MishaLampe - Lampe za EveryBody

Odavno je poznato da dobro odabrani detalji, čine suštinu enterijera. U isto vreme, oni govore o stilu, pa i statusu, onoga koji ih bira, ali i onoga koji ih dizajnira. Jedan od umetnika koji je svoje kreativne ideje uspeo da pretoči u delo, sa prepoznatljivim umetničkim pečatom je i Miša Đorđević, dizajner lampi. Inovativan, drugačiji i nesumnjivo talentovan, on kreira unikatne lampe, koje karakteriše originalnost i zavodljiva estetika. Njegov brend „MishaLampe”, odavno uživa respekt medju zaljubljenicama u autentičan, nekonvencionalni „home decor” dizajn.

Miša Đorđević

Đorđevićevom bavljenju dizajnom, nije prethodilo formalno obrazovanje, već je u čitavu priču ušao slučajno, vođen željom i kreativnošću. U vreme dok još nije postao ovo što je danas, radio je na jednoj beogradskoj radio stanici, a onda je, prolazeći pored Beoizloga, primetio neobičnu lampu, koja ga je u trenutku očarala, ali i odredila njegov dalji, životni put. Hrabro se upustio u proces izrade lampi, ali i drugih predmeta, koristeći različite materijale, a pre svega gvožđe. Istraživao je, eksperimentisao, trudio se da savlada kovački zanat, učio u hodu, i na kraju uspeo da kreira sopstveni umetnički izraz.

„Prva lampa koju sam napravio, bila je crvena petokraka, ali zbog problema sa papirom, odnosno abažurom, koji nikako nije hteo da se učvrsti, malo je falilo da odustanem od svega. Zvezda je ličila na mlitavu crvenu masu, kojoj, bio sam uveren, nema pomoći. S obzirom da tada nije bilo lako doći do informacija, a ni YouTube još nije postojao, otišao sam na počinak, razočaran i na ivici nerava, pa i suza... Međutim, ujutru me je sačekalo iznenađenje, ravno čudu, jer je višak vode ispario, a crveni papir je bio  besprekorno zategnut. Mislim da sam tada mogao da dotaknem zvezde od sreće...”

Nakon (ne)slavnog početka, Miša je radoznalo i posvećeno krenuo da otkriva sve tajne zanata.. Kao potpuno samouk, ekperimentisao je sa metalom, istražujući njegove mogućnosti primene, kako samostalno, tako i u kombinaciji sa drugim materijalima. U svemu tome, otkrio je i reciklažu, koja je postala važna karakteristika njegovog stvaralaštva, a o obabiru materijala, kao i mestima na kojima ih pronalazi, kaže sledeće:

„Materijali pogodni za reciklažu, mogu se pronaći svuda. U svakoj kući ili garaži, kao i na stovarištu, otpadu, buvljaku, pa čak i pored kontejnera. Dakle, na svakom koraku, samo treba obratiti pažnju. Svi oni mogu imati svoju primenu, u zavisnosti od ideje i kreativnosti. To je proces koji se jednostavno dešava, bez nekog adekvatnog objašnjenja.” 

Na isti način, Miša objašnjava i inspiraciju, koja mu pomaže u kreiranju zanimljivih, neobičnih i veoma različitih dizajnerskih rešenja...

„Ponekad me inspiriše bliska osoba, nekad predmet ili priroda, a nekad to može biti i stari stabilizator za televizor iz 50-ih godina. Pravila, zaista nema. Dešava mi se da neku ideju moram da realizujem istog časa, a ima i sitacija kada realizacija traje godinama, dok se ne pojavi neki predmet ili materijal, koji je nedostajao kao poslednja karika. Tada sve eksplodira i bude puno varnica i metalne, „zvezdane” prašine...”

Ono po čemu je dizajn Miše Đorđevića posebno prepoznatljiv, jesu tzv. Korset lampe, koje odišu sasvim posebnom estetikom. Korset lampe se mogu pronaći u beloj, žutoj, crvenoj, ali i u drugim bojama, od kojih svaka na svoj način, ima neko posebno značenje i kao takva, doprinosi određenoj atmosferi, kao i ambijentu u kome se nalazi. O ideji da pravi ove lampe, Miša kaže:

 

„Okružen sam prijateljicama koje se bave dizajniranjem odeće, pa se prvo rodila ideja da se napravi lutka za showroom. Ali, kada je lutka napravljena, usledio je i logičan nastavak - postavljanje sijalice ispod korseta i zaklanjanje iste abažurom. Tako je tekao razvojni put Korset - lampe. Prva Korset – lampa je bila Ordinary Girl, dok je sada u ponudi nekoliko modela, kombinovanih sa različitim materijalima. Kolorit lampi, odnosno abažura, zavisi od namene i želje onoga koji lampu naručuje. Lično, najviše volim modele sa metalnim korsetom ili kombinaciju metala i papira, ali, drago mi je i kad mogu da ispunim različite želje kupaca.”

Pored lampi, Miša Đorđeviić izrađuje i druge ukrasne predmete, koji izazivaju podjednaku pažnju. Inovativan i bogat idejama, on se trudi da proširuje svoju ponudu, koja se kreće od „home decora” do većih komada nameštaja.

„Trenutno su aktuelne hoklice, izrađene od paleta, za koje je inspiracija bila računaljka. Ime joj je Abakus stool. U planu je i jedna fotelja koju radim u kolaboraciji sa kolegama i ona će vrlo brzo ugledati svetlost dana. Volim da pravim nameštaj, pa će biti i drugih elemenata enterijera.”

Miša Đorđević je poznat u umetničkim krugovima, kao i medju zaljubljenicima u dizajn, dok su njegovi radovi prisutni i u pojedinim javnim prostorima. Reakcije na koje nailazi, u najvećoj meri su pozitivne. Sa onima kojima se dopada njegov rad, u kontaktu je preko svog Instagrama ili Facebook profila MishaLampe. Najčešći kupci su devojke koje vole da im prostor bude lepo i ambijentalno osvetljen, ali ne zaostaju ni mušklarci, kojima se posebno dopadaju Spartan Helmet lampe. Ipak, Mišini budući planovi, vezani su za  samostalnu izložbu, kao i za proboj brenda na inostrano tržište.

„Imao sam priliku da izlažem svoje radove i u zemlji, a i u inostranstvu. Trenutno radim na jednom projektu, za koji se nadam da će mi omogućiti i organizaciju samostalne izložbe. Ipak, prioritetni cilj mi je plasman lampi u inostranstvo. Naporno radim na tome i nadam se realizaciji u što skorijem roku. Trudim se i da poboljšam kvalitet svih modela, kao i novog asortimana, koji ce biti zanimljiv ljudima u inostranstvu. Puno je ozbiljnih planova, pa ću temu zaključiti čuvenim citatom, kojim se završavaju visokobudžetni filmovi – To be continued...”

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Miša Đorđević / MishaLampe

MishaLampe http://mishalampe.blogspot.rs/ FB https://www.facebook.com/Mishalampe1/?fref=ts

ONA Magazin

LICIDER NA DAR

Liciderska srca su od davnina činila prepoznatljivu ikonografiju vašara i drugih etno manifestacija. Crvena, ukrašena raznobojnim, najčešće floralnim detaljima, sa ogledalcem na sredini, izazivala su pažnju, kako dece, tako i odraslih. Momci su ih, tradicionalno poklanjali devojkama, izražavajući tako svoju naklonost i ljubav, dok su najmladji bili privučeni njihovom koloritnom estetikom. Danas, liciderska srca, možda nemaju tu vrstu važnosti kao nekada, ali su i dalje prisutna kao prepoznatljiv etno detalj i atraktivan suvenir. 

Nedaleko od centra Vrnjačke Banje, nalazi se radionica za izradu liciderskih srca „Licider na dar“, koja je ovu vrstu proizvoda podigla na jedan novi, moderniji i viši nivo. Reč je o porodičnoj manufakturi, koja je započela svoj razvoj pre sedam godina, da bi danas, zahvljajući posvećenosti, radu, istrajnosti, ali i viziji, postala jedna od najpoznatijih radionica u Srbiji, kada je reč o ovoj vrsti proizvoda. Poseban kuriozitet, ali i zanimljivost u ovoj priči je činjenica, da je vlasnik i osnivač brenda „Licider na dar“, trideset trogodišnji Djorjde Petrović, zvanično najmladji majstor ovog starog, ali danas, sve redjeg zanata.

„Uvek sam se bavio nekom vrstom proizvdonje. Prvo uz oca, koji je u svojoj tadašnjoj radionici šio trenerke i torbe, da bih kasnije sa bratom od strica, započeo proizvodnju suvenira, u vidu plišanih srca sa različitim porukama i natpisima. Na ideju da probam da pokrenem proizvodnju liciderskih srca, došao sam sasvim slučajno. To je vrsta zanata koja je u Srbiji skoro izumrla, a ja sam hteo da ga vratim na mesto koje mu pripada“ – započinje svoju priču Djordje. 

Djordje Petrović

Dok sedimo u prostranom i prijatnom radnom prostoru, okruženi liciderskim srcima različitih veličina i boja, Djordje se priseća, ne baš lakih početaka svoje liciderske avanture, kada o ovom poslu nije znao gotovo ništa. Za razliku od drugih, koji su ovakve ili slične zanate dobijali u nasledje, praćeno recepturama i drugim savetima, Djorjde je bio izuzetak, koji je, u realizaciji svoje ideje, mogao da se osloni isključivo na sebe. Samouk, počeo je da se informiše putem Interneta, da pronalazi i isprobava recepte, siguran da će vremenom doći do adekvatne recepture za izradu i ukrašavanje liciderskih srca.

„Smesu za ukrašavanje, nalik gušćem šlagu, usavršio sam sam. Kao i testo. Godinama sam istraživao i usavršvao recepte, kako bih dobio najbolju moguću smesu. Na početku su velike količine testa i drugih materijala završavale u kontejneru, jer nisu zadovoljavale kriterijume i kvalitet kome sam težio. Čak i danas, iako sam zadovoljan rezultatima, i dalje se trudim da menjam i unapredjujem recepture, kako bi kvalitet proizvoda bio na zavidnom nivou”.
 

Iako je aktivno uključen u kompletan proces proizvodnje, Djordjeva uska specijalnost je ukrašavanje liciderskih srca, koje oslikava sa neverovatnom lakoćom i uživanjem. Ipak, interesantno je da se do početka bavljanja ovim poslom, nikada nije bavio crtanjem, čak ni iz hobija.

“Nikada se nisam bavio crtanjem, slikanjem ili nečim sličnim. Čak me to ranije nije ni privlačilo. Ali očigledno sam taj kreativni dar nosio u sebi, a da ga nisam bio ni svestan. Danas uživam u tome i sve ukrase koje vidite na srcima, uradio sam sam. Svaki dan oslikavam srca po nekoliko sati, a kada se radi o velikim količinama, moj radni dan traje od 10-12 sati. Ideje za ukrašavanje pronalazim na Internetu, a trudim se da osmislim i plasiram i nešto svoje. Kod narudžbina, sledim želje klijenata i u dogovoru sa njima realizujem motive." 

Svesrdnu podršku, ali i pomoć u poslu, Djordje ima od svojih roditelja, majke Djurdjice i oca Dragana, koji mu pomažu oko izrade testa, pečenja ili farbanja, što značajno olakašava proces proizvodnje, naročito kod većih narudžbina. Po potrebi, ovoj porodičnoj manufakturi se priključuje i još par žena, zaposlenih na njihovim prodajnim štandovima, jer da bi se običan komad testa pretvorio u atraktivan i prepoznatljiv suvenir, potrebno je puno rada, vremena, strpljenja i svakako talenta. O načinu pripreme i materijalima potrebnim za izradu liciderskih srca, Djordje kaže:

„Za izradu liciderskih srca ne postoje nikakvi posebni alati, uglavnom je to standardni kolačarski pribor, oklagije, modle, špircevi za torte i sl. Sve se radi ručno, na tradicionalan način, pa je tako i svako srce unikat. Testo se umesi, potom tanko razvuče i iseče kalupima različitih oblika (srce, kućica, detelina, sova i sl.) Pečenje traje 10-ak minuta, nakon čega kolačići idu na sušenje, koje traje pet dana. Na red dolazi bojenje osnove, u tradicionalnu crvenu ili neku drugu boja, koja takodje mora da se suši narednih pet dana. Tek nakon toga, počinjem sa ukrašavanjem, koje uglavnom radim serijiski, za veće količine. Takodje, sušenje je i tu neophodno, ali traje nešto kraće, dva do tri dana. Uglavnom, za kompletnu izradu licidereskog srca, potrebno je od 10 – 15 dana, zavisno od vremenskih uslova. Speicifičnost ovih proizvoda je i u tome sto su kompletno jestivi, iako to nije uvek slučaj sa liciderskim srcima. Ipak, kako u ovom, tako i u većini drugih slučajeva, njihova osnovna namena jeste da budu suveniri, ukrasi i pokloni koji se čuvaju. Kao takva, liciderska srca imaju veoma dug rok trajanja. Štaviše, spakovana u celofan i čuvana u kući, mogu da traju 40, pa i više godina, a da se ne promene.“

Zahvaljujući kvalitetu i atraktivnom dizajnu, liciderska srca iz radionice „Licider na dar“, brzo su postala poznata širom Srbije. Narudžbine stižu sa svih strana, ali najviše iz Beograda. Mladenci ih naručuju za goste na venčanjima, firme povodom proslava značajnih jubileja i sl. Ukrašena i ispisana prema željama klijenata, srca spakovana u posebno dizajnirana pakovanja, predstavljaju simbolične, ali i nesvakidašnje poklončiće, kojima se svi raduju. U atraktivnost i „šarenu lepotu“ ovog suvenira, imale su priliku da se uvere i mnoge domaće, pa i strane javne ličnosti, poput Novaka Djokovića ili prinčevskog para Karadjordjević. Princ Aleksandar i njegova supruga Princeza Katarina, bili su toliko oduševljeni liciderskim srcima, koje su, prilikom svog boravka u Vrnjačkoj Banji, dobili od Djordja Petrovića, da su mu poslali i ljubazno pismo zahvalnosti. Ipak, posebno je interesantan slučajni susret sa modnim dizajnerom, srpskog porekla Džordžom Stajlerom, koji je ova liciderska srca odveo na modne piste i tako ih predstavio svetu.

„Modni kreator Džordž Stajler je boravio u Vrnjačkoj Banji, video naš štand na šetalištu i veoma mu se dopalo to što radimo. Rekao nam je da bi voleo da naša liciderska srca prikaže u okviru svoje modne kolekcije i tako smo napravili saradnju. Naša srca su bila promovisana i podeljena VIP zvanicama na njegovim revijama, na Nedeljama mode u Holandiji, Londonu, Beogradu, kao i na drugim mestima. Svi koji su ih videli, bili su oduševljeni...“

Asortiman radionice „Licider na dar“, se konstantno usavršava i dopunjuje. Pored liciderskih srca različitih veličina, stilova i boja, u ponudi su i kućice, opanci, pečurke, deteline, sove i drugi ukrasi, napravljeni u istom stilu. Ovi autentični suveniri se prave u vidu magneta, bedževa, ali i božičnih i novogodišnih ukrasa ili venčića. Kupcima su dostupni na štandu u Vrnjačkoj Banji, u ekskluzivnim prodavnicama suvenira, kao i putem FB strane i sajta www.liciderskosrce.rs .

Želje i planovi Djordja Petrovića su da u budućnosti nastavi sa razvojem započetog posla, a možda i da pokrene proizvodnju medenjaka. S obzirom da je 2010. godine, UNESCO stavio liciderska srca na listu nematerijalne svetske baštine u Evropi, završavamo našu posetu ovoj radionici, čvrsto uvereni da naši ljubazni i vredni domaćini, kao i njihov brend „Licider na dar“, imaju svetlu budućnost.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Djordje Petrović

Licider na dar www.liciderskosrce.rs ; FB https://www.facebook.com/licidernadar/?fref=ts

ONA Magazin

MAGDALENA VLASTELICA - Toskana na slikama i u srcu

Manje sredine su, po pravilu, riznice „skrivenih“ talenata, dobrih kreativnih ideja i sasvim posebnih energija. Tako smo u Čačku otkrili Magdalenu Vlastelicu, akademsku slikarku, definisanog stila i posebnog senzibiliteta. Od kada je 1996. godine diplomirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, a kasnije završila i magistarske studije iz iste oblasti, Magdalena je aktivno prisutna na umetničkoj sceni Srbije, ali i Evrope. Njena platna odišu pozitvnošću, bojama i prostranstvom, dok se kao centralne figure, pojavljuje kuće, vesele, gotovo bajkovite. Na sasvim specifičan način, one su najčešče smeštene u živopisnim predelima Toskane, koji umetnicu posebno intirigiraju i čiju atmosferu ona uverljivo prenosi. Interesantno je da Magdalena, do sada, tamo nije bila, ali Toskanu oseća, vidi i prepoznaje, pronalazeći u njoj sličnost i sa pejzažima Šumadije, kojima je okružena celog života.

 

Magdalena Vlastelica

Uspeli ste da stvorite prepoznatljiv slikarski izraz. Vaša platna su obojena vedrim bojama i na njima dominiraju kuće, smeštene u prostranim predelima Toskane. Odakle Toskana kao inspiracija ?

Kod Toskane me privlači savršen sklad prirode i arhitekture. Za mene je to samo početak, inspiracija, a konačan ishod je, Toskana na moj način.

Pored Toskane, šta još pokreće Vašu kreativnost i kakvu poruku želite da pošaljete kroz svoje stvaralaštvo ?

Od trenutaka kada sam otkrila svoj talenat i poželela da budem slikarka, motivi koji me okupiraju su kuće, krovovi, prozori, vrata, kapije... Pored Toskane, motiviše me Prag, krovovi Petrovaradina, Provansa, ali i pejzaži Šumadije. Izmedju Toskane i Šumadije, pronalazim dosta sličnosti. Šumadija jeste zelenija, ali je tip pejzaža, način slaganja livada, drveća, kao i kuća, vrlo sličan. I motivi na mojim slikama su slični, ali je način slikanja uvek nov. Ponekad, kuće „plutaju“ na brodu, ponekad se vide u daljini, kroz prozor, nekada ih obasjava zvezdana noć, a nekada sunčan dan sa dominantnim senkama. Ipak, na svakoj od njih, poruka je jasna – ulepšana stvarnost.

Radite slike različitih dimenzija, kao i diptihe, triptihe i druge višedelne kompozicije. Koliko je takav proces rada zahtevan i koje slikarske tehnike preferirate ?

Ne slikam komercijalne pejzaže, koji se svima dopadaju. Moje slike se svidjaju odredjenom tipu poznavalaca umetnosti i u tom smislu, bitno mi je da onaj ko kupi moju sliku, bude zadovoljan i da ga moja slika čini srećnim. Svaku sliku radim sa istom predanošću, bez obzira da li je u pitanju minijatura ili veliki poliptih i da li je povod izložba ili rad za prodajnu galeriju. Najčešće slikam ulja i akrilik na platnu, a ponekad i akvarele i pastele. Slikam ono što volim, na način koji volim, a to mi je najvažnije. Ljubitelji moje umetnosti imaju zajedničku osobinu, vole lepo i pozitivno.

Da li se, pored slikarstva, bavite i primenjenom umetnošću ?

Slikanje kao posao jeste opuštanje, ali zahteva ozbiljnost i ponekad mi je potreban „odmor“ i neki drugi vid ispoljavanja kreativnosti. Kad poželim da se opustim, kreiram  nakit za sebe, a ponekad i za prodaju. To su unikatni komadi, upotpunjeni motivima sa mojih slika.

Živite i stvarate u Čačku. Koliko je sredina važna za umetnika, da li ga ona, profesionalno odredjuje, pokreće ili možda ograničava?

Za umetnika nije mnogo bitno gde živi, važnije je kako doživljava svet oko sebe. Bitno je i da povremeno putuje, bilo gde, pa makar i u mašti. Od grada u kome živite, mnogo je važnije da imate sredjen život, da bi na pravi način mogli da se posvetite slikanju. U Čačku je život jednostavan i mene, lično, ništa ne ograničava da izlažem u velikim gradovima, kako u zemlji, tako i inostranstvu. Sve je stvar organizacije.

Čačak je grad, koji je u bližoj, a posebno daljoj istoriji, iznedrio više značajnih umetnika u raznim oblastima. Kakva je danas situacija i koliko je likovna scena grada aktivna?

Likovna scena grada je veoma aktivna, zahvaljujući Domu kulture, galeriji „Nadežda Petrović“, Muzeju, kao i umetničkoj školi, koja od skoro postoji u Čačku.

Pored svog umetničkog stvaralaštva, radite i kao profesor likovnog u osnovnoj školi. Kakva su Vaša iskustva u radu sa učenicima i u kojoj meri su nove generacije zainteresovane za umetnost?

Rad u školi jeste naporan, ali i zanimljiv. Često se pojavi neko talentovan, ali to ne mora da znači da će se i kasnije baviti umetnošću. Nažalost, ja ne mogu svoje učenike da ohrabrim u nameri da idu tim putem, ako ih roditelji usmeravaju na druga, „praktičnija“zanimanja. Ja sam, svojevremeno, imala sreću da su me roditelji podržali, što smatram veoma važnim, ali to nije čest slučaj, kada je umetnost u pitanju. Tako je bilo onda, a tako je i danas.

Ne pripadate onoj grupi, hiperproduktivnih slikara, koji uvek imaju pun atelje radova, spremnih za prodaju. Da li je teško doći do kupaca i kakva su Vaša iskustva po pitanju plasmana i prodaje slika ?

U vremenu ekspanzije interneta, reklame i prodaje, za umetnika je neophodan i „starinski“ način prodaje, kao i saradnja sa prodajnim galerijama. Svako ko poželi da kupi sliku, najviše voli da je vidi uživo, a to jedino može na izložbama i u prodajnim galerijama. Ja imam sreću da su moji roditelji, skoro 30 godina, vlasnici prodajne galerije u Čačku, koja prodaje dela akademskih umetnika, tako da u tom smislu imam iskustva. Saradjujem i sa galerijama u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu... Ipak, bitno je biti i u skladu sa vremenom, tako da imam i svoj sajt: www.magdalena.rs , kao i stranicu na facebook-u: Art galerija M Čačak.

Već 20 godina ste prisutni na likovnoj sceni, a iza Vas su brojne izložbe u zemlji i inostranstvu. S obzirom na iskustvo, da li mislite da bi Vam život u većem gradu ili u inostrastvu, doneo više profesionalnih benefita ?

Živela sam u Beogradu i u Pragu i shvatila sam da je način na koji slikari žive, svuda isti. Bitni su samo uslovi za rad, kao i inspiracija, a to nije uslovljeno životom u većem gradu.

Gde sebe, kao umetnika, vidite u budućnosti? Koje su Vaše ambicije, želje i očekivanja? 
 

Volela bih da mogu još više da se posvetim slikanju, da manje mislim o egzistenciji, da imam veći atelje i da više putujem.

ONA Magazin

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Tatjana Marjanović & Magdalena

Magdalena Vlastelica  http://www.magdalena.rs/

KATALINA ESTRADA - Ilustrator lepše stvarnosti

Njena vizuelna umetnost podiže raspoloženje i bez sumnje vraća osmeh na lice. Retko ko će ostati ravnodušan na rapsodiju egzotičnih motiva, prikazanih u, gotovo psihodeličnom vrtlogu boja i oblika. Bajkovite “kaleidoskop” ilustracije koje stvara Katalina Estrada, svrstavaju se u kategoriju pop nadrealizma, a inspiraciju za njih, umetnica pronalazi u svom detinjstvu, putovanjima i prirodi.

Katalina Estrada

Katalina Estrada je ilustrator, povremeno i slikar, a iznad svega, iskreni zaljubljenik u prirodu. Fascinirana je oblicima, teksturama i lepotom, ali i strastveno opijena koloritom, koji dominira njenim raskošnim stvaralaštvom. Rodjena je 1974. godine u Kolumbiji, a od 1999. godine živi u Barseloni. Završila je studije grafičkog dizajna i kao freelancer je radila ilustrucije za brojne kolumbijske i španske magazine, kao i knjige. Vrata internacionalnog uspeha su joj se otvorila 2007. godine, kada je angažovana od strane modne kuće Paul Smith. Za potrebe njihove jesenje-zimske kolekcije, napravila je pet ilustracija, koje su našle svoju primenu na odevnim predmetima, ali i pratećim materijalima ovog prestižnog brenda. Od tada, Katalina Estrada intenzivno radi na razvoju svojih kreativnih ideja i plasmanu specifičnog stila, po kome je postala globalno prepoznatljiva.

Neobična kao i njeno stvaralaštvo, Estrada spaja raskošne motive prirode sa živopisnim folklorom Južne Amerike, stvarajući autentičan umetnički izraz. Pored podneblja u kome je odrasla, u njenim radovima su primetni i uticaji, umetničkih pravaca Art Nouveau, Arts and Crafts, ali i japanske „manga“ kulture, kao i indijiske religije.

Flora i fauna su glavni izvor Katalinine inspiracije. Prateći svoju viziju ukroćene prirode, ona kreira nove, fascinantne svetove u kojima su biljke i životinje povezane savršenim skladom. Njen umetnički koncept je baziran na jednostavnosti i harmoniji, koja je upotpunjena raskošnim koloritom. Elegantne i ništa manje delikatne, ilustracije Kataline Estrade šalju nedvosmislenu poruku optimizma, radosti i ljubavi.

Upravo zahvaljujući njihovoj atraktivnosti i jakom pozitivnom utisku koji ostavljaju, radovi Kataline Estrade su izazvali pažnju mnogih uticajnih kompanija i pojedinaca. Pored već pomenute kampanje za Paul Smith, Katalina je ostvarila uspešnu saradnju i sa brendovima, kao što su Coca – Cola, Nike, Levi’s, Anunciacao, Mercedes Benz, Microsoft, Unicef. Takodje je radila i ilustracije za knjige / planere Paula Koelja, kao i za kolekciju parfema „Elixir“, slavne Šakire.

Katalina Estrada je brend koji je osvojio Evropu, ali i dobar deo sveta. Printovi njenih ilustracija su predstavljeni u okviru različith kolekcija i formata, kao što su posteljine, tapete, kišobrani, tašne, proizvodi za školu, razglednice, maske za telefone, iPhone i iPod-e, haljine i ostale modne aksesoare.

Svoje radove, Katalina Estrada je izlagala na izložbama u Španiji, ali i Americi, gde je 2008. godine, od strane uglednog magazina „Print“, proglašena za jednog od dvanaest najznačajnijih, evropskih ilustratora. Njeni radovi su takodje prisutni i na stranicima brojnih stručnih publikacija i časopisa, koji se bave vizuelnom umetnošću i dizajnom.

* Svoj umetnički atelje u Barseloni, Katalina Estrada deli sa svojim suprugom, fotografom Pančom Tolčinskim, koji je njena podrška, ne samo u životu, već i u poslu. Pridruženi član porodične manufakture je i njen brat Nikolas, dizajner nakita, čija je kolekcija „Katika“, bila upotpunjena upravo Katalininim ilustracijama. 

 

ONA Magazin

* Tekst je objavljen u ONA magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailovic

Photo credits: Catalina Estrada

Catalina Estrada website http://catalinaestrada.com/

Catalina Estrada Facebook https://www.facebook.com/CATALINAFANS/

YSL - SKANDALOZNA KOLEKCIJA

Šokantno, sramno, vulgarno, čak, odvratno! Ovo su samo neke od odrednica kojima je 29. januara 1971. godine, okarakterisana modna revija Yves Saint Laurenta, održana u Parizu, pod nazivom “Liberation”. Razlog za burnu reakciju publike i medija, bila je kolekcija inspirisana periodom ratnih godina i nacističke okupacije. Većina Francuza, koji su bili svedoci ili žrtve tog vremena, smatrali su ovu temu neumesnom i uvredljivom, zbog čega je pomenuti modni dogadjaj okarakterisan kao skandal bez presedana. 

Nakon 44 godine, zahvaljujući modnoj kući Yves Saint Laurent, kao i Fondaciji Pierre Berge, ova kontroverzna kolekcija se 2015. godine, ponovo našla pred očima pariske publike. Predstavljena u muzuju mode Palais Galliera, pod nazivom “La collection du scandale”, postavka je koncipirana kao izložba, koja pored 80 autentičnih, odevnih predmeta, prikazanih u 40 kombinacija, uključuje i brojne aksesoare, skice, novinske članke i video zapise. Jedan od onih koji su najupućeniji u dešavanja sa Laurentove revije, održane početkom ’70-ih godina, svakako je Olivier Saillard, kustos i glavni inicijator pomenute izložbe.

„Tog 29. januara 1971. godine, šest manekenki je nonšalantno prošetalo 80 modela, koji su izazvali opštu pometnju u ulici Spontini, gde se nalazi modna kuća YSL,  koju su davne 1961. godine, otvorili Yves Saint Laurent i Pierre Berge. U publici je bilo prisutno 180 internacionalnih klijenata, kupaca, ali i uglednih modnih novinara. Još pre početka modne revije, deo publike je izrazio svoje negodovanje, zbog Laurantove izjave da je inspiraciju za reviju pronašao u elegantnoj odeći, koja je obeležila period okupacije i ratnih godina. Modeli koji su potom prošetali pistom, bili su samo dodatni povod za skandal...“ – ukratko objašnjava Saillard.

Upravo zbog dizajnerove ideje da kreira visoku modu, obojenu estetikom ’40-ih godina, kolekcija „Liberation“ (Oslobadjanje) je takodje poznata i pod nazivom „Forties“. Do ove revije, mediji su u Yves Saint Laurent-u videli jedinog dostojnog naslednika francuske visoke mode, kao i tradicije kojom se ponose. Medjutim, poigravanje sa temom koja je za mnoge bila, još uvek veoma osetljiva, nisu mogli da mu oproste. Modni diktat u vidu kratkih haljina, suknji do kolena, sakoa sa strogim „četvrtastim“ ramenima, cipela sa platformom, kao i prenaglašene šminke, nikako se nije dopao konzervativnoj publici, a posebno ne onima kojima su „rane“ Drugog svetskog rata, još uvek bile sveže. Dovodjenje ratnog stradanja, okupacije i nemaštine u spregu sa modom, nikako nisu hteli da prihvate i otvoreno su digli glas protiv Laurenta i njegovog modnog performansa.

Slavni dizajner je imao svoje vidjenje cele situacije i skandala koji se (ne)planirano dogodio. S tim u vezi, ostala je zabeležena i njegova izjava, koju je 1971. godine dao za jedan francuski magazin.

„Želeo sam da izazovem šok kod ljudi i nateram ih da razmišljaju. Ono što sam uradio je po mnogo čemu povezano sa savremenom američkom umetnošću. Mladi ljudi nemaju nikakvih sećanja na ratne godine, a ja sam na ovaj način hteo da im predstavim taj period...“

Na pitanje novinara, kako doživljava reakcije, koje su daleko od dotadašnjih uobičajenih pohvala, legendarni kreator je tada napravio komparacju sa slikarem Edourad Manetom, jasno aludirajući na dvostruke standarde i lažni moral.

„Mislim da reč „skandal“ nije adekvatna ili je previše jaka. U isto vreme sam tužan i polaskan. Manetova čuvena slika „Olympia“ je svojevremeno isprovocirala istu vrstu reakcija. Govorili su da je prikaz gole žene na platnu sraman i da im se umetnik ruga... A zapravo, ljudi nisu bili toliko šokirani i uzdrmani vizuelno, koliko moralno“.

U prilog dizajnerovoj tvrdnji, govori i činjenica, da je uprkos tome što je bio suočen sa negodovanjem javnosti i stavljen na stub srama, njegov retro trend, inspirisan ’40-im, neverovatnom brzinom je osvojio poklonike mode i preplavio ulice Pariza.

Zbog svoje kontroverzne ideje i skandala koji ju je pratio, kolekcija „Liberation“ je svoje mesto pronašla i u istoriji savremene pop kulture. U modnom, konceptualnom smislu, uspela je da, bar privremeno, sruši zid koji je postojao izmedju visoke mode i prêt-à-porter-a, dajući sasvim novi smisao terminima elegancije i stila. Ujedno, revija „Liberation“ je označila i bitnu prekretnicu u kreativnom stvaralaštvu Yves Saint Laurenta, predstavljajući ga kao arbitra kontroverznog, „dvosmislenog“ modnog izraza. Ipak, ono što je izvesno, jeste činjenica da je Laurent kreativno iskoristio odredjeni vremenski period, kako bi nove generacije upoznao sa trendovima koji im do tada nisu bili bliski. S druge stane, kao što je i sam potvrdio u jednom od intervjua, smatrao je da je visoka moda postala pomalo dosadna i već „ispričana priča“, pa se zbog toga u svojoj kolekcji opredelio za retro pristup, namenjen široj publici.

„Šta bi danas novo, moglo da se izmisli u modi? Sve je već izmišljeno ili kopirano stotinu puta. Hipi modu smo pozajmili sa Istoka, šortsevi su došli direktno sa stadiona... i ništa od toga nije proisteklo iz visoke mode. Visoka moda ne nudi više ništa, osim nostalgije i raznih prohibicija. Postala je kao neka stara gospodja. Neću brinuti ukoliko moje plisirane haljine inspirisane ’40-tim godinama, ne pronadju svoje mesto medju poznavaocima mode... Ono što je važno, jeste činjenica da je ova kolekcija namenjena, pre svega mladim ženama koje nisu imale prilku da se upoznaju sa ovim modnim stilom, ali uprkos tome, žele da ga nose.“

Yves Saint Laurent je nakon revije „Liberation“, ostvario brojne i daleko značajnije uspehe, ali ipak, pomenuta revija ostaje važan deo njegove biografije i neizbrisivi deo modne istorije.

Yves Saint Laurent

Yves Saint Laurent je rodjen 1936. godine u Alžiru. Sa 17 godina je došao u Pariz, gde je ostvario saradnju sa redakcijom magazina „Vogue“, u kome je objavio svoje prve modne crteže. Nakon završene modne škole, počeo je da radi za modnu kuću Christian Dior, a nakon Diorove smrti, 1957. godine, preuzeo je poziciju art direktora. Iste godine priprema i svoju prvu, samostalnu kolekciju sa kojom postiže izuzetan uspeh i osvaja prestižnu modnu nagradu Neiman Marcus. Svoj modni brend, pod nazivom YSL, pokreće 1961. godine sa svojim partnerom i patronom Pierreom Bergeom. Poznat kao modni inovator, 1966. godine je promovisao svoj legendarni izum „Le smoking“, elegantno odelo za žene. U kategoriju modnih inovacija, ubrajaju se i bluze od providnih materijala, kombinezoni i drugo. Svoju poslednju prêt-à-porter kolekciju, prikazao je 1998. godine, a poslednji put se pojavio na modnoj pisti 2002. godine, kada je upriličio veličanstveni šou na kome se zauvek oprostio od modnog biznisa. Umro je Parizu 2008. godine u 71 godini. Iza njega je ostala bogata zaostavština, ali i epitet kralja medju dizajnerima. 

*Tekst je objavljen u magazinu GRAZIA

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photography © Fondation Pierre Bergé - Yves Saint Laurent

Fondation Pierre Bergé - YSL http://www.fondation-pb-ysl.net/en/Accueil-825.html

GRAZIA