ArT&PoP: BRANKICA DAMJANOVIĆ - Moje priče su transkript mog života

Brankica Damjanović je studirala srpski jezik i književnost, nakon čega je 20 godina, radila u medijima. Prošla je put od spikera i voditelja, pa sve do novinara i urednika informativne redakcije. No, uprkos postignutim uspesima, pa i osvojenim nagradama za doprinos novinarskoj profesiji, osetila je izvesno zasićenje i odlučila da napravi korenitu promenu u svom životu. Napustila je novinarstvo, počela da se bavi jogom, ali i pisanjem. Svoja promišljanja o životu je nepretenciozno počela da deli na svojoj Facebook stranici, ne sluteći da će to rezultirati, ne samo pozitvnim reakcijama njenih pratilaca, već i ozbiljnom popularnošću.

Brankica Damjanović danas iza sebe ima osam objavljenih knjiga, dok se njene mudre misli i priče o životu, ljubavi i dobroti, masovno citiraju i dele na društvenim mrežama. Ona konstatuje da je zadovoljna postignutim, ali čvrsto veruje je sve što joj se u životu dogadja Božija promisao. Svoju iskonsku sreću i mir pronalazi u porodici i svojoj deci, Jovanu i Melaniji.

Internet i društvene mreže su Vam značajno promenile život. Kada i kako ste odlučili da Facebook bude Vaš prozor u svet i platforma preko koje ćete plasirati svoja promišljanja, ali i izuzetan literarni dar?

- Zanimljivo je da to nije bila moja odluka. Ja sam na tu društvenu mrežu došla nakon predloga moje kćeri. Pa i tada sam to učinila bez želje da se tu zadržim, već da, budući da sam se u to doba još bavila novinarstvom, napravim svojevrsno istraživanje o strukturi korisnika, sadržajima koje oni tamo plasiraju i smislu svega što rade. A onda sam počela da objavljujem svoja promišljanja i to, bez ikakvih ambicija, doživela samo kao još jednu platformu za izaražavanje nekih svojih stavova.

Relativno brzo ste postali „zvezda” društvenih mreža i književnica čije se mudre misli svakodnevno citiraju, ili modernim jezikom rečeno, „šeruju“. Kako objašnjavate svoj uspeh i da li ste ga očekivali?

- Pitanje uspeha je tema kojom se i sama često bavim u svojim zapisima. Ne mislim da je uspeh postati zvezda. Uspeh je kad postignete da vam ljudi veruju. A verovaće vam ako osete da ste iskreni i istrajni. Ja jesam i jedno i drugo, samo zato što duboko verujem u svaku reč koju napišem. Ne postoji ništa što bi me moglo naterati da pišem o nečemu što nisam spremna da branim svojim životom. Nisam, razume se, ništa očekivala. Niti mi je bilo potrebno. Moj uspeh, ako tako nešto postoji, je samo u tome što ne ulažem napor da bilo koga impresioniram. Moje su priče transkript mog života. To je sve.

Dok govorite, delujete veoma pozitivno, relaksirajuće, sugestivno, ali nenametljivo, a takvi su i sadržaji koje delite sa svojim čitaocima. Odakle crpite svoju energiju i mudrost, i koliko je teško ili pak važno, biti i ostati pozitivan?

- Ne znam da li je teško. Meni to dolazi prirodno. I kad mi kažu da sam pozitivna, prvo što pomislim je kako ja nisam ni imala izbora. Ja sam jednostavno takva. Verujem u dobro. To ne znači da mi je uvek dobro. Naprotiv. Bilo je teških momenata, kao ustalom i u životu svakog od nas, ali negde duboko u sebi verujem u savršen poredak svega na ovom svetu.

Priče koje pišete, proizilaze iz ličnog iskustva, Vaših uspona i padova, smeha i suza, ali i vere u Boga i njegovu promisao. Koliko je Bog prisutan u onome što radite i da li osluškujete njegove poruke i signale?

- Bog je ključ moga stvaralaštva i moga života, moja nepresušna inspiracija, pribežište, polazište, ishodište. Sve što radim u slavu je Boga. Savršeno mi je jasno da je sve njegovo, da smo svi njegovi i da nam on neprestano pomaže da živimo onako kako nam je potrebno. Zaboravljamo ga često, zaboravljamo na sve što nam je životom dato, a on nam signale šalje neprestano, na toliko mnogo načina da ponekad ostanem bez daha kada neki od nedvosmislenih signala primetim. Tada mogu samo da naslutim razmere te ljubavi koju on ima za nas i nanovo mu kroz neki novi tekst zahvaljujem. Moj život sve više postaje čista zahvalnost Bogu. Ništa mi više od toga i ne treba. Iz toga mi dolaze svi životni blagoslovi, a iznad svih je mir koji se konačno nastanio u meni.

Interesovanje i popularnost koju ste stekli na društvenim mrežama, značajno su Vam pomogle u ideji da sebe vrlo uspešno pozicionirate i kao pisca. Koliko knjiga ste do sada objavili i u kojoj meri su one u sprezi sa sadržajima koje objavljujete na društvenim mrežama?

- Do sada sam objavila 8 dela. I pre društvenih mreža sam pisala i objavljivala knjige. Tri naslova su nastala pre moga pojavljivanja na ovoj internet vetrometini: „(M)učenje jezika“, „Natura sanat“ i „Moj sin Jovan“. Sve moje knjige su u sprezi sa sadržajem mog života. Novinar u meni ne prestaje da piše „dokumentarce“. Forma se promenila, suština je ostala ista.

Vaša četvrta knjiga, pod nazivom „Dobro je“, bila je prekretnica u Vašem književnom opusu i slobodno bi se moglo reći, Vaš prvi „bestseller“. Koja je „tajna“ ove knjige i njene popularnosti kod čitalaca?

- „Dobro je“ je prva u nizu mojih zbirki kratkih priča i zaista je postala pravo malo literarno čudo. Ona je, slobodno mogu reći, čedo društvenih mreža, jer nju čine prvi tekstovi objavljeni na internetu. Interesovanje je od samog početka, od prvih priča, bilo toliko veliko da mu nisu odolele ni izdavačke kuće, čiji su se predstavnici javljali i pitali da li mogu da objave knjigu. I sama sam se našla u čudu i pitala se šta se dešava. Više se ne pitam. Stotine, sada i hiljade pisama od njenog prvog objavljivanja u jesen 2014. godine, pokazale su mi koliko te priče ljudima mnogo znače. U pripremi je 12. izdanje, a interesovanje ne jenjava.Tajne nema. Pisana je iskreno, sa mnogo sete, ali i sa verom da je uprkos svemu sve ipak dobro.

„Ne bih ovo mogla bez tebe“ i „Rukopis mog brata“ su dostojni naslednici knjige „Dobro je“. Da li ste time zaokružili svoju trilogiju priča o ljubavi, dobroti i saosećanju i da li je možda došlo vreme za Vaš prvi roman?

- Tako je trebalo da bude. Odavno već zri u meni roman i verovala sam da ću ga napisati posle „Rukopisa moga brata“. Međutim, kratke priče su se i dalje nizale i tako je nastala i četvrta zbrika kratkih priča „Rekla mi je volim te“. Sada više ne dajem nikakva obećanja i nikakve rokove ne postavljam sebi, jer vidim da Bog uvek ima neki svoj plan sa mnom, ali ono što trenutno radim svakako je pisanje romana kome se posebno radujem, jer je on meni važan da napokon razrešim neke lične nedoumice koje nosim još iz detinjstva.

Na Facebook-u Vas prati skoro 200.000 ljudi, dok su Vaše književne promocije širom regiona, takođe izuzetno posećene. Kako izgledaju ta druženja, odnosno neposredni kontakti sa publikom i koliko Vam znači takva interakcija?

- Te susrete mi službeno nazivamo književnim večerima i promocijama mojih knjiga, ali je činjenica da su oni zapravo susreti duša koje su se prepoznale i koje se duboko prožimaju i razumeju. Otuda mnogo suza i smeha, prijateljskih zagrljaja i čiste ljubavi gde god da se sretnemo, a bilo je tih susreta u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj… i svuda su reakcije ljudi iste. Ljubav je jedna; svi smo ipak jedno.

Iako ste prevashodno pisac, mnogi Vas doživljavaju i kao motivacionog govornika. U skladu sa tim, koju bi poruku uputili čitaocima? Kako uspostaviti životni balans i da li je sreća dostižna?

- U šali kažem da ja ni svoju kćer Melaniju ne mogu da motivišem da opere posuđe, a kamoli da nekog motivišem da menja svoj život. To nije moja ambicija. Moj fokus je na mom životu, na onome što volim i što me čini srećnom. A kad smo već kod sreće, negde sam napisala i to i danas mogu da potpišem: I kaže on: "Sreća je nedostižna!"
Jeste, ako trčiš za njom. Staneš li, staće i ona. I videćeš da si probao uhvatiti sebe.