MODA - UMETNOST ILI BIZNIS

Moda, trendovi, pa i potreba za luksuzom, odavno su postali sastavni deo naših života. Iz sezone u sezonu, smenjuju se najrazličitiji stilovi, boje, dezeni i oblici, koje diktiraju najuticajniji dizajneri sveta. Njihove kolekcije su raskošne, nesvakidašnje, inovativne i za kupce neodoljive. Dobri poznavaoci mode, ali i zaljubljenici, uvek će umeti da prepoznaju kvalitetan dizajnerski komad i neće žaliti vremena, a ni novca, da do njega dodju. S tim u vezi, moda je odavno postala globalni fenomen, predmet diskusija i javnih rasprava. Kreativnost, estetika i umetnost su odrednice koje je definišu, ali je industrija ono što je pokreće. U vremenu u kome je novac jedini Bog, moda balansira izmedju umetnosti i biznisa, trudeći se da zadovolji potrebe tržišta, ali i da zadrži slobodu i autentičan izraz. 

Modna industrija je produkt modernog doba. Sve do pred kraj XIX veka, odevni predmeti su bili ručno izradjivani. Krojačke radnje ili pojedinci su šili odela, u skladu sa potrebama, ali i statusom naručioca. Tek početkom XX veka, sa razvojem tehnologije i pojavom mašina, dolazi do ozbiljnih promena. Uvodjenjem fabričkog sistema proizvodnje i otvaranjem robnih kuća, započinje plasman i prodaja odeće namenjene širokoj potrošnji. 

Danas je modna industrija jedna od važnijih privrednih grana, čija ostvarena dobit iznosi oko 450 milijardi dolara na globalnom, godišnjem nivou. Većina velikih zemalja ima razvijenu sopstvenu industriju mode, ali se sama proizvodnja odvija u preko 100 zemalja sveta i zapošljava oko 25 miliona ljudi. U tom smislu, posebno je zastupljena Kina, ali i brojne zemlje u razvoju, koje nude jeftinu radnu snagu i druge pogodnosti za proizvodjače. Zbog takvog načina poslovanja, modna industrija je izložena kritikama javnosti i često se suočava sa optužbama za teške uslove rada i izrabljivanje zaposlenih u proizvodnji. Ipak, sve to ne ometa svetski poznate modne kuće da nastave da kreiraju modni ukus planete, ostvarujući vrtoglavi profit.

U kontekstu svetske reputacije, samo pet zemalja je uspelo da uspostavi čvrste liderske pozicije na modnom tržištu, a to su Francuska, Italija, Velika Britanija, Amerika i Japan. Svaka od pomenutih država posluje po odredjenom principu i svoju modu prilagodjava odredjenom tržištu, odnosno ciljnoj grupi. U tom smislu, interesnatno je navesti nekoliko odrednica, značajnih za svaku od njih.

Karakteristika francuske mode je šik i sofisticirani glamur, koji je upotpunjen dobro odabranim detaljima. Pariz je centar francuske mode, ali i kolekvka stila i modne industrije na globalnom nivou. Elegancija je imperativ francuske modne scene, a svoj doprinos izgradnji takvog imidža dale su dizajnerske kuće Šanel, Dior, Ermes, Luj Viton, Iv Sen Loran i mnoge druge.

U korak sa francuskom modom ide i italijanska modna scena, koja je prepoznatljiva po svojoj eleganciji, luksuzu i kvalitetnim materijalima. Glavni modni centar je Milano, a prate ga Rim i Firenca. Modne kuće i dizajneri, poput Armanija, Valentina, Dolče i Gabane, Versaćea, Gučija i Prade, samo su neki od predstavnika ove, po mnogima najuticajnije modne imperije današnjice. 

Britanska modna scena je stilski raznovrsna, ali i prepoznatljiva po svojoj autentičnosti i izvesnoj boemiji. Karakterišu je nekonvencionalnost i inovativnost, koje su zapravo fuzija vintage mode i modernih tendencija. Modna baza je svakako London, grad trendova, tradicije i dekadencije, a Alaksandar Mekvin, Stela Makartni, Vivijen Vestvud, modna kuća Barberi su samo neki od britanskih modnih gurua.

Kreativni koncept američke mode, baziran je na urbanom šiku, ali i kežual stilu, koji karakterišu čiste linije i jednostavni krojevi. Modni gigant za ovaj deo sveta, svakako je Njujork, u kome se nalaze najpoznatije modne kuće, ali za njim ne zaostaju ni Los Andjeles, San Francisko i Majami. Predvodnici američke modne scene su: Dona Karan, Kelvin Klajn, Tom Ford, Mark Džejkobs i drugi.

I na kraju, ništa manje značajna japanska moda, koja je specifična po svojim nesimetričnim, često „komplikovanim“ i svakako zanimljivim krojevima. Dominantne boje su najčešće tamne, ali suptilne, dok su materijali izuzetno bogatih tekstura. Tokio je glavna odrednica japanske modne industrije, a medju najpoznatijim dizajnerima, izdvajaju se Jodži Jamamoto, Kenzo, Isej Mijaki, kao i još nekolicina njih.

Modna industrija egzistira na nekoliko nivoa. Prvi se odnosi na proizvodnju sirovina, uglavnom vlakana i tekstila, uključujući kožu i krzno. Drugi nivo podrazumeva izradu dizajnerskih komada, a sve se nastavlja preko različitih oblika reklamiraranja, promocije, plasmana i prodaje. Navedeni nivoi predstavljaju samo smernice, koje se zapravo sastoje od mnogo odvojenih, ali međusobno zavisnih sektora. Svi oni su posvećeni cilju koji podrazumeva zadovoljenje potreba kupaca, ali i ostvarenje profita za sve učesnike u industriji. 

Analitičari mode prave razliku između modne industrije, koja se odnosi na dizajnersku odeću ili tzv. visoku modu i industriju odeće, koja je fokusirana na "masovnu modu", odnosno odeću namenjenu širokoj potrošnji. U tome svakako ima istine, jer osim po komadima garderobe koji se mogu okarkterisati kao, svakodnevno (ne)nosivi, bitna razlika je i cena. Dizajnerska odeća je drastično skuplja, namenjena je posebnim prilikama i kupcima koji cene posebnost, ektravaganciju, a pre svega kvalitet. S druge strane, garderoba široke potrošnje je lako dostupna, odgovara dnevnim aktivnostima, uklapa se u standarde, nosiva je, ali i uglavnom kratkoročno-sezonska. Ipak, to ne znači da joj nedostaje kvalitet, a još manje moderan dizajn. O tome možda najbolje svedoče modni brendovi poput Zare, H&M-a, Top Shop-a ili Manga, čija roba namenjena masovnoj potrošnji, uživa veliku popularnost na globalnom nivou. Ipak, za koju ćete se od navedenih opcija odlučiti, zavisi od vaših potreba, ukusa, ličnog stila i naravno novca.

Važan uticaj na modnu industriju imaju i mediji. Modni magazini, emisije i Internet blogovi su nesumnjivi kreatori i promoteri trendova i modnih zapovesti. Kroz njihove komentare, kritike, predloge i savete, modna industrija, dodatno dobija na značaju, dok se konzumenti mode informišu, ali i edukuju. Primer samo jedne autentične modne Biblije, koja je modno osvešćivala generacije, ali i modnu industriju dovela na pijedestal na kome se odavno nalazi, svakako je kultni magazin „Vogue“. Danas smo svedoci brojnih specijalizovanih publikacija, TV kanala i „okruglih stolova“, koji se ne bave samo aktuelnim ili predstojećim trendovima, već i kulturološkim uticajem mode, kao i značajnim profitom koji se ostvaruje u okviru ove privredne grane.

O tome da dobit, odnosno zarada u modnoj industriji nije zanemarljiva, svedoči i činjenica da se ugledni magazin „Forbs“,  vrlo ozbiljno bavi ovom temom. Svake godine, u okviru svoje redovne liste najbogatijih i najuticajnijih pojedinaca ili kompanija u svetu biznisa, neizostavni su i moguli iz sveta mode. Na aktuelnoj listi za 2013. godinu, na visokom trećem mestu, nalazi se vlasnik „Zare“, Amansio Ortega sa ostvarenom zaradom od 57 milijardi dolara. Sledeći modni „Bog“ na Forbsovoj listi, je predsednik kompanije „Luj Viton“ Bernard Arnault, koji je zauzeo deseto mesto sa prihodom od 29 milijardi dolara. Sveto trojstvo medju najbolje plasiranim, završava se sa vlasnikom „H&M-a“, Stefanom Personom, koji je zabeležio rezultat od 28 milijardi dolara. Posle njih trojice, nijedno ime iz sveta mode se nije pojavilo do 56. mesta, na kome se nalazi Fil Najt, predsednik kompanije „Nike“, čija zarada iznosi, nimalo zanemarljivih 14.4 milijarde dolara. Ako izuzmemo brend „Luj Viton“, interesantno je da su vlasnici i dizajneri visoke mode, čija su imena sinonim za prestiž i neizostavno kvalitet, daleko slabije plasirani u odnosu na populističke „mass-production“ brendove. Tako se na primer Mjuča Prada, vlasnica brenda „Prada“, našla na 78. mestu sa prihodom od 12.4 milijarde, dok se legendarni i svevremenski Armani, plasirao tek na 131. mesto, sa godišnjom zaradom od 8.5 milijardi dolara. Posebno je zanimljiv plasman modnog tandema Dolče i Gabana, koji dele 736. mesto sa kompanijom „Beneton“, na koje su dospeli zbog pojedinačno ostvarenog prihoda od „samo“ 2 milijarde dolara.

Kotiranje prikazano na Forbsovoj listi, jasno ukazuje na to da ukupna zarada nema uvek direktne veze sa popularnošću nekog brenda. Ipak, to ne mora da znači i neuspeh. Naprotiv. S obzirom da je reč o ekskluzivnoj ponudi, namenjenoj bogatoj klijenteli, navedeni prihodi su ekvivalentni broju platežno moćnih kupaca. U slučaju „mass-production“ brendova, situacija je sasvim drugačija, pa je samim tim i ostvarena dobit daleko veća.

Popularnost modne industrije u svetu ne jenjava. Progresivni razvoj već postojećih brendova ili pojava sasvim novih, konstantno su prisutni, uprkos globalnoj ekonomskoj krizi i drugim turbulencijama. Moda je odavno prestala da bude samo „ukras“ i zabava za kreativce i estete. Ona je industrija, bazirana na ozbiljnom profitu i umetnost sa istančanim osećajem za biznis. 

*Tekst je objavljen u magazinu MOGUL, 2014.godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

MOGUL Magazin

HIČKOKOVE PLAVUŠE

Nema sumnje da je legendarni Alfred Hičkok bio reditelj čiji se talenat graničio sa genijalnošću. Precizan, ali kompleksan u svojoj kreativnosti, stvarao je psihološke trilere bazirane na sjajnim zapletima, slojevitim karakterima i atmosferi prepunoj napetosti, iščekivanja, pa i uvrnutog humora. Nesputan i harizmatičan, nije se libio ni kameo nastupa u svojim filmovima, čime je dodatno potvrdio svoj višestruki talenat i lucidan, stvaralački duh. Zahvaljujući specifičnom i u mnogim segmentima inovativnom rediteljskom pristupu, poneo je epitet jednog od najuticajnijih reditelja XX veka i postao uzor brojnim filmskim stvaraocima. Njegovu više nego bogatu umetničku karijeru, obeležili su kultni filmovi, poput „Pozovi M radi ubistva“, „Rebeka“, „Vrtoglavica“, „Psiho“, nezaobilazne „Ptice“ i mnogi drugi.

Ipak, uspehu i autentičnosti Hičkokovih filmova nije doprinela samo njegova ingenioznost, već i glavne glumice, koje je lično angažovao i prema kojima je gajio sasvim poseban odnos. U pop kulturi poznate kao “Hičkokove plavuše”, ove dame su bile njegova inspiracija i pritajena strast, ali i žrtve njegovog dominantnog ega. Prva, koja je kasnije postala prototip svih ostalih, bila je glumica Medlin Kerol, čija je rola obeležila Hičkokovo ostvarenje “39 stepenika” iz 1935. godine. Platinasto plave kose, uzdržana i decentno seksi, osvojila je kritičare, koji su njenu glumu okarakterisali kao veštu i šarmantnu. S druge strane, Hičkok nije bio naročito izdašan u komplimentima, tvrdeći da je Kerolova bila previše zahtevna i da na snimanjima nije uspevala da se opusti i iskaže najbolji deo sebe. Ipak, sve to ga nije sprečilo da u svojim budućim filmovima, za nosioce glavnih ženskih uloga, angažuje glumice koje po izgledu i senzibilitetu, podsećaju na njegovu prvu muzu. Najpoznatije medju njima, bile su Ingrid Bergman, Grejs Keli, Kim Novak, Dženet Li, Eva Mari Sejnt, Tipi Hedren i druge.

Medlin Kerol

Interesantno je da se nijedna od pomenutih glumica nije uklapala u vladajuće stereotipe tadašnjeg Holivuda, koji je sve intenzivnije promovisao seksepil uz odsustvo intelekta. Nasuprot seks boginjama poput Beti Grejbl, Merilin Monro i Džejn Mensfild, Hičkokove plavuše je, pored karakteristične boje kose, krasila izražena inteligencija, decentan izgled, distanciran, misteriozan karakter, ali i vulkan emocija, duboko skriven ispod hladne fasade. Tek kada se suoče sa životnim izazovima ili opasnim situacijama, one skidaju svoj nevidljivi plašt i otkrivaju svoju senzualnost, ranjivost, pa čak i neobuzdanu strast. Kako bi slikovito objasnio karakter svojih ženskih likova, Hičkok ih je u jednom od svojih intervjua, duhovito uporedio sa engleskim damama, tvrdeći da one samo deluju uzdržano i ljubazno, dok u privatnosti svog doma, samouvereno prilaze muškarcu i skidaju mu pantalone, bez upozorenja.

Alfred Hičkok i Eva Mari Sejnt

Sa većinom svojih glumica, Hičkok je izgradio poseban odnos, ali i saradnju. On nije učestvovao samo u postavci likova koje su tumačile u njegovim filmovima, već je ozbiljno bio angažovan i na kreiranju njihovog vizuelnog identiteta. Sa Evom Mari Sejnt, koja je tumačila glavnu žensku ulogu u filmu “Sever – Severozapad”, išao je i u šoping kako bi zajedno pronašli adekvatnu garderobu za njen lik, jer nije bio zadovoljan kostimima koje je odabrala produkcija. Nesumnjivo opčinjen ženama platinasto plave kose, insistirao je na ovom “detalju”, ali i na drugim karakteristikama koje su oslikavale imidž koji je želeo da prikaže u svojim filmovima. Voleo je žene koje su elegantne i imaju prirodnu dozu otmenosti. Ova osobina ga je posebno privukla kod Grejs Keli, koja je bila jedna od njegovih omiljenih glumica. Zajedno su snimili tri filma, a verovatno bi ih bilo i više, da Kelijeva nije odlučila da napusti svet filma, kako bi se udala i postala princeza od Monaka. 

Grejs Keli

Često se spekulisalo o pravoj prirodi odnosa, izmedju Hičkoka i brojnih glumica koje su dale značajan doprinos njegovim filmskim ostvarenjima. Iako nikada nije potvrdjeno da je sa nekom od njih bio u ozbiljnoj vezi, izvesno je da je u većinu bio “potajno” zaljubljen, dok je prema nekima gajio i ambivalentna osećanja, koja su u osnovi imala potrebu za kontrolom i dominacijom. Upravo takav slučaj, bio je sa Tipi Hedren, koja je sa Hičkokom imala veoma komplikovan i težak, poslovno-privatni odnos. Prema nedavnom svedočenju, sada 89-ogodišnje glumice, inače, zvezde kultnog filma “Ptice”, Hičkok je bio izuzetno posesivan i zahtevan čovek, koji nije vodio previše računa o tudjim osećanjima i potrebama. U isto vreme, on nije voleo ni da bude odbijen, a u ovom slučaju se upravo to dogodilo. Nakon diskretnog, ali upornog udvaranja, ubrzo i svakodnevnog slanja šampanjca u njenu garderobu, Hedrenova mu je stavila do znanja da nije zainteresovana. Nakon ovog “ekscesa”, Hičkok je sasvim ignorisao glumicu. Poruke joj je slao preko svojih asistenata, a na snimanjima je nije oslovljavao po imenu, već se koristio neodredjenim pojmom “ona devojka”. Kako bi joj do kraja demonstrirao svoju moć, držao ju je pod ugovorom i nakon što se njihova profesionalna saradnja završila, tako da Hedrenova, čak dve godine nije bila u mogućnosti da prihvata nove filmske ponude. No, uprkos tome, ostala je upamćena kao jedna od najprepoznatljivijih Hičkovih zvezda, ali i poslednja u nizu, najvažnijih plavuša, koje su obeležile filmski opus legendarnog reditelja.

Tipi Hedren i Alfred Hičkok

Slavne Hičkokove plavuše ni danas ne prestaju da intrigiraju. Njihov karakterističan i savršeno osmišljen imidž, odavno ih je svrstao medju ikone stila i pop kulture. Brojni modni dizajneri su inspirisani njihovim hladnim, ali zavodljivim izgledom, čija decentnost predstavlja pravo osveženje u eri silikonske estetike i ogoljenosti na svim nivoima. Baveći se njihovim fenomenom, časopis Vanity Fair je 2008. godine, napravio editorijal u čast Hičkokovih plavuša. Neke od najvećih holivudskih zvezda današnjice, poput Gvinet Paltrou, Šarliz Teron, i Skarlet Johanson, kostimima i šminkom su dočarale likove koje su Grejs Keli, Kim Novak, Tipi Hedren i druge Hičkokove muze, ostvarile u njegovim filmovima. Ovom temom su se pozabavili i filmski stvaraoci, pa je tako 2012. godine, u koprodukciji kanala BBC i HBO, snimljen film “The Girl” u režiji Džulijana Džerolda. Film u kome glavne uloge igraju Tobi Džons i Sijena Miler, baziran je na knjizi Donalda Spota “Spellbound by Beauty: Alfred Hitchcock and His Leading Ladies”, dok je akcenat priče stavljen na problematičan odnos izmedju Hičkoka i Tipi Hedren. 

Tipi Hedren

Kao što je to slučaj sa većinom genijalnih umova, Alfred Hičkok je bio kompleksna ličnost. Iako je njegov odnos sa ženama nedefisan i kreće se izmedju obožavanja, oholosti, pa i izvesnog prezira, nema sumnje da su žene u njegovim filmovima imale posebno mesto. Štaviše, u vremenu u kome su slojevite karakterne uloge, uglavnom bile rezervisane za muškarce, on je dokazao da i žene mogu biti podjednako uspešne u takvim rolama. Ipak, da bi do kraja ostao dosledan svom nadimku “Master of Suspense” i opravdao imidž reditelja, čiji su filmovi bazirani na psihološkim zapletima i horor elementima, Hičkok je svoju opsednutost plavušama definisao na sledeći način: 

Kim Novak

“Plavuše su najbolje žrtve. One su kao prvi sneg, na kome se pojavljuju krvavi tragovi”. 

Alfred Hičkok i Dženet Li

*Tekst je objavljen u magazinu MOGUL

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: www.alfredhitchcock.com

MOGUL Magazin