MILKA VUJOVIĆ slikarka

Milka Vujović je akademski slikar i grafičar. Rodjena je u Podgorici, a već dugi niz godina živi i stvara u Beogradu. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti, gde je kasnije i magistrirala na odseku grafike. Pored toga što se aktivno bavi slikarstvom i grafikom, zaposlena je na FPU u svojstvu vanrednog profesora. Član je ULUS-a od 2006. godine, a iza nje su značajne nagrade, kao i izložbe u zemlji i inostranstvu.

Milka Vujović

Stvaralaštvo Milke Vujović je senzacija neobične lepote, neopterećena vremenskim ili nekim drugim okvirima. Njene slike su životne, prepune različitih emocija, inspirisane situacijama i ljudima koji je okružuju. Ima u njima i nečeg eteričnog, neuhvatljivog, što dodatno podstiče njihovu privlačnost, ali i predstavlja refleksiju unutrašnjeg bića same slikarke. Milka Vujović je „opijena“ životom, detaljima, mirisima i bojama. Pokreće je estetika lepog i kroz nju se trudi da prikaže suštinu svoje umetnosti, ali i sopstvenog postojanja.

Vaš autorski pečat je autentičan i prepoznatljiv. Kako bi definisali svoju umetnost?

Autentičnost i prepoznatljivost su svakako determinante kojima teži svaki stvaralac, ne samo iz oblasti vizuelnih umetnosti. Svoju umetnost bih subjektivno nazvala figurativnim intimističkim slikarstvom, sa određenom metafizičkom notom i malom dozom fantastike i simbolizma.

Figure žena, kao i parova, dominiraju Vašim slikama. Oni su glamurozni, erotični, dekadentni, zaljubljeni, pomalo arhaični, na trenutke mistični i melanholični...  Gde pronalazite inspiraciju za svoj rad?

  

Ljudska figura je gotovo uvek dominantna na mojim radovima. Moje nadahnuće proizilazi iz zanimanja za predstavljanje različitih situacija u kojima čovek može biti zatečen, kao i davanja značaja psihološkom trenutku koji determiniše sliku. Prizori iz života mojih prijatelja, slučajni susreti, putovanja, neke reči „uhvaćene“ u prolazu ili događaji koji su obogatili moj život, služe mi kao ram za buduću sliku.

Vaše slike pričaju priču i uvode posmatrača u jedan zanimljiv, malo drugačiji, a možda i bajkoviti svet. Da li je duhovna, odnosno fizička, estetika lepog, sastojak koji pokreće Vaše stvaralaštvo?

Kažu da je čovek onakav kakve su mu misli. Ne mogu baš da kažem da je moj um konstantno i isključivo otvoren za sve lepote ovog sveta, ali se svakako trudim da širom otvaram oči za sve što bi moglo da mi ulepša dan ili trenutak. Verovatno se ta želja za prijatnim senzacijama, odražava i na moje radove, za koje mi ljudi govore da zrače optimizmom. Lepota duha, baš kao i fizička lepota, sklad pokreta, izgovorene ili pročitane reči, to je nešto što ja duboko i iskreno cenim i nešto što će uvek u meni pobuđivati stvaralačku iskru.

Kolorit, a posebno detalji, predstavljaju jednu od karakteristika Vaših slika. Koliko su oni važni u saopštavanju poruke koju želite da pošaljete?

Kolorit je nešto što dolazi podsvesno, mada slikar mog iskustva i obrazovanja, može to da kontroliše i da upravlja svojom skalom boja. Kroz kolorit, ja slici dajem ton kakav želim. Detalji su već posebna priča – neizmerno uživam u osmišljavanju nakita, odeće, delova enterijera i svega drugog što zaokuplja moju pažnju. Sve to traži mnogo vremena, pa neke minuciozne partije mogu da radim i po par meseci, kako bi odredjeni deo na platnu bio dovoljno upečatljiv. Detalji su moje tajne poruke, lišene svakog opšteg, uobičajenog značenja koje bi im se moglo pripisati...možda samo naslutiti. Cilj mi je i da posmatrač u njima može da pronađe nešto sebi značajno, aluziju na neki momenat koji pamti...

Nazivi Vaših slika su veoma interesantni, gotovo poetski (Na cvetnom jastuku, Popodne jedne V., Čokolada kod „Mado“-a i druge). Kako oni nastaju?

Nazive ne smišljam unapred i ne opterećujem se zadatom temom, koju bi mi naslov mogao nametnuti. Oni spontano nastaju, u trenutku dok počinjem sliku, u toku ili pri kraju rada. Tek ponekad se to dogodi i unapred... npr. kada se setim kako je bilo divno piti čokoladu u istanbulskom „Mado-u“.

Vaši radovi stilski podsećaju na slikarski opus umetnica, poput Milene Pavlović Barili i Tamara de Lempicke. Da li se slažete sa tim i da li imate uzore koji Vas inspirišu?

Pomenuli ste dve neverovatne umetnice, koje iako imaju pozamašan stvaralački opus, nažalost ne zauzimaju dovoljno prostora u istoriji umetnosti. Iako konkretne uzore nemam, nesumnjivo je da Barili i Lempicka imaju moje beskrajno divljenje, pa mi je svako poredjenje sa njima izuzetan kompliment. A period u umetnosti koji izuzetno volim je art nouveaux.

Pored raskošnih ulja na platnu, Vaša stručna oblast su i grafike, po kojima ste takodje poznati. Koja od pomenutih slikarskih tehnika je zahtevnija i ujedno, koja Vam pruža veće zadovoljstvo i lakoću izražavanja?

Pozvaću se na svoje zvanje i status, pa ću reći da nema lakših i težih tehnika. Stvar je u umetniku, odnosno njegovom izboru, da li će sebe kompletnije izraziti u slici ili u grafici. Kod mene se želja za izražavanjem u jednom medijumu, prepliće sa potrebom da se izrazom i u onom drugom. Naprosto mi je nemoguće da kažem da li veće zadovoljstvo pronalazim u slikanju ili grafici... Sve je stvar zadovoljstva i radosti stvaranja, bez obzira da li u ruci imam četkicu ili iglu.

Iza Vas su brojne kolektivne i samostalne izložbe. Poslednja u nizu, bila je samostalna izložba grafika, u oktobru 2014. godine. Kakve impresije nosite sa tog dogadjaja?

Izložba je održana u galeriji ULUS u Beogradu. Budući da je u pitanju eminentan galerijski prostor, grafike su mogle da budu predstavljene na najbolji mogući način. Odziv publike je takodje bio sjajan, pa su samim tim i moji utisci izuzetno pozitivni.

Na čemu trenutno radite? Da li su u prepremi novi radovi ili značajne izložbe u zemlji i inostranstvu?

S obzirom da sam prošle godine dobila specijalnu nagradu na trienalu grafike u Bitolju, ove godine je usledio poziv da se priključim makedonskim umetnicima, kao predstavnik iz Srbije. U oktobru me očekuje i izložba „Macedoni, Bulgari e Italiani artisti grafici”, koja će se održati u Montebelluni, Trevizu i Pizi i trajaće više meseci. Biću jedini umetnik iz Srbije, koji će se tamo pojaviti u svojstvu počasnog gosta makedonskih umetnika i njihovog selektora Vlada Goreskog. To mi je zaista velika čast i priznanje. Pored toga, aktivno radim i na novim slikama, od kojih će neke biti deo moje buduće izložbe.

 

Pored slikarstva, bavite se i pedagoškim radom na FPU u Beogradu. S obzirom na (ne)zavidan status umetnika, koje savete, pored profesionalnog znanja, prenosite svojim studentima?

Mladi ljudi obično imaju određenu predstavu o tome ko su i šta hoće da budu u životu, a dolazak na fakultet im vrlo brzo pokaže da to možda i nije tačno. Godine koje će tu provesti su možda najslobodnije, najplodonosnije i najzahvalnije za utemeljivanje njihove kreativne ličnosti. Zato ih učim kako da pronadju sebe i da se unapred ne zatvaraju pred mogućnošću da savladaju još jednu veštinu ili još jedan deo svoje stvaralačke ličnosti, koji će možda nekad, biti i dominantan. Takodje im govorim, da ne zaborave, da u umetnosti strah ne postoji!

Da li je i koliko teško biti umetnik u Srbiji i kako umetnost uspeva da preživi sve turbulencije kroz koje prolazi?

O tome koliko je teško biti slobodan umetnik u Srbiji, mogu da pričaju samo oni koji jesu u tom nezahvalnom i teškom statusu. Imam prijatelje umetnike koji žive samo od svoje umetnosti i ni najmanje im nije lako... A da je uvek bilo tako, nije. Užasno je teško vreme za kulturu, umetnost se nipodaštava i smatra beznačajnom. Naprosto, to je jedna mnogo kompleksna tema i nemoguće je decenije urušavanja kulture jednog naroda, izraziti u nekoliko rečenica... Možda će umetnost, koja je u Srbiji u stanju hibernacije i preživiti, ali umetnici neće.

Umetnici su kreatori drugačije, ponekad ulepšane stvarnosti, ali mogu biti i ozbiljni vizionari. Gde ste Vi u toj priči i koji je krajnji cilj Vašeg umetničkog puta?

Bez obzira da li, u svojoj umetnosti, ulepšavaju stvaran svet oko sebe ili ne, umetnici savršeno dobro vide i osećaju stvarnost na svojoj koži. Nekako se i podrazumevalo da su oni ti, koji su uvek bili u stanju da predvide, označe i prozovu, bilo koga i bilo gde. I neretko plaćali zbog toga. Ja sam sama u svojoj priči. Samu sebe označavam i prozivam... a šta predviđam - tajim.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Ljiljana Stojanović i Milka Vujović, privatna arhiva

Milka Vujović http://www.milkavujovic.com/biografija.html

ONA Magazin

SUZI KENEDI - Britanska Merilin

Ona je britanska Merilin Monro. Njen izgled, kao i kompletna prezentacija su zapanjujuće slični sa legendarnom holivudskom divom, koja joj je uzor, inspiracija, ali i alter ego. Reč je o glumici Suzi Kenedi, koja je svetski poznati imitator i „tribute artist”. S obzirom da uživa status najautentičnije dvojnice slavne Merilin, Suzi je zvezda brojnih filmova, TV šoua i reklamnih kampanji, a rado je vidjen gost i na zabavama bogatih i slavnih. U ekskluzivnom intervju, Suzi govori o svojoj karijeri, spiritualnoj povezanosti sa Merilin, aktuelnim trendovima i zvezdama, ali izražava i želju da svoj „Marilyn Monroe” scenski šou, predstavi i srpskoj publici.

Suzi Kenedi je svoju „Merilin” karijeru, započela u svojim ranim dvadesetim godinama. Na povratku sa fakulteta, primetio ju je jedan od agenata kompanije Nestle i pozvao da dodje na kasting za TV reklamu, u kojoj je trebalo da glumi Merilin Monro. Nakon toga, sve se odvijalo prilično brzo, jer je samo nekoliko nedelja kasnije, bila na setu sa supermodelom, Naomi Kembel i snimala reklamu za After Eight Mint čokoladice. Suzi smatra je reč o sudbinskoj predodredjenosti, kao što duboko veruje i da izmedju nje i Merilin postoji spiritulana konekcija. I zaista, posmatrajući Suzi, stičite utisak da njena prezentacija nisu samo karakteristični kostimi i šminka, koji dočaravaju izgled slavne glumice. Njen pojava i performans su više od imitacije. 

"Osećam povezanost sa Merilin i mislim da su naše ličnosti veoma slične. Verujem da je ona negde pored mene i da podržava ovo što radim. Sigurna sam da je i to tajna moje uspešne karijere.”

 

Ipak, fizička sličnost sa Merilin je ono što svima prvo upada u oči, jer su šminka, frizura, kao i haljine u sasvim autentičnom MM stilu. O svojoj transformaciji i umeću da iz svog prirodnog izgleda izvuče maksimum, Suzi kaže:

„Najčešće mi je potrebno oko sat vremena da bih postigla autentičan „Merilin Monro” izgled. Dugo sam u svemu ovome i celokupan stajling radim sama. Čak i kada je u pitanju neko važno snimanje i kada imam na raspolaganju čitav tim, obično se sve završi tako što ja njima otkrivam svoje make-up trikove.”

Zahvaljujući svom talentu i sličnosti sa Merilin, Suzi je bila akter mnogih filmova, dokumentarnih programa, TV šoua, reklama i raznih promotivnih kampanji. Mnoge od njih smatra važnim za svoju karijeru i sa neskrivenim zadovoljstvom se osvrće na brojne dokumentarne formate, koji su se bavili rekonstrukcijom Merilininog života i smrti. Drago joj je i zbog uloge u italijanskom igranom filmu „Io e Marilyn” (Ja i Merilin) u kojem je igrala sa glumcem Leonardom Pijeraćonijem. Taj film je postigao izuzetan uspeh u Italiji i videlo ga je preko pet miliona ljudi. Ponosno izdvaja i saradnju sa „The Marilyn Monroe estate”, odakle su je pozvali da bude zaštitno lice licencirane kolekcije nakita „Merilin Monro”, što je za nju bila izuzetna čast. Ipak, ono po čemu je Suzi posebno poznata, jeste njen izuzetno popularan „Marilyn Monroe”, muzičko-scenski šou, sa kojim putuje i nasupa širom sveta.

„Moj šou se sastoji od izvodjenja poznatih pesama, koje je Merilin pevala, više kostimskih promena, ali i sjajne interakcije sa publikom. Osećam ogromno zadovoljstvo kada radim ovu vrstu šoua, jer nastupam za publiku koja voli Merilin i iskreno uživa u mom nastupu. Nadam da će i publika u Srbiji imati priliku da vidi moj šou. Volela bih da dodjem. Čula sam samo dobre stvari o vašoj zemlji.”

Povodi za njeno angažovanje su razni, pa su samim tim, različite i vrste šoua koje radi. Od pevanja na zabavama, preko specijalnih rodjendanskih čestitki, do promocije raznih proizvoda. Suzi kao Merilin, angažuju pojedinci, kompanije, a posebno je omiljena medju holivudskim zvezdama i drugim slavnim osobama, kod kojih je čest i rado vidjen gost.

„Upoznala sam mnogo slavnih osoba, a sa mnogima sam i saradjivala. Izdvojila bih glumicu Evu Longoriu, koja me je više puta angažovala da pevam na njenim rodjendanskim zabavama. Divna je osoba i izuzetno lepa žena. Takodje je i saradnja sa Naomi Kembel bila sjajna. Posebno sam uživala kada sam pevala za filmskog snimatelja Džeka Kardifa, koji je poznavao Merilin i saradjivao sa njom. Kada vam neko takav kaže da sjajno radite svoj posao, onda je to zaista veliki kompliment.”

Suzi je nedavno dobila poziv i od aukcijske kuće Julien’s, koja uskoro organizuje veliku aukciju, na kojoj će biti ponudjena  kolekcija garderobe, nakita i ličnih predmeta, koji su pripadali Merilin Monro. S obzirom da je angažovana u svojstvu promotera, Suzi će imati priliku da na sebi ponese brojne originalne komade garderobe i nakita slavne MM. Iako to neće biti prvi put da nosi stvari legendarne glumice, Suzi se oseća srećno i privilegovano, jer u takvim prilikama oseća posebnu bliskost i povezanost sa Merilin. Kako sam kaže: „To je moje ostvarenje sna...”

S obzirom da je veliki poštovalac, ali i poznavalac života Merilin Monro, interesantno je čuti kako ona objašnjava ličnost slavne glumice i u čemu pronalazi inspiraciju...

„Volim njenu hrabrost i odlučnost da napravi nešto više od svog života. Došla je niotkuda i postala najslavnija žena na svetu. To je uradila sama, iako su joj šanse bile male. To me veoma inspiriše. Merilin je imala unutrašnju snagu i bila je ispred svog vremena. Znala je kako da se dočeka na noge i nije bila slaba. Takodje je žudela za znanjem i obrazovanjem i puno je čitala. Bila je duboka i višeslojna ličnost... To je Merilin, onako kako je ja vidim, i sa kojom osećam povezanost.”

U junu je obeleženo 90 godina od rodjenja Merilin Monro i to je bio poseban dan za brojne poklonike njenog lika i dela, medju kojima je svakako i Suzi Kenedi. Ono što je interesantno, jeste činjenica da ni nakon svih ovih godina, globalnih promena i smene generacija, slava Merilin Monro ne bledi. O fenomenu njene „besmrtnosti” i statusu pop ikone, Suzi kaže:

„Misterija njene smrti je mnogo doprinela svemu tome. Brojna su pitanja, zauvek ostala bez odgovora. Šta se dogodilo? Da li je to uradio Kenedi? Ili mafija? Možda njen doktor…ili ona sama? Ova divna žena je imala samo 36 godina kada je otišla. Ljudi su fascinirani njenim životom, glamurom i enigmom koja je ostala iza nje.”

Iako je glumica, Suzi je svoj profesionalni život podredila svom alter agu, u vidu Merilin, pa trenutno o drugim anagažmanima i ulogama ne razmišlja. Voli da živi „danas” i uživa u onome što joj se trenutno dešava. A na pitanje, ko je Suzi Kenedi privatno, šta voli, želi i o čemu sanja, ona kaže:

„Moj privatni život je upravo to – privatni. Kada radite posao kao što je moj i putujete širom sveta, to može prilično da vas istroši. Zato je važno ostati čvrsto sa nogama na zemlji i čuvati svoju privatnost. Uživam u krugu svojih odabranih prijatelja, imam svoje kućne ljubimce, volim da čitam, gledam filmove, putujem. Takodje volim i politiku, a kao i Merilin, zainteresovana sam za temu ljudskih prava. Sanjam da jednog dana svi živimo u svetu u kome će ratovi, medjusobne borbe i interesi prestati. Za sebe nemam puno snova, sve dok radim posao koji volim, ja živim svoj san.”

Kada sidje sa scene i kada je svetla reflektora ne obasjavaju, Suzi Kenedi i dalje neguje svoj specifičan imidž, koji upotpunjuje šarmom i nesporno, stilom. Veliki je zaljubljenik u vintage glam. Voli zlatno doba Holivuda, ekstavagantnu retro modu, automobile iz ’50-ih. Aktuelne trendove prati, ali im ne robuje. O zvedama današnjice misli da ne ostavljaju upečatljiv utisak, ali je i svesna da zvezde poput Merilin ne mogu ponovo da se pojave, jer živimo u drugačijem vremenu. S druge strane, smatra da je kvalitet današnjice to što žene imaju prava i mogućnosti da se izraze i žive onako kako žele. Uverena je da je Merilin i takvim stvarima otvorila vrata.... 

Razgovarajući o privatnim stvarima, nismo mogli, a da ne razrešimo dilemu u vezi sa Suzinim prezimenom, Kenedi. Interesantno, intrigantno i sasvim u kontekstu njenog MM imidža, ukazivalo je na verovatnoću da je reč o scenskom pseudonimu. Medjutim, Suzi je to šarmantno demantovala:

„Ne, Suzi Kenedi je moje pravo ime. Rekla bih da je i to sudbina...”

*Tekst je objavljen u magazinu GRAZIA

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Suzie Kennedy

Suzie Kennedy http://topmarilynmonroelookalike.co.uk/ 

                                                                   

  

SREĆNA OGLEDALA

Sanja Ribić-Milojević

Autentičan kreativni izraz, kao i umetnost stvorena i oblikovana rukama, oduvek su bili izuzetno cenjeni. Veoma uspešna u stvaranju svojih rukotvorina je i Sanja Ribić-Milojević, koja se bavi izradom ogledala, odnosno unikatnih ramova. Za njihovu izradu ona koristi, pre svega kamen, ali i školjke i morske zvezde, pa su njena ogledala neobična, jedinstvena i u estetskom smislu uzbudljiva. Unoseći u njih energiju zemlje, mora i prirode, ona im daje sasvim poseban, gotovo magičan izgled, pa zato i ne čudi da su postala poznata pod nazivom „Srećna ogledala“.

Sanja je ogledala počela da pravi slučajno, želeći da probudi svoju kreativnost i snove, koje je u jednom periodu svog života podredila kući i porodici. Refleksija morske vode, lepota kamena i jedno nostalgično prisećanje, učinili su da njen san ubrzo postane stvarnost, ali i da njen život izadje iz trenutne apatije u koju je zapao.

„Ljubav prema kamenu nosim u sebi od rane mladosti. Odlascima na Jadransko more i istraživanjem šarolikog morskog dna, ta ljubav se proširila i na kamene oblutke raznih boja, školjke i kućice morskih ježeva. Odmarajući se prije par godina, na makarskoj rivijeri, gledala sam kćer kako izranja iz vode, u rane jutarnje sate, držeći morskog ježa u ruci... To me je u trenu vratilo u djetinjstvo i probudilo brojne slike. Odjednom, ideja o ogledalima se rodila!" – priseća se Sanja svojih stvaralačkih početaka.

Iako kamen i ogledalo, na prvi pogled deluju nespojivo, Sanja je svoju ideju uspela da na pravi način predoči svom mužu, koji je kao profesionalni kamenorazac, već imao iskustva u obradi i izradi predmeta od kamena. Ohrabrena njegovom svesrdnom podškom, pronašla je svoju, dugo godina prikupljanu zbirku kamenčića, školjki i morskih zvezda i ushićeno krenula u svoju romantičnu pustolovinu. Tako je nastalo njeno prvo ogledalo.

„Pored morskih oblutaka, školjki, zvezda i ježeva, materijal za moja ogledala se nalazi svuda oko mene. Potrebno ga je samo prepoznati. Obronci Fruške Gore su nadomak moje kuće, a ljepoti njenog kamenja je teško odoljeti. S obzirom da su to krupniji komadi, koje kada složim i zalepim, ogledala čine nekako jakim, kao stvorenim za muškarce, nazvala sam ih - Muška ogledala od fruškogorskog kamena. Ženska ogledala su prefinjenija, najčešće od kamenčića i belutaka.“

Sanja Ribić-Milojević je rodjena u Tuzli, gde je provela svoje detinjstvo i mladost. Turobnih ’90-ih je napustila Bosnu, preselila se u Srbiju, odakle je put dalje vodio ka Nemačkoj. Tamo se udala za Zorana, „čoveka svog života“, koga je upoznala tokom boravka u Sremskoj Mitrovici, a onda je ubrzo ostala i u drugom stanju. Iako je sa suprugom planirala da svoj život nastavi u Americi ili Austaliji, njih dvoje su ipak odlučili da stave tačku na svoju gastarbajtersku avanturu i vrate se u Srbiju. Tako su svoje mesto pod suncem, pronašli su Laćarku, malom mestu nadomak Sremske Mitrovice, gde danas žive sa svoje dvoje dece, ćerkom Selenom i sinom Budimirom.

"Ubijeđena sam da nisamo pogriješili, jer smo roditeljima priuštili divnu starost, a našoj djeci lijepo djetinjstvo. Uloge majke i supruge, ispunile su dobar dio mog srca. U svojoj kući u Laćarku sam napravila i atelje u kojem na stotine komada kamena ugrađujem u te otmene, neobične, unikatne i moderne ramove. Svoja ogledala izrađujem polako i strpljivo, a vrijeme izrade zavisi od inspiracije, oblika i veličine ogledala, ali i od raspoloženja. Svako ogledalo je jedinstveno, ručno urađeno, pa čak i da hoću, ne bih mogla da napravim dva ista.“ – objašnjava Sanja. 

Sanja je svoja ogledala prezentovala putem društvenih mreža, a reakcije koje je dobila, bile su fantastične. Značajnu podršku je dobila i od svojih prijatelja koji žive širom sveta. Pored toga što prepoznaju kvalitet, oni kroz njena ogledala u koja su ugradjeni kamenčići sa ovih prostora, pronalaze i specifičnu sponu sa svojom domovinom ili rodnim krajem. 

„Neka ogledala sam poklonila, a neka prodala, ali mi je uvijek drago kada ljudi žele da se ogledaju u mojim „Srećnim ogledalima“. Kad uspem da usrećim ljude koji su mi dragi, ja budem još srećnija. Hvala svim mojim prijateljima koji su prepoznali vrijednost i neobičnost mojih ogledala. Jedan od njih je i Dejan Lučić, pisac i publicista, ali i prijatelj moje kuće, koji je i kumovao nazivu „Srećna ogledala“. 

Brojni pozitivni komentari su Sanju Ribić – Milojević, dodatno ohrabrili da još više stvara, ali i izlaže svoje radove. Do sada je izlagala na raznim humanitarnim sajmovima, a imala je i svoju prvu samostalnu izložbu u Centru za kulturu „Sirmium Art“ u Sremskoj Mitrovici. 

„Izožba je održana u Carskoj palati Sirmium, 15. januara 2015. godine, pod nazivom "Tajna srećnih ogledala". Bila je izuzetno posećena, a atmosfera je bila takva, da se činilo da je magija „Srećnih ogledala“ prešla i na lica posjetilaca. Trenutno su u pripremi i nove izložbe, uskoro u Vrbasu i Rumi, a ,,krčka“ se i izložba u Beogradu. Posle Beograda idemo u inostranstvo, otvoreni su pozivi u Beč i Brno…“

Sanja je svoj život organizovala tako da u njemu uživa ili, bar, da od njega uzme ono najlepše i najbolje. Živi u skladu sa prirodom, ima svoj voćnjak, ali i baštu u kojoj gaji zdravu hranu. Okružena je porodicom, životinjama i pre svega, mirom. Svoju decu vaspitava u skladu sa devizom da nije važno gde živiš, već kako živiš i da su ljudi svuda isti, bez obzira da li žive na selu ili u gradu. Smatra da mala sredina ostavlja više prostora za život bez stresa, ali i da je posebno pogodna za kreatvini rad i za ljude koji svoje zadovoljstvo pronalaze u nekoj vrsti umetničkog stvaralaštva.

„Umjetnost mi je otvorila dušu i dozvolila da iz nje izađe ono najljepše, ljudsko, a kao odgovor na to, dobila sam najljepše ljudske osmjehe koje gledam na izložbama Srećnih ogledala.“ – pozitivno zaključuje svoju priču Sanja Ribić – Milojević.

*Tekst je objavljen u Politikinom Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: "Srećna ogledala" i Sanja Ribić Milojević

FB Srećna ogledala https://www.facebook.com/profile.php?id=100010797188090&fref=ts

Politika Magazin

MULIĆEV REKORD – Umetnost drvorezbarstva

Na pola puta izmedju Sarajeva i Mostara, nalazi se Konjic, malo, živopisno mesto, iz kojeg su potekli velikani poput Zuke Džumhura, ali i poslednji premijer SFRJ, Ante Marković. Ipak, ono po čemu je Konjic nekada, a i danas poznat, ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, već i u svetskim okvirima, jeste umetnost drvorezbarstva. Prvi, zvanični zapisi o konjičkom drvorezbarskom zanatu, datiraju iz poslednje decenije 19. veka, ali je izvesno da je on u ovim krajevima bio zastupljen i mnogo ranije. Tradicija izrade bosanskog, stilskog nameštaja i drugih predmeta od drveta, ukrašenih autentičnim i ništa manje zahtevnim rezbarijama, u Konjicu se neguje i prenosi sa generacije na generaciju. U „novijoj“ istoriji, predvodnik u ovoj vrsti delatnosti je drvorezbarska radnja „Mulićev rekord“, koja postoji od 1929. godine i koja sa velikim uspehom posluje sve do današnjih dana. 

 

Konjic

Osnivač „Mulićevog rekorda“, bio je Ismail Mulić, koji je pripadao prvim generacijama školovanih drvorezbara, koji su svoje znanje sticali u Konjicu. Sklon umetničkom izrazu, ali i inovacijama, Mulić je izvršio prekretnicu u klasičnom načinu poslovanja, koje je do tada bilo zastupljeno u ovoj oblasti. Nov proizvodni program, uradjen prema sopstvenim nacrtima, kao i uvodjenje prvih mašina za obradu drveta, svrstali su ga medju vodeće drvorezbare, tradicionalnog bosanskog nameštaja, ali mu i doneli brojne uspehe na sajmovima u zemlji i inostranstvu. „Mulićev rekord“ je do Drugog svetskog rata, zapošljavao čak 360 ljudi, a nameštaj se izvozio u 40 zemalja i ukrašavao mnoge ugledne domove. Talas prosperiteta je privremeno zaustavljen 1948. godina, kada je radnja nacionalizovana i pretvorena u pogon kompanije „Šipad“, a Ismail Mulić postavljen za direktora. Ipak, kada je 1954. godine, ponovo dozvoljeno otvaranje malih privatnih preduzeća, Mulić je dao otkaz u „Šipadu“ i ponovo otvorio novi-stari „Mulićev rekord“, ali i nesvakidašnji Muzej drvorezbarstva, jedinstven na prostorima bivše Jugoslavije, ali i Evrope.

Muzej drvorezbarstva "Mulićev rekord"

Upravo u prostoru Muzeja, dočekuje nas Sejfudin Vila, unuk Ismaila Mulića, koji je aktivno nastavio porodičnu tradiciju, i od 1993. godine uspešno stoji na čelu firme „Mulićev rekord“.

Sejfudin Vila

„Konjic je bastion drvorezbarstva. Onog iskonskog, ručnog, koje ima dušu. Posetioci koji ovde dodju ne mogu da veruju da u 21. veku, i dalje postoje ljudi koji pristupaju obradi drveta, kao pre 200-300 godina. Mi se družimo sa drvetom, slažemo teksture, iscrtavamo motive, koji se kasnije ručno urezuju. Kao i kod ljudi, važno je pronaći kompatibilne komade drveta, koje će se prepoznati i sjediniti u jedno... Drvo u našim rukama je beživotna materija, kojoj mi ponovo udahnjujemo život i vraćamo mu dušu..“

I dok nam ljubazni domaćin objašnjava da je zahvaljujući porodičnoj tradiciji, od rodjenja u drvorezbarstvu i da ga lepota i plemenitost drveta nadahnjuje u stvaranju unikatnih komada nameštaja i drugih ukrasnih predmeta, mi razgledamo brojne eksponate izložene u muzeju. Muzej je osnovan 1955. godine i smešten je u nekoliko prostorija, koje obuhvataju prizemlje i sprat porodične kuće Mulića. Cilj ovog objekta, bio je da se sačuvaju najreprezantativniji komadi ručno radjenog, tradicionalnog nameštaja karakterističnog za Konjic, ali i za područje Bosne i Hercegovine. Kroz vrhunski dizajn, obradu i zapanjujuće precizno uradjene rezbarije, različitih reljefnih motiva, prikazana je umetnost i umeće drvorezbarstva u svom iskonskom obliku. Uz pomoć različitih alata, a pre svega čekića, dleta i veštih ruku, napravljeni su ugaoni viseći ormarići, sećije, stolovi, peškuni, stolice, ugaone vitrine za knjige, lusteri, vrata i druge rukotvorine. Sve one su stavljene na uvid posetiocima Muzeja drvorezbarstva. 

„Muzej je proglašen nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine i nalazi se na UNESCO-voj listi kulturne baštine. Već nakon otvaranja je postao atraktivan za turiste i zaljubljenike u drvorezbarstvo. Brojni turisti iz zemlje i inostranstva su dolazili u obilazak našeg muzeja i divili se rukotvorinama naših majstora. I danas dolazi puno stranaca, ali i djaka, koji nas posećuju u okviru školskih ekskurzija.“

Sve ono što je posetiocima omogućeno da vide u Muzeju, ali i daleko više od toga, takodje može da se naruči i kupi u okviru „Mulićevog rekorda“. Njihova ponuda je bogata i raznovrsna, a namenjena je zaljubljenicima u neobičan, unikatni, ručno radjen, stilski nameštaj, koji se, prema željama, uklapa u svaku vrstu enterijera. Pored tradicionalnog, u „Mulićevom rekordu“ je moguće pronaći i vrhunski uradjen nameštaj modernog dizajna.

"Mi proizvodimo najkvalitetniji stilski nameštaj, koristeći najsavremenije metode obrade i zaštite drveta, negujući bosansku tradiciju i baštinu. Za izradu se najčešće koristi drvo trešnje, oraha, javora i bukve, a svaki primerak nameštaja se radi ručno, što ga čini originalnim i neponovljivim. Naš asortiman proizvoda je veoma širok, od malih rezbarenih kutija, stalaka i okvira, pa do vrhunskog stilskog nameštaja, kreveta, spavaćih soba i sl. Bavimo se i kompletnim uredjenjem najsavremenijih konferncijskih sala, hotela, rezidencija, kao i verskih objekata. Zapravo, mi proizvodimo Vaš nameštaj, tj. pravimo nameštaj prema Vašim željama i potrebama."

Ono po čemu je „Mulićev rekord“ posebno poznat, ali i interesantan širem auditorijumu, jeste činjenica da je upravo u ovoj drvorezbarskoj radnji napravljena Sveta stolica, sa koje se Vrhovni poglavar katoličke crkve, obraćao vernicimima prilikom svoje posete Sarajevu 1997. godine, kao i Banja Luci 2003. godine. 

„Moj deda, Ismail Mulić je još ’30-ih godina prošlog veka imao predstavništvo u Italiji, pa saradnja sa Svetom stolicom, odnosno Vatikanom, datira još iz tog vremena. Tada je naša radionica u potpunosti opremila Papinu, vatikansku kancelariju. Za Papu smo napravili četiri stolice, koje je on koristio tokom svoje posete Bosni i Hercegovini.“

Zaposleni u drvorezbarskoj radionici „Mulićev rekord“, svojevremeno su radili i na opremanju jedne od Titovih kancelarija u Beogradu, a izrezbarili su i nekoliko Štefeta mladosti. Takodje su izradili i više stotina poklona, namenjenih svetskim državnicima, koji su dolazili u posetu nekadašnjoj Jugoslaviji, a neke od njih su i ugostili u svom Muzeju drvorezbarstva. 

U prijatnoj atmosferi, završavamo posetu „Mulićevom rekordu“, u kome se živi i radi neopterećeno i „sa merakom“. Sejfudin Vila uživa u svom poslu i tvrdi da će se njime baviti sve dok mu to predstavlja istinsko zadovoljstvo. Nastavljajući tradiciju konjičkog drvorezbarstva, koju je nasledio od svog dede, on trenutno želi da i drugim ljudima, pre svega mladim, prenese svoje znanje i iskustvo. Zato je i pokrenuo školu drvorezbarstva, koja već izvesno vreme uspešno posluje, stvarajući nove generacije drvorezbara, koji će, nada se, sa uspehom, nastaviti viševekovnu tradiciju svojih predaka. 

*Izmedju dva svetska rata, Konjic je živeo od drvrorezbarstva i imao je registrovane 34 radionice. Danas je taj broj drastično smanjen, pa pored „Mulićevog rekorda“, u gradu posluje još samo drvorezbarska radionica braće Nikšić. 

*Tekst je objavljen u ONA magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Marica Gavrilović i Mulićev rekord

Mulićev rekord  http://www.drvorezbarstvo.com/                                                                                  

ONA Magazin

DEJANINE OGRLICE

Dejana Nikolić se bavi izradom i dizajnom nakita, ali i ukrasnih predmeta od drveta. Talenat je stekla rodjenjem, a iskustvo radom, u koji je utkala puno kreativnosti i ljubavi. To je rezultiralo upečatljivim nakitom i drugim asortimanom, koji svojim raskošnim koloritom i cvetnim motivima, asociraju na lepotu, radost i ushićenje životom. 

Za petnaest godina, koliko se bavi izradom ogrlica i drugog nakita, Dejana Nikolić je uspela da svoj hobi, pretvori u profesiju. Oduvek je bila zaljubljenik u lepo, a svoju kreativnost je izražavala od najranijeg detinjstva. Kao i većina devojčica, prvo je ulepšavala svoju mamu, a kada je malo porasla, onda je počela da ulepšava i doteruju sebe. Već tada je pravila šnale, kaiševe, broševe, marame, šalove, rajfove, a kasnije su na red došle i ogrlice! Prvo ih je pravila od glinamola, kao i od školjki koje je vredno skupljala i donosila iz Malog Lošinja. Takodje nisu izostale ni perle, i to one strare, mamine, od češkog stakla. Dejana kaže da joj je oduvek bilo lakše da za sebe napravi nakit, nego da ga kupi. Kada se ispostavilo da se njene kreacije dopadaju i drugim devojkama i ženama, odlučila je da se upusti u avanturu zvanu „proizvodnja“ ogrlica od drveta. One su njen proizvod, autentičan, srpski, zanatski...

 

Dejana Nikolić

„Radim nešto u čemu najiskrenije uživam. Platila bih da to radim. Kad crtam, ja uživam, ali u isto vreme slušam muziku, ponekad i telefoniram... Živim, radim, radim, živim...sve zajedno. Moj rad je moj život. Kad radite i uživate, onda neopterećeno stvarate i uspeh dolazi sam od sebe. A uspeh je kad hiljade ljudi želi da kupi baš moju ogrlicu. Ipak, nikada nisam ništa napravila ili uradila, samo da bih "to nešto" prodala!"

 

Dejanin nakit je prepoznatljiv po jarkim, toplim bojama, raskošnim, cvetnim motivima i neobičnoj vedrini kojom zrači. Pored toga, svi komadi su oslikani rukom i samim tim su unikatni. O vremenu potrebnom za izradu jedne ogrlice, ali i o „šarenoj“ inspiraciji koju pronalazi u ovim, ne baš ružičastim vremenima, Dejana odgovora:

 

"Za izradu svake ogrlice, potrebno je tri dana. Perle prvo bojim, pa iscrtavam i na kraju lakiram. Svaki komad je unikat, a svaka perla je pričica za sebe. Divno je i lako kombinovati boje i dezene, tufnice i cvetiće, štraftice i ružice. Inspiracija je svuda oko nas, pa i u nama, ako umemo da gledamo. Vreme u kome živimo nije nimalo ružičasto, ali tom sivilu i neukusu moramo da prkosimo bojama, šarenilom, vedrinom, lepotom, osmehom, ukusom i stilom.“

 

Iako ogrlice imaju svoje posebno mesto, u Dejaninoj ponudi se mogu naći i narukvice, mindjuše ili prstenje, sve uradjeno u istom stilu. Pored nakita, ona oslikava i pravi, razne druge figure od drveta, poput babuški, svećnjaka ili posebno interesantnih uskršnjih jaja. Prepuna ideje i kreativnog žara, Dejana konstantno proširuje svoju ponudu i ulepšava svet sebi i drugima.

“Inspiriše me apsolutno sve što me okružuje. Želim mnoge stvari da napravim, želim sve da ulepšam i oplemenim. Tako se i rodila želja da pored ogrlica pravim i babuške, iscrtavam drvena jaja, svilene marame, nameštaj, lampe, svećnjake, tekstil... Neko živi "minimalistički" u minimalističkim prostorima, sa malo boja, malo oblika, malo stvari, s malim željama i sa malo vremena. Ja živim s puno boja i oblika, s puno želja, elana i puno vremena.”

 

Ljubitelji unikatnog nakita i rukotvorina, za sada imaju priliku da se upoznaju sa Dejaninim kreacijama, putem njene oficijelne FB strane „Dejanine ogrlice“. Pitamo je na kakve reakcije nailazi?

„Društvene mreže doprinose širenju informacija, pa je tako, putem Interneta, mnogo ljudi saznalo za mene i moj rad. Dobar glas se daleko čuje, a i dobre slike se brzo prenose... Svaki "lajk" se vidi i računa. Zahvaljujući Internetu, moje ogrlice imaju svoje poklonike i kupce u Dubaiju, Minhenu, Čikagu, Torontu, Sidneju, Hong Kongu... Simpatično je i to da su „Dejanine ogrlice“ postale poput opančića ili flaše rakije, originalan poklon-suvenir iz Srbije, za nekoga ko živi u inostranstvu.“

 

Zahvaljujući svom nesumnjivom talentu i osećaju za estetiku, Dejana je uspela da od svog hobija napravi mali, ali uspešan biznis, iako joj to nije bio prevashodni cilj. Ipak, sebe i dalje više vidi kao kreativca i zaljubljenika u lepo, nego kao „biznis ženu“.

 

„Interesovanje za moje ogrlice sve više raste. Kupuju ih devojke i žene, mladići za devojke, muškarci za žene, mame za ćerke... Od toga može da se zaradi prosečna plata. Mislim da je danas u Srbiji, veoma bitno podsticati proizvodnju, bilo čega. Pristalica sam tvrdnje da ne može da se proda jedino ono što se ne proizvede. S druge strane, ja nisam ekspert za cifre, administraciju, kalkulaciju... Ja sam ekspert za inspiraciju.”

S obzirom na bogatu i raznovrsnu ponudu, kao i izvesnu „umetničku“ etabliranost, spontano se nametnulo pitanje, o potencijalnom postavljanju izložbe, na kojoj bi Dejana mogla „uživo“ da predstavi svoju bogatu kolekciju radova. Ipak, ova mlada žena je i na to imala veoma interesantan i „skroman“ odgovor. 

 

"Čovek je ono čime se bavi". Ja se bavim dizajnom, a nisam dizajner, takodje i crtam, a nisam umetnik. Izložbe su za umetnike, one prave. Volela bih, "kad porastem", da budem umetnik.“

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Dejana Nikolić - privatna arhiva

FB Dejanine ogrlice https://www.facebook.com/Dejanine-Ogrlice-197424196946353/?fref=ts

ONA Magazin