KREŠIMIR TOMEC - Kreativac eklektičkog muzičkog ukusa

Kvalitet i autentičnost hrvatskog benda „Cubismo”, prepoznata je širom ex YU prostora. Vrhunska svirka, sjajna energija i vreli latino ritmovi, samo su neke od karakteristika ovog izuzetno popularnog sastava, koji čine vanserijski muzičari. Jedan od njih je i Krešimir Tomec, basista, kompozitor, aranžer i producent. Ovaj super talentovani Zagrepčanin, sa stalnom adresom u Ljubljani, jedan je od najtraženijih muzičara i producenata u regionu, pa je profesionalni angažman u Cubismu, samo segment njegove veoma uspešne i raznovrsne karijere. Tomec je potpisao preko trista pesama, koje je radio za brojne izvodjače, kako u regionu, tako i u inostranstvu, a posebno je interesantan njegov muzički angažman na žanrovski različitim projekatima, koje realizuje sa svojim poslovnim partnerom Markom Grabberom u okviru zajedničkog tonskog studija T&G. 

Krešimir Tomec

Jedan ste od osnivača i stalnih članova benda „Cubismo“, koji je na sceni prisutan više od 20 godina. Kako se rodila ideja da se izvorni latino zvuk, kao i latino kultura, prenesu na ovo podneblje?

Većina nas je početkom 90-ih godina, svirala u grupi Ritmo Loco. Kako se tamo više gajio gipsy zvuk, naša udaraljkaška sekcija je počela vježbati afro – kubanske ritmove. Na inicijativu našeg pokojnog bubnjara Jurice Ugrinovića i kongiste Hrvoja Rupčića, sakupili smo se kao band i počeli vježbati salsu. U početku smo, punih mjesec dana, imali osmosatne probe, da bi to što radimo, uopće zazvučalo „latinski“. Nismo očekivali da će to izazvati takav interes, ali su se ubrzo počeli redjati koncerti, a onda je došlo i do toga, da moramo snimiti album. Tako je sve krenulo.

Sa bendom „Cubismo“ ste ostvarili izuzetan uspeh i osvojili brojna priznanja, medju kojima se posebno izdvaja prestižna muzička nagrada Porin, koju ste odneli čak 21 put u različitim kategorijama. Kako objašnjavate uspeh „Cubisma“ i da li ste ga na početku očekivali?

Nisamo očekivali, niti imali pretenzija, napraviti nešto više od klupskih koncerata. Prvi album je skrenuo pažnju na nas, dok smo već s drugim CD-om i pozivanjem gostiju (Josipa Lisac, Yolanda Duke, George Makinto), ostvarili značajan uspeh. Ipak, tek sa trećim albumom, odlaskom na Kubu i obradom pjesme „Tempera“, desio se zaista veliki uspjeh, nakon čega smo i počeli svirati po cijeloj bivšoj Jugoslaviji.

U više navrata ste boravili na Kubi, gde ste se i muzički usavršavali. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo u razumevanju latino kulture, a posebno u daljem kreiranju muzike i otkrivanju karakterističnog latino zvuka?

Odlazak na Kubu je, zasigurno, promijenio većinu nas. Kako u glazbenom, tako i u životnom smislu. To je bila velika škola i jedno veliko iskustvo. Osobno sam jako puno stvari shvatio i naučio na Kubi, a ples je bio jedna od važnijih spoznaja. Iako nisam osobit plesač, mogu se opušteno micati, odnosno plesati u ritmu salse, što mi je pomoglo da shvatim „groove“ i tu famoznu kubansku sinkopu.

Bend „Cubismo“, ali i Vi, kao muzičar i autor,  saradjivali ste sa mnogim značajnim muzičkim imenima, kako iz Hrvatske, tako i iz regiona (Nina Badrić, Josipa Lisac, Dino Dvornik...). Da li biste neku saradnju mogli da izdvojite kao posebno interesantnu ili značajnu?

Sve suradnje su mi drage. Skoro svaka ima svoju anegdotu i većina mi je ostala u dobrom sjećanju. Ipak, suradnja s članovima Buena Vista Social Cluba je sasvim posebno, transcendentalno iskustvo.

 

Marc Grabber i Krešimir Tomec

Pored rada sa „Cubismom“, angažovani ste i na drugim, žanrovski različitim, autorskim projektima. Posebno je interesantan spoj lounge zvuka i tradicionalnog klapskog pevanja, karakterističnog za Dalmaciju, koji ste predstavili na izdanjima „Dalmatian Dub“ i „Dalmatian Lounge“. Možete li nam reći nešto više o tome?

To je ideja koja se rodila, kad sam producirao album jednog dalmatinskog izvođača. Tada sam na otoku Prviću snimao klape i ujedno doživio klapu u konobi, kad su zapjevali za večerom. To je bilo fenomenalno, jer svi pjevaju, muževi, žene, djeca i to petoroglasno. Pomislio sam da bi bila odlična kombinacija, spojiti modernu chill out glazbu s klapom. U svijetu postoji indijski, karipski, španjolski lounge, ali nema dalmatinskog. Zapravo, ideja je bila probližiti tradicionalnu glazbu, mlađim generacijama i strancima. Upoznavši svog sadašnjeg kolegu i DJ-a i producenta Marca Grabbera, odlučili smo zajedno napraviti takav album i od tad zajedno surađujemo.

 

"Golem"

Aktivni ste i u bendu „Golem“, koji karakteriše čvršći zvuk, ali i izvesna doza bunta, koja se manifestuje kroz političke, socijalno angažovane tekstove. Zanimljiv obrt, u odnosu na dosadašnji relaksirajući sound i popularne mainstream teme. Da li je to druga strana Vašeg umetničkog i muzičkog senzibiliteta?

Jednom su me slično pitali – kako chill out i electro-punk!? Rekao bih da je to poput onoga kad ti hrana prisjedne, pa je moraš izbaciti da ti bude lakše. U tom smislu, mi smo se morali osloboditi naše mučnine od politike, koja je nažalost još uvijek ista, bez obzira na stranu kojoj neko pripada. Htjeli smo napraviti album sa što više žestokih i napornih zvukova. „Golem“ je, zapravo slučajno nastao, kao rezultat naručenog remixa pjesme Milion, grupe Boa. Tekst je odgovarao političkom trenutku, a Yuri iz benda Stillness je otpjevao, odnosno „odvikao“ pjesmu. Tada je nešto kliknulo i odlučili smo zajedno napraviti album, malo žešćeg izričaja, a poanta albuma je bila izjednačiti lijeve i desne. Nadam se da polako sve više ljudi shvaća, da između jednih i drugih nema razlike, osim u retorici. 

"Manouche"

Muzički ste vrlo kreativni i privlače Vas različiti žanrovi. O tome svedoč i Vaš angažman u bendu Manouche, koji se razlikuje od svega prethodnog. Recite nam nešto više o tome?

Grupa Manouche je nastala 2012 godine, na inicijativu Marca Grabbera i Roberta Pikla, a ideja je bila da se napravi moderan django gipsy stil. S obzirom da Grabber i ja dosta radimo kao producentski duo Tomec & Grabber, onda je ploča nastajala u našem studiju. Koncertno smo izuzetno aktivni, pa smo osim u Sloveniji, puno nastupali i u Evropi. Naša pjesma „Mensi Fensi”, završila je na berlinskoj kompilaciji Electro Swing Revolution Vol 6, zajedno sa najvećim imenima tog žanra, kao što su Parov Stelar i Caravan Palace.

Nedavno ste se probili i na japansko tržište, tako što ste kao autor, potpisali muziku na albumu popularnog japanskog boy banda „Hey Say Jump“. Kako je došlo do te saradnje i ima li Vaša žanrovska kreativnost granice?

To se dosta dugo pripremalo, odnosno, trajalo je neko vrijeme to moje upoznavanje sa J-pop žanrom. A krenulo je tako što su Japanci, preko izdavača, čuli jedan pop CD koji sam radio za slovensku pjevačicu Maju Keuc i ponudili su mi suradnju. Žanrovski sam vrlo radoznao i  zanimljivo mi je ulaziti u nove žanrove. Istraživati nove zvukove, ritmove... Od svakog glazbenika sam puno naučio, već samim time što su mi otkrili svoje omiljene, i po njihovom mišljenju, najbolje izvođače pojeding žanra, bez obzira da li je to rock, etno, jazz, dubstep, house, trap i slično.

S obzirom da ste aktivno angažovani kao muzičar, kompozitor, aranžer i producent , kakvo je Vaše mišljenje o trenutnom stanju na muzičkoj sceni regiona i kako vidite budućnost popularne muzike?

Stanje glazbe u regionu, isto je kao i u svijetu. Marketinški se promovira neukus, trash i jeftini proizvodi za masovnu upotrebu. Mediji su moćna stvar i oni kreiraju vrijednosti. Često znam reći, da nakon smrti Dine Dvornika, nema više progresivne pop glazbe kod nas. Veliki pop izvođači se ne usudjuju izaći iz okvira sigurnosne zone. Nikad neću zaboraviti trenutak, kad sam prvi put čuo Afriku, od Dine Dvornika. To je bilo novo i hrabro, u ono vrijeme. 

Iz Vašeg muzičkog studija „T&G“, koji vodite od 2003. godine i čije je sedište u Ljubljani, do sada su izašli brojni uspešni projekti. Koji su Vaši budući profesionalni planovi, imate li nekih posebnih želja i očekivanja?

Trenutno je puno projekata, kao i planova. Moje želje i očekivanja su da se kvalitet glazbe i produkcije podigne na jedan još viši nivo. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu 2016. godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Krešimir Tomec

FB Krešimir Tomec https://www.facebook.com/ktomec , FB Tomec&Grabber https://www.facebook.com/tomecgrabberweb/

ONA Magazin

DANILO CEROVIĆ - Nova zvezda na modnom nebu

Danilo Cerović je mladi modni dizajner i kostimograf, o kome će se tek čuti. Njegovi glamurozni kostimi i modni crteži inspirisani različitim epohama, privlače veliku pažnju na društvenim mrežama. Potencijal i kreativnost ovog 24-ogodišnjeg momka iz Prokuplja, primetili su i čelni ljudi prestižne Akademije za kostim i modu iz Rima, koji su mu dodelili master stipendiju, kao jedinom stranom studentu. Samo nekoliko dana pred njegov odlazak u Italiju, gde će provesti naredne dve godine, razgovaramo sa ovim perspektivnim i (ne)tipičnim milenijalcem.

 

Danilo Cerović

Posmatrajući Vaše crteže, izvesno je da posedujete izuzetan dar. Kada ste počeli da se bavite crtanjem i od kada datira Vaše interesovanje za modu i modni dizajn?

Crtanjem sam počeo da se bavim jako rano. Moj prvi sačuvan crtež je iz 1997. godine, kada sam imao dve godine. Slično je i sa interesovanjem za modu, tako da slobodno mogu da kažem da sam crtanje i modu zavoleo, maltene i pre nego što sam prohodao.

Vaši crteži, odnosno nacrti kostima, odišu raskošnom estetikom. Da li je glamur ono što Vas inspiriše?

Volim glamur i to se na mojim crtežima jasno vidi. Da se ja pitam, Met Gala bi bila bar jednom mesečno. Nije mi strano ni dizajniranje nosivijih komada, ali najviše uživam u stvaranju visoke mode i glamuroznih kostima.

Scenski kostimi koje dizajnirate su posebno atraktivni. Da li je to segment u kome se najviše pronalazite?

Da, obožavam rad na kostimima. Čak i tokom studija, sve modne kolekcije koje sam radio, imale su jasan koncept, odnosno priču, kojoj se gaderoba prilagodjavala. Nekada se to i ne vidi na prvi pogled, ali tokom višečasovnog crtanja, uvek smišljam odredjene scenarije, što ceo kreativni proces čini još zanimljivijim.

Modni i kreativni uzor pronalazite u autentičnim i jakim ženama iz bliže ili dalje istorije. Šta Vas kod njih privlači, definisan stil, izražena individualnost ili nešto treće?

Uvek su mi bile interesantne one ličnosti, koje uprkos vremenu u kojem žive, uspevaju da se izbore za svoje ciljeve i ideale. Moje glavne inspiracije datiraju još iz starog Egipta i Antičke Grčke. To je daleka prošlost o kojoj postoje odredjena saznanja, ali opet se ne zna baš sve. Samim tim, ostaje dovoljno prostora za maštu i kreaciju...

Zavšili ste Akademiju za tekstil i dizajn u Beogradu, a sada odlazite i na master studije u Rim, na čuvenu Akademiju za kostim i modu, kao prvi i jedini stipendista iz Srbije. Kako ste postali student i stipendista ove prestižne škole?

Taj proces je trajao jako dugo. Od trenutka apliciranja, pa sve do sada, prošlo je više od godinu i po dana. Papirologija je veoma obimna i zahtevna, konkurencija jaka, ali trud i čekanje su se isplatili. Velika je čast dobiti stipendiju, posebno ako se uzme u obzir činjenica da Akademija dodeljuje samo jednu stipendiju studentima iz inostranstva.

Šta očekujete od studija na Akademiji u Rimu i gde vidite sebe po zavšetku, da li ćete se vratiti u Srbiju ili ćete svoju profesionalnu karijeru graditi u inostranstvu?

Od studija u Rimu očekujem da ću svojim talentom i radom ispuniti očekivanja i na najbolji način iskoristiti šansu koja mi se ukazala. A o daljem toku svoje karijere koja, zapravo, tek počinje, još uvek je rano govoriti. Imam puno ideja i planova. Povratak u Srbiju postoji kao opcija, a zavisi od mogućnosti da ovde radim ono što volim i da od toga živim.

Imate li uzore u svetu mode, da li postoji neki dizajner čiji rad posebno cenite?

Uzore nemam, ali ima mnogo dizajnera, a posebno kostimografa, čiji rad izuzetno cenim. Nažalost, većina njih više nije medju živima, ali njihova dela su i dalje prisutna...

Kako gledate na današnju modu i trendove, koliko se ona razlikuje od mode nekada i u kom pravcu se razvija?

Nisam ljubitelj slepog praćenja trendova. Smatram da odevanje treba da bude što individualnije i da nas predstavlja kao jedinke, a ideja trenda se kosi sa tim. Svako vreme nosi odredjeni ,,look“ i sasvim je u redu vodite se time, ali ne po cenu gubljenja ličnog identiteta. Kostimografski posmatrano, interesantna mi je svaka dekada dvadesetog veka, posebno ‘50-te, ‘60-te i ‘80-te godine. U odnosu na današnje vreme, razlika je ogromna. Originalnost je nekada bila važna, garderoba se mahom šila po meri i po nekoj ličnoj ideji. Sada smo uglavnom „osudjeni” na ono što je izloženo u izlozima vodećih svetskih brendova. Naravno, ni to nije loše, samo se treba truditi da tu garderobu iznesemo na što originalniji način.

Pored modnog dizajna, uspešno se bavite i scenskom šminkom, fotografijom, čak i oslikavanjem murala... Da li ćete možda jednog dana objediniti sve svoje talente u jednu profesiju?

Ako bih smislio pravi način da sve to spojim, vrlo rado. Ipak, mislim da je nemoguće posvetiti se svemu tome na podjednakom, profesionalnom nivou. Verujem da sam pronašao pravo zanimanje u kome uživam, tako da planiram da svu svoju energiju usmerim ka dizajnu kostima.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Danilo Cerović
Instagram: Danilo Indigo Cerović https://www.instagram.com/cerovic_designs/?hl=sr

ONA Magazin