ArT&PoP: ZORAN MODLI Radijska zvezda u telu pilota

Zoran Modli

On je originalan, kreativan, brz, maštovit, duhovit, često ispred svog vremena, ali sa jasnom i pozitivnom vizijom. Čovek prošlosti, svakako sadašnjosti, i bez sumnje, budućnosti. Zoran Modli, legendarni radio voditelj, disk džokej, zaljubljenik i promoter informacionionih tehnologija, profesionalni pilot i instruktor letenja. Malo je onih koji se ne sećaju njegovog autentičnog glasa, karakterističnih reklamnih džinglova i čuvenih emisija, koje su bile zaštitni znak radijskih stanica Studio B, Pingvin i legendarne 202-jke. Od „Diskomera“, preko „Ventilatora“ i „Modulacija“, pa sve do aktuelnog „Zair-a“, gospodin Modli je bio i ostao prepoznatljivo medijsko lice i glas, ali i zvezda bez roka trajanja.

Iza Vas su brojne radijske emisije, džinglovi, reklame…, pa nema sumnje da ste, medijski posmatrano, defintivno čovek radija. Šta je ono što Vas je pre više decenija privuklo “zvučnoj magičnoj kutiji u kojoj žive mali ljudi”?

Čaroban život koji izvire ni iz čega. Dete sam predtelevizijske ere, buduće ere živih slika, koje nije bilo ni u najavi na ondašnjim prostorima. Jedini izvor virtuelnog života bili su glasovi koji su izvirali iz drvenih kutija sa osvetljenom skalom i sa dva dugmeta, za glasnoću i biranje stanica. Nijedan displej sa ajfona, ajpeda, računarskog monitora ili TV-a nije mogao da donese toliko čarolije, koliko je u doba materijalne teskobe to mogla iluminacija imena evropskih gradova ispisanih na staklu, dok je preko njih, vezana za promenljivi kondenzator u srcu radio prijemnika, klizila skala pomoću koje ste “putovali” po tim čudesnim destinacijama – Sarajevo, Tirana, Beograd, Ljubljana, Titograd, Moskva, Zagreb, Paris, Timisoara, Roma, Praha, Stavanger, Monte Carlo, Strasbour... Mnogo godina kasnije, upoznao sam sve te gradove i izbliza, slećući kao pilot u njihova nedra, ali je „kutija koja govori”, počela vrlo rano da mi otkriva život koji se „prostro” predamnom.

Bili ste jedan od prvih, autentičnih disk džokeja na prostorima bivše Jugoslavije. Kako je započeo Vaš angažman i da li je bilo teško steći afirmaciju u jednoj, tada i ovde, nedovoljno poznatoj i (ne)običnoj profesiji?

I disk džokej sam postao zbog fascinacije radiom. Radio Beograd je oduvek imao vrhunske spikere koji su glasom i dikcijom cementirali kvalitetan književni jezik. Još u detinjstvu sam se „opismenio” na uzorima, poput, Branislava Surutke, Miodraga Stevovića, Branislava Mirčetovića, Drage Jonaš, Dušana Vidaka, Petra Lazovića, Vladislava Mijuškovića, Svetislava Vukovića, Duška Markovića... Imao sam ideju o sebi kao spikeru, jer u to vreme nije bilo drugog zvanja ili šanse za animatore pred mikrofonom. A onda je proradio disko klub u mom rodnom Zemunu. Otvoren je u zgradi predratne sinagoge, u to vreme lokalne Mesne zajednice, pa se tako i ustalio pod imenom „Sinagoga”. Kao jedan od dvojice pokretača, bio sam, naravno, prvi i jedini di-džej. Nisam želeo da budem blazirani puštač ploča, kao neki di-džejevi u „elitnim” beogradskim klubovima, već sam rekao sebi: „Budi tu, sa publikom, potrudi se, neka te i vide i čuju, pretvori klasičan disko-igranjac u vizuelizovani radio!” Znao sam da će mi takav pristup otvoriti i put do radija. Tako je i bilo. Na radio Studio B su me primili istog sekunda kad su čuli polučasovni magnetofonski snimak mog programa u „Sinagogi”. Tako se moja lokalna poznatost, na nivou zemunskog korzoa, preko noći pretvorila u globalnu popularnost.

Kao disk džokej ste stekli veliku populanost, a sa svojom „Letećom diskotekom” ste obišli nekadašnju državu. Kako su izgledale tadašnje diskoteke i kakva je bila atmosfera?

Početkom ’70-ih, glavni centri disko zabave, bili su Beograd, Zagreb i Ljubljana. Zagreb je bio nekako „najglasniji”, sa emancipovanim pristupom fenomenu diskoteka i profesiji disk-džokeja. Sa područja bivše Jugoslavije, jedino sam ja bio prisutan na stupcima zagrebačke revijalne štampe, a kolateralna posledica svega, bila su gostovanja na revijalnim di-džej nastupima u velikim zagrebačkim diskotekama, Gradskom stadionu i zagrebačkoj Dvorani sportova. To mi je i dalo ideju da napustim „stacionar” u Sinagogi i otisnem se van Beograda. Za male pare sam kupio neki drndavi IMV-ov kombi i stidljivo krenuo po obližnjim selima, mahom onima do kojih se stiže preko pančevačkog mosta. Čak i u tom embrionalnom periodu nastanka, „Leteća diskoteka” je imala specijalistu za lajt-šou, go-go igračice i roudmene, to jest moja dva drugara iz ulice koji su izigravali telohranitelje, pomagali kod istovara opreme i bdeli nad prodajom ulaznica, da domaćini ne bi „varali na kartama”. Kad mi je, posle nekog vremena, pukao film, ostavio sam kombi na nekom beogradskom otpadu i odlučio da nastavim ozbiljnije i profesionalnije. U pravi čas, pojavio se spas - Raka Đokić, deceniju kasnije proslavljeni impresario Lepe Brene, ali tada menadžer-početnik koji je, stigavši iz Kuršumljije u Beograd, odlučio da organizuje turneju jednom disk džokeju. Nije se pokajao. A ni ja. Moja „Leteća diskoteka” je najmanje gostovala po diskotekama. Bile su premale za naše apetite. Sale domova kulture, domova armije, lokalnih domova omladine i školska dvorišta bili su prava mera za nas. Ponekad i po koji gradski stadion manjeg gabarita. Na istim pozornicama sa kojih bi vikend pre toga „prašili” Indeksi, YU grupa, Teška industrija ili Bijelo dugme, galamio sam i ja, animirao publiku, skakutao zajedno sa svojim igračicama, sve pazeći da od silnog drmusanja ne krene da preskače igla na gramofonskoj ploči!

Da li možete da izdvojite neku zanimljivu anegdotu iz tog perioda?

Zvučno je bilo to ime, „Leteća diskoteka”, a i godilo mi je, jer je u to vreme tek počelo da mi raste pilotsko paperje, pa sam morao to i da obnarodujem... Na plakatima koji su najavljivali naše gostovanje, blistala je ogromna fotografija JAT-ovog aviona DC-10, ispod koje je pisalo „Leteća diskoteka Zorana Modlija”. To „leteća” je izgleda bilo dovoljno zvučno da na blagajnu Skenderije u Sarajevu, domami nekog sredovečnog gospodina, koji je od blagajnice zatražio dve karte, i to „Ako može za 30. septembar, ujutru”. „Izvinite, ali Zoran Modli je samo večeras”, kaže mu blagajnica. „Ne zanima me ko će biti pilot, samo mi dajte karte” , rekao je čova, a onda dopunio listu želja: „I, ako može, do prozora.” „Čekajte, vi hoćete...” ukopčala je blagajnica. „...Do Ciriha!” završio je čovek. „Gospodine, ovde je večeras muzički program”, pokušala je da objasni blagajnica. „Pa zašto onda piše LETEĆA diskoteka?” graknuo je Sarajlija, razočarano pokupio novac i nestao u pravcu – pa, verovatno najbliže JAT-ove poslovnice!

Muzika je važan segment Vašeg života, pa ste čak sa Borom Djodjevićem osnovali i bend „Hajduk Stanko i jataci“. Kako ste se snašli u privremenoj ulozi pevača i „rok zvezde“?

Koliko se samo Bora trudio da me nagovori da zapevam! Na bavljenje muzikom gledao sam štreberski – moraš biti savršeno muzikalan, glasovno solidno postavljen i, najvažnije, imati bar nekakav pedigre. Možda sam baš zato, iz inata prema samom sebi, dopustio da me Bora lako nagovori. Što je još gore, otišli smo u studio Produkcije gramofonskih ploča RTB i snimili prvi singl. Bio je to totalni bezobrazluk! Borina instrukcija je glasila: „ Samo ti pevaj što glasnije, ja ću da ti pripomažem – i ništa ne brini!” Tako smo objavili ploču s pesmama „Na putu za Stambol” i „Anđelija, čuvaj se Turaka”. Opevali smo nas dvojica nešto kasnije i disk džokeje, ali sada kao „Zoran Modli i Ravan taban” u disk-džokejskoj himni „Bugi-vugi za disk džokeja”. Bila je to uvodna numera na jednoj od LP ploča sa mojim di-džej egzibicijama iz sredine sedamdesetih.

U jednoj od Vaših najznačajnijih radio emisija “Ventilator 202” promovisali ste brojne demo bendove. Šta Vas je motivisalo da se fokusirate na neafirmisane izvodjače i kome od njih je Vaš radio šou pomogao da se vine do zvezdanih visina?

“Ventilator” sam zamislio kao pop emisiju sa relevantnim top listama, uz priče na razne urbane teme – od filma do nauke. Išlo je, ali mi baš i nije izgledalo naročito originalno, koliko god se ja trudio da samom sebi udahnem život. I živost. Onda su se kao spas pojavili „zaboravljeni” demo snimci nepoznatih bendova i pevača, koji su strpljivo čekali da ih neko čuje, oceni njihov rad i, eventualno, pozove da snime ploču. Meni nije bio problem da to non-stop vrtim u svojim emisijama. Potpuno sam promenio muzičku matricu “Ventilatora” i snimke anonimusa, koji su me fascinirali svojom neposrednošću i istinom, ubacio u konkurenciju sa globalnim mejnstrim hitovima. Tako je rođena Demo top lista “Ventilatora”, na kojoj su se prvi put pojavila i neka od budućih, velikih imena domaćeg roka. Svima govorim da nismo ni ja, ni ova emisija zaslužni za njihovu slavu. Uspeli bi oni i bez “Ventilatora 202”, verujte. Ali je nekako lepše kad se uljuljkujete i imate osećaj da ste, ako ništa drugo, bili neposredni promoter prvih udisaja nadolazeće popularnosti zvučnih imena, poput Patibrejkersa, EKV-a (tada Katarine II), Lakih Pingvina, Psihomodo Popa, Straha, Karlovih Vari, Reks Ilusivija, VIA Talas-a ili niških Fleka.

Originalnost i inovativnost su odrednice koje se vezuju za Vas i Vaš rad, pa ste tako jednu od svojih radio emisija vodili i iz vazduha, tačnije aviona. Kako ste došli na tu ideju i kakve su bile reakcije?

Čega god da se setite ili šta god da uradite, ispostavi se da je neko to već uradio pre vas. Slušao sam priče o novinarima u Americi, koji se iz helikoptera javljaju direktno u radio program izveštavajući o stanju na putevima ili posledicama elementarnih nepogoda. Pomislio sam: zašto to ne bih radio i ja? Na generalnoj probi javljanja iz aviona, dan pre emisije, iznad Beograda nas je iznenadila oluja i „oterala“ na sportski aerodrom Smederevo. Novi peh me je dočekao na dan emitovanja: posedali smo u četvorosed „pajper čiroki“ – novinar i fotoreporter „Radio TV revije“ pozadi, ton majstor Radio Beograda i ja napred – i sačekali trenutak da iz studija krene špica „Ventilatora“. Svečano sam uključio starter motora i otkrio da je motor otkazao poslušnost. Nije preostalo ništa drugo nego da se preselimo u mali dvosed, „cesnu 150“. Posada se prepolovila, jer je bilo mesta samo za tonskog tehničara i mene. Od tog trenutka, funkcionisao sam u „multitaskingu“: upravljao avionom, održavao radio-vezu s kontrolama letenja na batajničkom i surčinskom aerodromu, vodio program uživo i razgovarao sa gostima emisije, kroz direktna telefonska uključenja, koja je uspostavljala ekipa u studiju. Program sam pratio preko džepnog FM prijemnika, pa nisam smeo previše da se udaljavam kako prijem ne bi oslabio! Bili smo u vazduhu koliko i emisija u etru, dakle, tri sata. Te 1981. godine, bila je prvorazredna atrakcija da neko tri sata upravlja avionom i vodi radio emisiju. Skraćena verzija tog „letećeg“ Ventilatora, iste godine je otišla u Barselonu, kao predstavnik Radio Beograda na internacionalnoj smotri radijskih ostvarenja „Premias Ondas“. Nije dobila radijskog „Oskara“, ali je, kažu, bila zapažena. Za mene dovoljno.

Svet kompjutera, visoke tehnologije, gadžeta i novih komunikacija Vas je oduvek privlačio, pa se slobodno možete nazvati medijskim pionirom i u ovoj oblasti. Odakle u davnim analognim vremenima, Vaše pasionirano interesovanje za pomenute sfere?

Ko je tada znao da će se takozvana analogna vremena tako brzo transformisati u ova takozvana digitalna? Malo ko, možda poneki drčniji, a pri tome vidoviti futurista. Redakcija časopisa za popularizaciju nauke „Galaksija“, bila je kasnih sedamdesetih bezmalo moja druga kuća, jer sam svaki slobodan trenutak provodio u njenom prostoru, sa ljudima koji su je pravili. Bio sam svedok pripreme prvog računarskog časopisa u Jugoslaviji. Bilo je to „Galaksijino“ specijalno izdanje, „Računari u vašoj kući“, a njihov urednik Jovan Regasek, nagovarao me je da preko radija u emisiji „Ventilator 202“, pustim u etar prvi računarski program za kućni računar ZX Spectrum. „Hoću, Jovo, ali kako?“, „Sa kasete“, kaže on. Ostatak priče je legenda koju pioniri računarske revolucije sa ovih prostora znaju napamet.

Već 18 godina ste autor, voditelj, producent, vlasnik i emiter radijske emisije “Zair”, koja se upravo bavi novim tehnologijama. S obzirom da je reč o (ne)tradicionalnom konceptu „jedan čovek, jedan radio“, koliko je teško ili zabavno biti „sam svoj majstor”?

Baš impozantno zvuči ova vaša nabrajalica, kao da sam na čelu kakve medijske imperije! U stvari, još od 1982. godine sam se opredelio za tzv. self-ops način radio prezentacije, a to je kad su u vašim rukama mikrofon, miks pult, muzika i ostatak studijske tehnike, kao što su u ono vreme bili, gramofoni i magnetofoni. Danas je sve to u jednom jedinom računaru, mada i dalje ne možete bez miksete i mikrofona - osim ako ste „džuboks radio“, koji vrti samo muziku sa džinglovima između. Sam-svoj-radio koncept je jedino na šta mogu da pristanem, a to znači da uopšte nije teško i da je opštezabavno proizvoditi radio emisije na taj način!

Paralelno sa radijskom karijerom, više decenija ste aktivno i uspešno, radili kao pilot i instruktor letenja. Odakle ljubav prema letenju i u kojoj meri je genetski kod bio okidač da se oprobate u ovoj odgovornoj, ali i podjednako uzbudljivoj profesiji?

Odrastao sam uz majku, jer nas je moj otac napustio vrlo rano, kada sam imao tri ili četiri godine. Oca sam sreo i nanovo upoznao tek dvadesetak godina kasnije. Bio je inženjer aeronautike, poznati konstruktor aviona, pilot i član elitnog konstruktorskog tima fabrike aviona „Ikarus“. Moja zainteresovanost za letenje, javila se već u detinjstvu. Sa pet godina sam želeo da od gomile kartona sastavim groteskan avion i da sa njim negde odletim. Kasnije, dok sam radio u „Sinagogi“, nekadašnji drugari iz Gimnazije, koji su bili eksperimentalna grupa kandidata buduće JAT-ove Pilotske škole u osnivanju, zvali su me da im se pridružim. Ali ne, meni je tada bilo zanimljivije da radim na Studiju B, a vikendom u diskoteci. Tek nakon očeve smrti, kada sam bolje upoznao njegovu biografiju, ozbiljnije sam se zainteresovao za letenje. Zakasnela motivacija ka letenju, konačno me je odvela na beogradski sportski aerodrom Lisičji Jarak, u predvorje mog, uskoro životnog poziva.

Napisali ste nekoliko knjiga koje se na različite načine bave temom avijacije. O kakvoj vrsti sadržaja je reč i kojoj ciljnoj grupi se obraćate?

Gotovo sve knjige koje sam objavio, predstavljaju neku vrstu udžbenika za pilote-početnike. To znači da možete da ih čitate i kao pilot, ali i kao vazduhoplovni entuzijasta, koji želi da zaviri u srž avijacije. Ima u njima lakih literarnih uzleta, ali sve one imaju snažnu pragmatičnu notu koja vas vodi od početne želje do filigranskih detalja važnih pilotima koji koračaju ka profesionalnoj dozvoli.

Živimo u vremenu velikih promena i sveopšte digitalizacije. Koliko su Internet i tehnološka revolucija uticali na tradicionalne medije i kakva je sadašnjost, a posebno budućnost radija?

Moje mišljenje je da su internet i tehnološka revolucija blagotvorno uticali na tradicionalne medije. Radio, televizija, novine, knjige, pozorište, film, opera, estrada, nikada nam nisu bili bliži. Sve je na dohvat ruke, a haj-tek revolucija medijima na koje smo navikli samo pomaže da opstanu. Neki tvrde da je današnji radio uzgubio pređašnji uticaj. Donekle jeste, ali, šta je uopšte ostalo isto? Svet se menja. Sve se menja. Način saopštavanja informacija, kanali kojima stižu do nas, način na koji ih primamo. Ipak, radio se i dalje sluša. On je civilizacijska tekovina koja zadovoljava potrebe našeg intelekta i našeg čula sluha i u ovom trenutku je najprijemčiviji medij. Ljude možda uspavljuje enormno veliki broj isključivo muzičkih radio stanica, pa mnogi misle da su sve radio stanice iste i da nije važno koju će slušati. Ali, kao i u svakom drugom civilizacijskom žanru, tako i, kada je reč o slušaocima radija, postoje oni aktivni, koji traže sadržaj i oni pasivni, kojima je svejedno. Jedina deviza koja važi u ovoj masi medijskih ponuda u kojoj se svako bori za svoje parče kolača, jeste da nije važno koliko njih te sluša, važno je ko te sluša.

Govoreći o novim trendovima, kako gledate na današnju DJ scenu i da li ste nekada, na svojim počecima, mogli da pretpostavite da će disk džokeji postati ovako bitan segment svetske muzičke, mainstream scene?

Disk džokeji su uvek bili bitan deo muzičke scene. U moje vreme su bili promoteri novih imena i novih hitova. To sam i ja bio. Od devedesetih naovamo disk džokeji su autori, koautori i producenti muzike za igru. To je strašno bitna razlika i kvalitativni, da ne kažem kvantni skok! Da li sam to mogao da pretpostavim? Ne znam, nikada nisam razmišljao o tome kuda ide budućnost disk-džokejske profesije... Ona ide tamo kuda je vode njeni pripadnici, a ja to odavno nisam. Prestao sam da se predstavljam kao di-džej čim sam prešao tridesetu i ozbiljno ušao u svet avijacije, ali mi je drago što me mnogi i dalje pamte kao disk džokeja.

Svestrani ste, radoznali, a čini se, i dalje spremni na profesionalne izazove. Da li postoji nešto što još uvek niste uradili, a želite, i šta smatrate svojim najvećim uspehom i zadovoljstvom?

Želim da napišem roman, a pre toga autobiografiju, ali samo kao visinsku pripremu za roman. Želim da napišem i pesmu kojom bih nadmašio Jesenjina, kao i da nacrtam karikaturu kojom bih nadmašio Petričića. Voleo bih da od kartonskih kutija napravim avion o kojem sam maštao u detinjstvu i da kao putnik-namernik, redom, jedan po jedan, posetim sve gradove na čije aerodrome sam kao pilot sletao proteklih decenija. Ima divnih gradova koje sam uspevao samo okom da okrznem prilikom sletanja i posle poletanja, ali mi se nikada nije pružila šansa da zaronim u njihove ulice i u njihovu dušu. Mislite li da je to u redu?