, radila u medijima. Prošla je put od spikera i voditelja, pa sve do novinara i urednika informativne redakcije. No, uprkos postignutim uspesima, pa i osvojenim nagradama za doprinos novinarskoj profesiji, osetila je izvesno zasićenje i odlučila da napravi korenitu promenu u svom životu. Napustila je novinarstvo, počela da se bavi jogom, ali i pisanjem. Svoja promišljanja o životu je nepretenciozno počela da deli na svojoj Facebook stranici, ne sluteći da će to rezultirati, ne samo pozitvnim reakcijama njenih pratilaca, već i ozbiljnom popularnošću.

Brankica Damjanović danas iza sebe ima osam objavljenih knjiga, dok se njene mudre misli i priče o životu, ljubavi i dobroti, masovno citiraju i dele na društvenim mrežama. Ona konstatuje da je zadovoljna postignutim, ali čvrsto veruje je sve što joj se u životu dogadja Božija promisao. Svoju iskonsku sreću i mir pronalazi u porodici i svojoj deci, Jovanu i Melaniji.

Internet i društvene mreže su Vam značajno promenile život. Kada i kako ste odlučili da Facebook bude Vaš prozor u svet i platforma preko koje ćete plasirati svoja promišljanja, ali i izuzetan literarni dar? 

- Zanimljivo je da to nije bila moja odluka. Ja sam na tu društvenu mrežu došla nakon predloga moje kćeri. Pa i tada sam to učinila bez želje da se tu zadržim, već da, budući da sam se u to doba još bavila novinarstvom, napravim svojevrsno istraživanje o strukturi korisnika, sadržajima koje oni tamo plasiraju i smislu svega što rade. A onda sam počela da objavljujem svoja promišljanja i to, bez ikakvih ambicija, doživela samo kao još jednu platformu za izaražavanje nekih svojih stavova.

Relativno brzo ste postali „zvezda” društvenih mreža i književnica čije se mudre misli svakodnevno citiraju, ili modernim jezikom rečeno, „šeruju“. Kako objašnjavate svoj uspeh i da li ste ga očekivali?

- Pitanje uspeha je tema kojom se i sama često bavim u svojim zapisima. Ne mislim da je uspeh postati zvezda. Uspeh je kad postignete da vam ljudi veruju. A verovaće vam ako osete da ste iskreni i istrajni. Ja jesam i jedno i drugo, samo zato što duboko verujem u svaku reč koju napišem. Ne postoji ništa što bi me moglo naterati da pišem o nečemu što nisam spremna da branim svojim životom. Nisam, razume se, ništa očekivala. Niti mi je bilo potrebno. Moj uspeh, ako tako nešto postoji, je samo u tome što ne ulažem napor da bilo koga impresioniram. Moje su priče transkript mog života. To je sve.

Dok govorite, delujete veoma pozitivno, relaksirajuće, sugestivno, ali nenametljivo, a takvi su i sadržaji koje delite sa svojim čitaocima. Odakle crpite svoju energiju i mudrost, i koliko je teško ili pak važno, biti i ostati pozitivan?

- Ne znam da li je teško. Meni to dolazi prirodno. I kad mi kažu da sam pozitivna, prvo što pomislim je kako ja nisam ni imala izbora. Ja sam jednostavno takva. Verujem u dobro. To ne znači da mi je uvek dobro. Naprotiv. Bilo je teških momenata, kao ustalom i u životu svakog od nas, ali negde duboko u sebi verujem u savršen poredak svega na ovom svetu.

Priče koje pišete, proizilaze iz ličnog iskustva, Vaših uspona i padova, smeha i suza, ali i vere u Boga i njegovu promisao. Koliko je Bog prisutan u onome što radite i da li osluškujete njegove poruke i signale?

- Bog je ključ moga stvaralaštva i moga života, moja nepresušna inspiracija, pribežište, polazište, ishodište. Sve što radim u slavu je Boga. Savršeno mi je jasno da je sve njegovo, da smo svi njegovi i da nam on neprestano pomaže da živimo onako kako nam je potrebno. Zaboravljamo ga često, zaboravljamo na sve što nam je životom dato, a on nam signale šalje neprestano, na toliko mnogo načina da ponekad ostanem bez daha kada neki od nedvosmislenih signala primetim. Tada mogu samo da naslutim razmere te ljubavi koju on ima za nas i nanovo mu kroz neki novi tekst zahvaljujem. Moj život sve više postaje čista zahvalnost Bogu. Ništa mi više od toga i ne treba. Iz toga mi dolaze svi životni blagoslovi, a iznad svih je mir koji se konačno nastanio u meni.

Interesovanje i popularnost koju ste stekli na društvenim mrežama, značajno su Vam pomogle u ideji da sebe vrlo uspešno pozicionirate i kao pisca. Koliko knjiga ste do sada objavili i u kojoj meri su one u sprezi sa sadržajima koje objavljujete na društvenim mrežama?

- Do sada sam objavila 8 dela. I pre društvenih mreža sam pisala i objavljivala knjige. Tri naslova su nastala pre moga pojavljivanja na ovoj internet vetrometini: „(M)učenje jezika“, „Natura sanat“ i „Moj sin Jovan“. Sve moje knjige su u sprezi sa sadržajem mog života. Novinar u meni ne prestaje da piše „dokumentarce“. Forma se promenila, suština je ostala ista. 

Vaša četvrta knjiga, pod nazivom „Dobro je“, bila je prekretnica u Vašem književnom opusu i slobodno bi se moglo reći, Vaš prvi „bestseller“. Koja je „tajna“ ove knjige i njene popularnosti kod čitalaca?

- „Dobro je“ je prva u nizu mojih zbirki kratkih priča i zaista je postala pravo malo literarno čudo. Ona je, slobodno mogu reći, čedo društvenih mreža, jer nju čine prvi tekstovi objavljeni na internetu. Interesovanje je od samog početka, od prvih priča, bilo toliko veliko da mu nisu odolele ni izdavačke kuće, čiji su se predstavnici javljali i pitali da li mogu da objave knjigu. I sama sam se našla u čudu i pitala se šta se dešava. Više se ne pitam. Stotine, sada i hiljade pisama od njenog prvog objavljivanja u jesen 2014. godine, pokazale su mi koliko te priče ljudima mnogo znače. U pripremi je 12. izdanje, a interesovanje ne jenjava.Tajne nema. Pisana je iskreno, sa mnogo sete, ali i sa verom da je uprkos svemu sve ipak dobro. 

„Ne bih ovo mogla bez tebe“ i „Rukopis mog brata“ su dostojni naslednici knjige „Dobro je“. Da li ste time zaokružili svoju trilogiju priča o ljubavi, dobroti i saosećanju i da li je možda došlo vreme za Vaš prvi roman?

- Tako je trebalo da bude. Odavno već zri u meni roman i verovala sam da ću ga napisati posle „Rukopisa moga brata“. Međutim, kratke priče su se i dalje nizale i tako je nastala i četvrta zbrika kratkih priča „Rekla mi je volim te“. Sada više ne dajem nikakva obećanja i nikakve rokove ne postavljam sebi, jer vidim da Bog uvek ima neki svoj plan sa mnom, ali ono što trenutno radim svakako je pisanje romana kome se posebno radujem, jer je on meni važan da napokon razrešim neke lične nedoumice koje nosim još iz detinjstva.

Na Facebook-u  Vas prati skoro 200.000 ljudi, dok su Vaše književne promocije širom regiona, takođe izuzetno posećene. Kako izgledaju ta druženja, odnosno neposredni kontakti sa publikom i koliko Vam znači takva interakcija?

- Te susrete mi službeno nazivamo književnim večerima i promocijama mojih knjiga, ali je činjenica da su oni zapravo susreti duša koje su se prepoznale i koje se duboko prožimaju i razumeju. Otuda mnogo suza i smeha, prijateljskih zagrljaja i čiste ljubavi gde god da se sretnemo, a bilo je tih susreta u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj… i svuda su reakcije ljudi iste. Ljubav je jedna; svi smo ipak jedno.

Iako ste prevashodno pisac, mnogi Vas doživljavaju i kao motivacionog govornika. U skladu sa tim, koju bi poruku uputili čitaocima? Kako uspostaviti životni balans i da li je sreća dostižna?

- U šali kažem da ja ni svoju kćer Melaniju ne mogu da motivišem da opere posuđe, a kamoli da nekog motivišem da menja svoj život. To nije moja ambicija. Moj fokus je na mom životu, na onome što volim i što me čini srećnom. A kad smo već kod sreće, negde sam napisala i to i danas mogu da potpišem: I kaže on: "Sreća je nedostižna!"
Jeste, ako trčiš za njom. Staneš li, staće i ona. I videćeš da si probao uhvatiti sebe. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Brankica Damjanović

FB Branikica Damjanović  https://www.facebook.com/damjanovicbrankica/

ONA Magazin