ArT&PoP: MULIĆEV REKORD – Umetnost drvorezbarstva

Na pola puta izmedju Sarajeva i Mostara, nalazi se Konjic, malo, živopisno mesto, iz kojeg su potekli velikani poput Zuke Džumhura, ali i poslednji premijer SFRJ, Ante Marković. Ipak, ono po čemu je Konjic nekada, a i danas poznat, ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, već i u svetskim okvirima, jeste umetnost drvorezbarstva. Prvi, zvanični zapisi o konjičkom drvorezbarskom zanatu, datiraju iz poslednje decenije 19. veka, ali je izvesno da je on u ovim krajevima bio zastupljen i mnogo ranije. Tradicija izrade bosanskog, stilskog nameštaja i drugih predmeta od drveta, ukrašenih autentičnim i ništa manje zahtevnim rezbarijama, u Konjicu se neguje i prenosi sa generacije na generaciju. U „novijoj“ istoriji, predvodnik u ovoj vrsti delatnosti je drvorezbarska radnja „Mulićev rekord“, koja postoji od 1929. godine i koja sa velikim uspehom posluje sve do današnjih dana.

Konjic

Osnivač „Mulićevog rekorda“, bio je Ismail Mulić, koji je pripadao prvim generacijama školovanih drvorezbara, koji su svoje znanje sticali u Konjicu. Sklon umetničkom izrazu, ali i inovacijama, Mulić je izvršio prekretnicu u klasičnom načinu poslovanja, koje je do tada bilo zastupljeno u ovoj oblasti. Nov proizvodni program, uradjen prema sopstvenim nacrtima, kao i uvodjenje prvih mašina za obradu drveta, svrstali su ga medju vodeće drvorezbare, tradicionalnog bosanskog nameštaja, ali mu i doneli brojne uspehe na sajmovima u zemlji i inostranstvu. „Mulićev rekord“ je do Drugog svetskog rata, zapošljavao čak 360 ljudi, a nameštaj se izvozio u 40 zemalja i ukrašavao mnoge ugledne domove. Talas prosperiteta je privremeno zaustavljen 1948. godina, kada je radnja nacionalizovana i pretvorena u pogon kompanije „Šipad“, a Ismail Mulić postavljen za direktora. Ipak, kada je 1954. godine, ponovo dozvoljeno otvaranje malih privatnih preduzeća, Mulić je dao otkaz u „Šipadu“ i ponovo otvorio novi-stari „Mulićev rekord“, ali i nesvakidašnji Muzej drvorezbarstva, jedinstven na prostorima bivše Jugoslavije, ali i Evrope.

Muzej drvorezbarstva "Mulićev rekord"

Upravo u prostoru Muzeja, dočekuje nas Sejfudin Vila, unuk Ismaila Mulića, koji je aktivno nastavio porodičnu tradiciju, i od 1993. godine uspešno stoji na čelu firme „Mulićev rekord“.

Sejfudin Vila

„Konjic je bastion drvorezbarstva. Onog iskonskog, ručnog, koje ima dušu. Posetioci koji ovde dodju ne mogu da veruju da u 21. veku, i dalje postoje ljudi koji pristupaju obradi drveta, kao pre 200-300 godina. Mi se družimo sa drvetom, slažemo teksture, iscrtavamo motive, koji se kasnije ručno urezuju. Kao i kod ljudi, važno je pronaći kompatibilne komade drveta, koje će se prepoznati i sjediniti u jedno... Drvo u našim rukama je beživotna materija, kojoj mi ponovo udahnjujemo život i vraćamo mu dušu..“

I dok nam ljubazni domaćin objašnjava da je zahvaljujući porodičnoj tradiciji, od rodjenja u drvorezbarstvu i da ga lepota i plemenitost drveta nadahnjuje u stvaranju unikatnih komada nameštaja i drugih ukrasnih predmeta, mi razgledamo brojne eksponate izložene u muzeju. Muzej je osnovan 1955. godine i smešten je u nekoliko prostorija, koje obuhvataju prizemlje i sprat porodične kuće Mulića. Cilj ovog objekta, bio je da se sačuvaju najreprezantativniji komadi ručno radjenog, tradicionalnog nameštaja karakterističnog za Konjic, ali i za područje Bosne i Hercegovine. Kroz vrhunski dizajn, obradu i zapanjujuće precizno uradjene rezbarije, različitih reljefnih motiva, prikazana je umetnost i umeće drvorezbarstva u svom iskonskom obliku. Uz pomoć različitih alata, a pre svega čekića, dleta i veštih ruku, napravljeni su ugaoni viseći ormarići, sećije, stolovi, peškuni, stolice, ugaone vitrine za knjige, lusteri, vrata i druge rukotvorine. Sve one su stavljene na uvid posetiocima Muzeja drvorezbarstva.

„Muzej je proglašen nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine i nalazi se na UNESCO-voj listi kulturne baštine. Već nakon otvaranja je postao atraktivan za turiste i zaljubljenike u drvorezbarstvo. Brojni turisti iz zemlje i inostranstva su dolazili u obilazak našeg muzeja i divili se rukotvorinama naših majstora. I danas dolazi puno stranaca, ali i djaka, koji nas posećuju u okviru školskih ekskurzija.“

Sve ono što je posetiocima omogućeno da vide u Muzeju, ali i daleko više od toga, takodje može da se naruči i kupi u okviru „Mulićevog rekorda“. Njihova ponuda je bogata i raznovrsna, a namenjena je zaljubljenicima u neobičan, unikatni, ručno radjen, stilski nameštaj, koji se, prema željama, uklapa u svaku vrstu enterijera. Pored tradicionalnog, u „Mulićevom rekordu“ je moguće pronaći i vrhunski uradjen nameštaj modernog dizajna.

"Mi proizvodimo najkvalitetniji stilski nameštaj, koristeći najsavremenije metode obrade i zaštite drveta, negujući bosansku tradiciju i baštinu. Za izradu se najčešće koristi drvo trešnje, oraha, javora i bukve, a svaki primerak nameštaja se radi ručno, što ga čini originalnim i neponovljivim. Naš asortiman proizvoda je veoma širok, od malih rezbarenih kutija, stalaka i okvira, pa do vrhunskog stilskog nameštaja, kreveta, spavaćih soba i sl. Bavimo se i kompletnim uredjenjem najsavremenijih konferncijskih sala, hotela, rezidencija, kao i verskih objekata. Zapravo, mi proizvodimo Vaš nameštaj, tj. pravimo nameštaj prema Vašim željama i potrebama."

Ono po čemu je „Mulićev rekord“ posebno poznat, ali i interesantan širem auditorijumu, jeste činjenica da je upravo u ovoj drvorezbarskoj radnji napravljena Sveta stolica, sa koje se Vrhovni poglavar katoličke crkve, obraćao vernicimima prilikom svoje posete Sarajevu 1997. godine, kao i Banja Luci 2003. godine.

„Moj deda, Ismail Mulić je još ’30-ih godina prošlog veka imao predstavništvo u Italiji, pa saradnja sa Svetom stolicom, odnosno Vatikanom, datira još iz tog vremena. Tada je naša radionica u potpunosti opremila Papinu, vatikansku kancelariju. Za Papu smo napravili četiri stolice, koje je on koristio tokom svoje posete Bosni i Hercegovini.“

Zaposleni u drvorezbarskoj radionici „Mulićev rekord“, svojevremeno su radili i na opremanju jedne od Titovih kancelarija u Beogradu, a izrezbarili su i nekoliko Štefeta mladosti. Takodje su izradili i više stotina poklona, namenjenih svetskim državnicima, koji su dolazili u posetu nekadašnjoj Jugoslaviji, a neke od njih su i ugostili u svom Muzeju drvorezbarstva.

U prijatnoj atmosferi, završavamo posetu „Mulićevom rekordu“, u kome se živi i radi neopterećeno i „sa merakom“. Sejfudin Vila uživa u svom poslu i tvrdi da će se njime baviti sve dok mu to predstavlja istinsko zadovoljstvo. Nastavljajući tradiciju konjičkog drvorezbarstva, koju je nasledio od svog dede, on trenutno želi da i drugim ljudima, pre svega mladim, prenese svoje znanje i iskustvo. Zato je i pokrenuo školu drvorezbarstva, koja već izvesno vreme uspešno posluje, stvarajući nove generacije drvorezbara, koji će, nada se, sa uspehom, nastaviti viševekovnu tradiciju svojih predaka.

*Izmedju dva svetska rata, Konjic je živeo od drvrorezbarstva i imao je registrovane 34 radionice. Danas je taj broj drastično smanjen, pa pored „Mulićevog rekorda“, u gradu posluje još samo drvorezbarska radionica braće Nikšić.