MARINA PERAZIĆ / intervju / 07.03.2013.

Posle 25 godina pauze, Denis & Denis su ponovo na okupu. Legendarni duo bend, koji je suvereno vladao jugoslovenskom elektro-pop scenom ’80-ih godina, održaće u Beogradu svoj povratnički koncert, 7. marta u Mikser House-u. Stara postava predvodjena Davorom Toljom i Marinom Perazić, kao i kasnije pridruženim Edijem Kraljićem, podsetiće publiku na svoje brojne hitove i pokloniti im veče sjajne energije. O prošlosti i sadašnjosti jugoslovenskog Eurythmics-a ili Yazoo-a, sa kojima su ih mediji nekadašnje države često poredili, govori zaštitno lice benda, harizmatična Marina Perazić. 

 

Kako je došlo do ponovnog okupljanja benda „Denis & Denis“ i ko je bio inicijator te ideje?

 

Incijator okupljanja je bio Davor Tolja, a povod je bila 30-ogodišnjica od prvog koncerta grupe Denis & Denis. Nas dvoje smo sačinjavali prvu postavu benda i Davor je smatrao da jedino sa mnom može da proslavi taj jubilej, na adekvatan način. Poslao mi je mail i ja sam bez mnogo razmišljanja rekla sudbonosno „Da“! Tek nakon toga, umrla sam od straha. Od momenta kada sam pristala na saradnju, Davor i ja smo komunicirali uglavnom mailom ili preko Skypea i moram priznati da sam bila izuzetno uzbuđena kad je trebalo prvi put, nakon 25 godina da se sretnem sa njim. Medjutim, susret je prošao mnogo opuštenije nego što sam očekivala. Jednostavno, kao da smo nastavili tamo gde smo stali pre četvrt veka.

 

Po čemu najviše pamtite period saradnje sa bendom?

 

Bili smo mladi, prepuni pozitivne energije i verovali smo da nas ništa ne može zaustaviti u ostvarenju snova. Nekoliko godina zaredom smo svakodnevno radili na novim pesmama. Bili smo izuzetno kreativni i neopterećeni bilo kakvim okvirima. Impertiv nam nije bio da postanemo slavni, već da snimimo pesme koje volimo i pokažemo ih svetu, u nadi da će se one nekome dopasti. Na naše veliko iznenađenje, broj ljudi kojima se dopao naš zvuk, premašio je sva naša očekivanja. Prvi album „Čuvaj se“, prodali smo za samo nekoliko meseci u, za današnje standarde, neverovatnih 100.000 primeraka. Zahvaljujući samo jednom pojavljivanju u emisiji „Hit meseca“, koja se s nestrpljenjem očekivala i gledala širom bivše Jugoslavije, preko noći smo postali nacionalne zvezde. Nakon te magične, majske večeri 1984. godine, Davorov i moj život se u potpunosti promenio. 

   

Najčešća asocijacija na Denis & Denis, su  pesme „Program tvog kompjutera“ i „Soba 23“. Koja je Vaša omiljena pesma iz perioda grupe?

 

Možda malo više od ostalih pesama, volim „Sobu 23“. Ali tu su svakako i „Program tvog kompjutera“, „Oaza snova“, „Voli me još ovu noć“, „Ja sam lažljiva“, a onda i prelepa, nežna numera „Telefon“.

 

Svi koji pamte ’80-te, znaju da su Denis & Denis bili pioniri elektro zvuka i najpopularniji duo bend jugoslovenske pop scene. Kakva je situacija danas?

 

Danas više nismo „dvojac sa ili bez kormilara“, da se izrazim simbolički. Denis & Denis je sada bend koji čini desetoro ljudi. Pored dve klavijature i tri prateća vokala, tu je i bubanj, bas, kao i gitara koja ima značajnu ulogu u novim aranžmanima. Bend je zaista odličan i ponosni smo jer je cela postava iz Rijeke. Neki muzičaru su duplo mlađi od Davora, Edija i mene, ali su već iskusni instrumentalisti.

 

Da li ste spremni da ponovo pružite publici najbolji deo sebe?

 

Naravno, ja sam uvek spremna da pružim publici najbolji deo sebe. Imam prirodan višak energije, kao i odličnu kondiciju jer redovno držim treninge zumbe, a pesme koje ću pevati na koncertu obožavam. Svaku od njih ponovo preživljavam, jer me vraćaju u neka lepa, vrlo opuštena vremena. Želja mi je da publici koja je živela sa nama u tim srećnijim vremenima, izmamim prelepa sećanja. A mladjoj publici želim što više da dočaram energiju, sada već legendarnih osamdesetih, koje se smatraju zlatnim dobom bivše Jugoslavije.

 

Kakva je atmosfera vladala na povratničkim nastupima benda u Rijeci, Zagrebu i Ljubljani?

 

Prvi koncert, koji sam nazvala „vrućom probom“, održali smo u Rijeci pred 400 prijatelja, koje smo pozvali sa željom da čujemo njihovu iskrenu kritiku. Kad su nas nakon svirke oduševljeno zasuli pohvalama, s puno entuzijazma smo krenuli u Zagreb. Tamo nas je dočekao klub „Tvornica“, prepun naših fanova. Jedva su dočekali da pevaju zajedno sa nama i atmosfera je bila savršena od početka do kraja koncerta. Za Novu godinu smo ponovo nastupili u Rijeci, ali ovoga puta na trgu. Malo smo se pribojavali prijema, jer je riječka publika nespremna da spontano pokaže svoje emocije i vrlo je kritički raspoložena, posebno prema svojim sugrađanima. Medjutim, na našu veliku sreću, ponovila se prelepa atmosfera i taj koncert ćemo pamtiti kao jedan od najlepših dočeka Nove godine u našim životima. U Ljubljani smo nastupili nedavno i bilo je zaista fantastično!

 

Da li ste uzbuđeni zbog predstojećeg koncerata u Beogradu?

 

Do sada smo već imali četiri koncerta, tako da je početno uzbuđenje, koje je bilo ogromno, malo popustilo. Ipak, odgovornost je velika. Bojim se da li će opet sve zvučati dobro kao na prethodnim koncertima, kako će nas prihvatiti publika, da li će sala biti puna... Mikser house u Beogradu je zaista prelep i urban prostor, ali je ujedno i nov, pa publika još nema naviku tamo da dolazi na koncerte. Nije nimalo lako probiti led, ali to prati našu karijeru od samog početka. S obzirom da smo do sada uvek imali uspeha kad smo započinjali nešto novo, uverena sam da smo upravo mi pravi izbor za otvaranje novog Mikser housa. Eto, uvek ima razloga za uzbuđenje...

Da li spremate neki poseban repertoar za beogradski koncert i da li će publika, pored prepoznatljivih hitova imati priliku da uživa i u Marininom autentičnom i ništa manje atraktivnom, scenskom nastupu?

 

Moj scenski nastup je uvek autentičan. Prepun je energije, a koreografija je spontana. Prepuštam se muzici koja me vozi i pričam svoje životne pričice, na samo meni svojstven način. Iskreno se zabavljam dok to radim i zato svojom energijom lako i jednostavno pokrećem masu. Što se koncertnog repertoara tiče, biće zastupljene sve pesme koje sam studijiski snimila sa Denis & Denis i samo nekoliko pesama iz mog samostalnog opusa.

 

Sa Oliverom Mandićem ste ’80-ih snimili duetsku pesmu „Mandarina i banana“, koja ponovo postoje hit putem YouTube-a. Kako je došlo do te saradnje i da li ćete ovu pesmu možda izvesti na predstojećem koncertu? 

 

Kad sam svojevremeno dobila poziv od Olivera da pevamo duet, on je već bio velika zvezda, a ja sam se tek pojavila na muzičkom nebu. Oliver je, izmedju ostalog, bio i jako dobar biznismen koji je zaključio da bi takav duet bio odličan potez u njegovoj karijeri. Ipak, mislim da je ta saradnja više značila meni nego njemu, jer osim što mi je bila čast da pevam sa tako velikom zvezdom, taj poziv se dogodio i neposredno pred Davorov odlazak na odsluženje vojnog roka. Imala sam ozbiljan zadatak da godinu dana sama održim karijeru benda, sa samo dve nove pesme koje smo stigli da snimimo...  Duet sa Oliverom mi je u tome pomagao, ali nažalost, ovu pesmu nećemo izvesti na našem beogradskom koncertu.

 

Da li su Davor Tolja i Edi Kraljić sve ove godine bili u muzici ili je povratak Denis & Denis-a, zapravo i njihov povratak na muzičku scenu?

 

Davor Tolja je samo i jedino muzičar. Trenutno mu izlazi novi album na kojem je radio poslednjih nekoliko godina, Biće objavljen pod imenom Denis & Denis, ali sa novom pevačicom, Ruby Montanari Knez. Beogradska publika će imati priliku da je vidi i čuje, jer će nastupiti na našem koncertu sa nekoliko numera, upravo sa pomenutog albuma. Edi Kraljić radi kao reditelj na riječkoj lokalnoj televiziji. Ostao je u kontaktu s muzikom i povremeno svira sa nekim bendovima, ali to je više u domenu hobija i ljubavi prema muzici...

 

Kakvi su dalji planovi benda? Da li razmišljate o novom, zajedničkom albumu ili bar D&D best of izdanju?

  

Dalji planovi su da ostanemo koncertno aktivni, sve dok postoji interes u celom regionu, a onda, kad budemo potpuno spremni, objavimo live album. Ukoliko se dogodi nešto magično i Davor dobije ideju za novu pesmu, koja bi se i meni dopala, možda ćemo je razraditi i snimiti... Sve su opcije otvorene. Mene je život do sada uvek pozitivno iznenađivao, pa očekujem da će i nadalje biti tako. Čak je i ovaj Davorov poziv usledio kad sam mu se najmanje nadala, odnosno kad sam već bila uverena da se Denis & Denis više nikada neće desiti.

Imate li neku poruku za brojne fanove koji su odrastali uz muziku grupe Denis & Denis i koji sada sa nestrpljenjem očekuju ovaj povratnički koncert?

 

Jedina poruka fanovima je da dođu na koncert, da im ne bi bilo krivo kad im prijatelji budu prepričavali, kako su se odlično proveli. Šansu da ponovo vide Denis & Denis na sceni, nikako ne bi smeli da propuste, jer je pitanje da li će se ovakva prilika ponoviti.

*Tekst je objavljen u NOVOM MAGAZINU

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Marina Perazić  / Denis & Denis / Dimitrije Srećković Bluegray

NOVI MAGAZIN

 

LUZ KASAL / intervju / 17.10.2014.

Luz Kasal, jedna od najcenjenijih španskih pevačica, internacionalnog renomea, nastupiće u Beogradu 18. oktobra, kao specijalna gošća na koncertu slovenačkog kantautora Manjifika. Povod ovog gostovanja je njihova maestralna saradnja na muzici za film “Montevideo, vidimo se”, koja je rezultirala sjajnim numerama “Madrugadas” i “Al viento”. O svojoj predstojećoj poseti Srbiji, odnosno Beogradu, pesmi “Pukni zoro”, ali i o svojoj umetnosti, za srpske medije, govori španska diva, Luz Kasal.

Luz Kasal

Bićete specijalna gošća na koncertu Manjifika u Beogradu, ali to neće biti Vaše prvo gostovanje u Srbiji. Da li ste uzbudjeni pred svoj povratak i šta mislite o srpskoj publici?

 

Moje iskustvo sa srpskom publikom je veoma dobro i iskreno se radujem što ću,  zajedno sa Manjifikom, ponovo imati priliku da se susretnem sa svojim poštovaocima.

Luz Kasal i Manjifiko

Ostvarili ste veoma uspešnu saradnju sa Manjifikom, a pesma “Madrugadas” (Pukni zoro) je postala veliki hit u Srbiji, a i šire. Da li ste to očekivali?

Uspeh bilo koje pesme, u izvesnom smislu, uvek je iznenadjenje. Ali, prvi put kada sam čula pesmu “Madrugadas”, osetila sam izuzetno jaku emociju, tako da me uspeh nije iznenadio. 

Da li pesmu “Madrugadas” izvodite na svojim koncertima širom sveta i kakve su reakcije inostrane publike?

Ljudi uvek pozitvno reaguju kada čuju divnu pesmu. Čak i kada ne razumeju reči ili kada nisu sasvim svesni njene poruke, oni prepoznaju emociju. Takav je slučaj i sa ovom pesmom…

Kako ste odlučili da, kao tekstopisac i izvodjač, uzmete učešće u filmu “Montevideo, vidimo se”?

Odlučila sam iz nekoliko razloga. Pre svega, bila mi je velika čast da budem deo jednog srpskog filma, a bila sam i poneta izuzetnim entuzijazam reditelja Dragana Bjelogrlića. S druge strane, privukla me je saradnja sa Manjifikom. Onog trenutka kada sam čula muziku koju je napravio, znala sam da želim i da mogu da napišem stihove.

Da li ste gledali film “Montevideo” i da li Vam se dopao?

Da, prisustvovala sam premijeri u Beogradu. Podelila sam uzbudjenje i ponos sa publikom, koja je uživala u filmu. 

Postali ste svetski poznati nakon saradnje sa rediteljem Pedrom Almodovarom. Stiče se utisak da je Vaš umetnički i muzički senzibilitet veoma blizak filmskoj umetnosti. Da li volite da pravite muziku za film?

Da, moja karijera, kao i neki od mojih najvažnijih profesionalnih angažmana su blisko povezani sa filmom. Divim se mnogim kompozitorima filmske muzike, poput Vangelisa, Alberta Iglesiasa, Džona Berija i drugih. Zaista je velika čast kada imate priliku da radite muziku za film.

Sada već legendarni film “Visoke potpice”, obležile su nezaboravne pesme “Un ano de amor” i “Piensa en mi”, koje ste upravo Vi otpevali. Kako su nastale ove numere?

To su dve stare pesme. “Un ano de amor” je italijanska pesma iz ’60-ih, čiju je adaptaciju, za potrebe filma, uradio Almodovar, dok je pesmu “Piensa en mi”, komponovao čuveni meksički kompozitor Agustin Lara.

U većini Vaših pesama preovladjuju duboke emocije i strast. Šta Vas, kao autora, najviše motiviše i gde pronalazite inspiraciju?

Moja inspiracija proističe iz moje opservacije ljudi i dogadjaja, ali i iz mog ličnog iskustva.

Vaša interpretacija je izuzetno jaka, ali u isto vreme, umirujuća. Publika voli Vaš glas i oseća emocije koje im prenosite. Koliko je važno za pevača da se poveže sa publikom?

Svaka pesma je drugačija, svaki stil ima svoje karakteristike, a ja živim ono što pevam. Za mene je to način da izrazim svoja osećanja i podelim istinu sa publikom. 

Koji su Vaši trenutni i budući planovi? 

Sve do juna 2015. godine ću biti posvećena koncertnim nastupima, dok ću svoje slobodno vreme koristiti za stvaranje novih pesama.  

Da li možda planirate veliki solistički koncert u Beogradu?

Da, nadam se da će se i to dogoditi.

* Luz Kasal je španska umetnica raskošnog talenta i decentne pojave, čiji glas i interpretacija izazivaju kod slušalaca najrazličitiji spektar emocija. U karijeri dugoj više od tri decenije, objavila je 14 albuma, koji su prodati u preko 6 miliona primeraka. Iza nje su brojni hitovi, kao i priznanja, a jedno od najznačajnijih je svakako Latin Gremi nagrada za životno delo, koju je dobila 2012. godine. Kao pevačica, kompozitor i tekstopisac, saradjivala je sa brojnim svetskim umetnicima. Jedan od takvih je i reditelj Pedro Almodovar, koji joj je širom otvorio vrata internacionalne slave, nakon što je 1991. godine, u njegovom kultnom ostvarenju “Visoke potpetice”, ostala upamćena po interpretaciji pesama “Un ano de amor” i “Piensa en mi”. Srpska publika je slavnu špansku pevačicu najviše upoznala kroz muziku iz filma “Montevideo, vidimo se”. Pored upečatljivog izvodjenja, Kasalova je napisala i stihove za pesme “Madrugadas” i “Al viento”, koje su značajno obeležile ovaj film. Luz Kasal se do sada dva puta susrela sa srpskom publikom. Na premijeri filma “Montevideo, vidimo se”, kao i na manjem koncertu u “Grand kazinu”. 

*Tekst je objavljen u Politici 17. oktobra 2014. godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: www.luzcasal.es

Luz Casal www.luzcasal.es 

 

POLITIKA

GLORIJA GEJNOR / intervju / 13.05.2014.

Glorija Gejnor, legendarna disko diva, koja je krajem ’70-ih godina prošlog veka osvojila planetu svojim mega hitom „I will survive“, biće specijalna gošća ovogodišnjeg Exit festivala. Ona će 11. jula održati svoj koncert pred srpskom publikom i podsetiti ih na brojne hitove, koji su obeležili njenu, 40 godina dugu karijeru. Tim povodom, Glorija Gejnor je pristala da odgovori na nekoliko pitanja, specijalno za čitaoce Politike. 

Glorija Gejnor

 

U julu dolazite u Srbiju da bi nastupili na festivalu Exit. Kako ste odlučili da uzmete učešće na ovoj muzičkoj manifestaciji?

 

Volim festivale, jer je atmosfera na njima fantastična. Ljudi su uvek dobro raspoloženi, uzbudjeni i puni entuzijazma. Ujedno, to je i sjajna prilika da upoznam novu kulturu. 

 

Da li će ovo biti Vaša prva poseta Srbiji?

 

Da, ovo će biti moja prva poseta. Radujem se upoznavanju novih ljudi i volela bih da naučim nešto o vašim običajima i kulturi. 

Šta publika u Srbiji može da očekuje od Vašeg koncerta?

 

Nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno...ali nikako tužno. 

 

Legendarna pesma „I will survive“ („Preživeću“) je vaš zaštitni znak, ali i pesma koja ima izuzetno jaku poruku. Kakvo ona značenje ima za Vas?

 

Za mene, ova pesma predstavlja mogućnost da podelim nadu, hrabrost i snagu sa svojom publikom.

Pesma „I will survive“, ove godine slavi 35 godina. Da li ste očekivali toliki uspeh i trajanje, kada ste je snimali?

 

Da, jer su reči pesme veoma snažne i vanvremenske.

 

U svoj karijeri ste ostvarili brojne uspehe. Šta bi ste izdvojili kao najvažnije i šta Vas čini posebno ponosnom?

 

To je svakako „Gremi“ nagrada koju sam osvojila za pesmu „I will Survive“, ali i nagrada „Legend“, koju sam dobila od Princa Alberta od Monaka.

 

Puno putujete i nastupate širom sveta. Da li i dalje uživate u tome?

 

Da, veoma. To me čini srećnom...

 

Koji su Vaši budući planovi?

 

Planiram da što više putujem i da snimim još albuma. Takodje bih volela da radim i na pružanju pomoći mladim ljudima iz moje zemlje, koji su socijalno ugroženi.

 

Da li imate neku poruku koju želite da uputite svojim fanovima iz Srbije?

 

Jedino mogu da im poručim da jedva čekam da dodjem u Srbiju i da se sretnem sa svima njima.

*Glorija Gejnor je objavila 16 studijiskih albuma, kao i nekoliko kompilacija. U svojoj karijeri je osvojila brojne nagrade, uključujući i „Gremi“, a takodje je i član muzičke kuće slavnih (Dance Music Hall of Fame). Na listi njenih najvećih hitova, nalaze se pesme „Never can say good bye“, „Just keep thinkin’ about you“, „I am what I am“, a pre svih „I will survive“, koja se smatra jednom od najpopularnijh disko pesama svih vremena. Pesma govori o ženi koja pronalazi snagu da prevazidje svoje emotivne probleme i vremenom je postala sinonim za žensku emancipaciju, ali i socijalni opstanak u širem smislu. Pored muzike, Glorija Gejnor se aktivno bavi i humanitarnim radom.

*Tekst je objavljen u Politici, 13. maja 2014. godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: www.gloriagaynor.com

Gloria Gaynor www.gloriagaynor.com 

VUK VUČKOVIĆ - Gradovi kao inspiracija

Ne kaže se bez razloga, da umetnici čine svet lepšim i boljim mestom. Zato su i susreti sa njma uvek drugačije i posebno iskustvo. Izuzetak nije bio ni Vuk Vučković, mladi slikar, čiji je pogled na svet obojen čitavim spektrom boja. O tome svedoče i njegove, sada već dobro poznate slike gradova, koje privlače pažnju nesvakidašnjim koloritom, ali i brojnim detaljima. Razgovaramo u njegovom ateljeu u Pančevu, kojim dominaraju platna velikih dimenzija, ali i stvaralačka energija, koja se oseća na svakom koraku. Uprkos brojnim izložbama, ali i značajnim priznanjima, koja su ga svrstala u grupu najuspešnijih mladih srpskih slikara, Vuk sasvim mirno i nepretenciozno govori o svojim uspesima. Fokusiran je na svoje stvaralaštvo, kao i na izložbu koja ga uskoro očekuje u Londonu. Ono što ga izdvaja od većine umetnika, jeste spremnost i umeće da svoju umetnost poveže sa biznisom, dok je njegova ambiciozna vizija budućnosti, stvaranje uspešne internacionalne firme koja bi radila na promociji kulture i umetnosti.

Vuk Vučković

Kada se rodila ljubav prema umetnosti i slikarstvu, i kako je tekao Vaš razvojni put do upisa na FLU?

Oduvek sam voleo da crtam i slikam. Meni je to išlo sasvim prirodno, tako da sam svoj talenat prihvatio „zdravo za gotovo”, i čudio se ljudima koji misle da ne umeju da slikaju. U gimnaziji sam bio matematički smer, pa sam neke dosadne časove prekraćivao tako što sam puno crtao. Ipak, u drugoj godini srednje škole sam svesno zavoleo umetnost i počeo da se spremam za upis na likovnu akademiju.

Vaš pristup umetnosti i stvaranju, nije sasvim klasičan. Karakterišu ga inovativnost, sloboda izraza, različiti stilovi. Koliko je važno za umetnika da se menja, istražuje, bude drugačiji, pa i da prevazilazi sebe?

Do sada sam svoju umetnost probao da izvedem u svim dostupnim vizuelnim tehnikama i medijima, tako da mi je to iskustvo dragoceno. Iskoristio sam priliku da tokom školovanja, na vežbama, za relativno kratak vremenski priod, steknem veliku bazu znanja, što mi je omogućilo da se sada igram stvarajući nešto novo. Mislim da su za umetnika osobine poput znatiželje, inovativnosti i upornosti veoma važne. Svakim radom se trudim da napredujem i jedino takmičenje sa samim sobom smatram za dobru stvar. 

Bavili ste se veoma interesantnim, hrabrim, pa i provokativnim temama, posebno kroz izložbe „Scanman“, „Vreme je da se upoznamo, onakvi kakvi stvarno jesmo“ i sl. Šta pokreće i motiviše Vaše stvaralaštvo i kako definišete svoju umetnost?

Na mojim radovima su iznešena moja razmišljana, pitanja ili osećanja. Često sam razmišljao o čovekovom otuđenju od prirode, ekologiji, intimi, fetišu, seksualnosti, lepoti, ljubavi, pa su to i bile glavne teme mojih radova. Tek kada poželim da se opustim od razmišljana, moji radovi prenose samo osećanja. To su vizuelno zanimljive apstrakcije, teško prevodive u  reči.

Kako oko mladog umetnika vidi žensku lepotu danas? 

Moram priznati da nisam fan većine današnjih trendova, kojima mnoge devojke, zapravo sakrivaju sve ono što ih čini jedinstvenim. Lepotu žene vidim, pre svega, u njenoj prirodnosti, karakteru, zdravom načinu života, obrazovanju.

Da li vas i kako inspirišu žene?

U nekim mojim ranijim radovima, žena je bila velika inspiracija i gotovo centrala figura. Trenutno to nije tako, ali postoji mnogo žena, pre svega iz sveta umetnosti, čiji rad me inspiriše. Bridget Riley, Marina Abramović i Janis Joplin su samo neke od njih.

Posebnu, možda i najveću pažnju javnosti, privukli ste svojim ciklusom „Gradovi“. Kako ste došli na ideju da slikate gradove i to na jedan sasvim poseban, drugačiji i samo Vaš način?

Volim da putujem, upoznajem druge gradove i kulture, a na ovaj način sam uspeo da to povežem i sa svojom umetnošću. Seriju "Gradovi" sam započeo slikom Beograda. Nakon dužeg vremena sam uzeo uljane boje u ruke, i ta promena mi je baš prijala. Cilj mi je bio da izdvojim sve objekte koji su karakteristični za Beograd i prikažem ovaj grad u njegovom najlepšem izdanju. Tek po završetku slike „Beograd“, uvideo sam koliko mi je čitav taj proces prijao i pomislio sam da bi to mogla biti serija, koja će pored srpskih gradova prikazati i neke svetske.

Osnovne karakteristike „Gradova“ su veliki formati, bogat kolorit, ali i beskrajno mnogo panoramskih detalja, naslikanih do perfekcije. Koliko je potrebno vremena, strpljenja i umeća da bi se naslikala jedna takva slika?

S obzirom da na jednoj slici radim preko 1000 sati, ne mogu biti lažno skroman. Potrebno je puno kockica da se poklopi i prepreka da se sruši. U današnjem, sve ubrzanijem vremenu, raditi slike sa ovoliko detalja je hrabrost, pa i ludost. Pored velike upornosti, znanja i veštine, potrebno je i puno odricanja, podrške i ljubavi. Takođe, da bi produkcija ovih radova bila moguća, neophodna su značajna finansijska sredstva.

Vaše slike gradova, izazivaju veoma pozitivne reakcije, dok je slika Beograda, čak uvrštena i medju zvanične suvenire Beograda. Da li nameravate da nastavite da slikate gradove i koji je sledeći u planu?

Nastavljam, nego šta! Nedavno sam završio sliku "Chicago", u pripremi je London, a takodje planiram da naslikam i još neki srpski grad. Ova tema mi je veoma zanimljiva, tek sam počeo, imam još puno toga da uradim. Slike iz ciklusa „Gradovi“ su svuda lepo dočekane i doživljavaju neverovatan uspeh. Do sada su "Wolf Art" grafike, nastale prema ovim slikama, dospele na sve strane sveta. Dopada mi se što moje slike na jedan lep i zanimljiv način promovišu gradove i drago mi je što će mnogi stranci imati priliku da putem njih saznaju nešto više o našoj zemlji.

Koji je vaš omiljeni kutak u Beogradu?

U fazi sam kad mnogo radim, pa većinu svog vremena provodim u ateljeu, koji se nalazi u Pančevu. Beograd posećujem uglavnom zbog kulturnih dešavanja. Najčešće su to izložbe u galerijama U10, Štab, Haos, KCB, ULUS... Tamo srećem svoje drugare i kolege umetnike, a naši razgovori se obično nastave u kafiću „Centrala” u Siminoj. Takođe, jako volim da odem i kod Viktora u Ciglanu (Klub Ljubitelja Teške Industrije). 

 

Već tokom studija ste počeli sa izlaganjem svojih radova, a danas je iza Vas preko 110 grupnih i 18 samostalnih izložbi. Koliko je organizacija izložbe važna, ali i zahtevna za mladog umetnika?

Izložbe su veoma važne, kako za samog umetnika, tako i za zajednicu. One su, još uvek, neprevaziđen vid promocije za umetnike. Nadam se da će tako i ostati, jer ništa ne može da zameni iskustvo gledanja slike uživo. Ipak, prema mom dosadašnjem iskustvu, organizovanje kvalitetne samostalne izložbe u Srbiji, veoma je zahtevno, u svakom smislu. Jedan od razloga je i taj što su retke institucije koje raspolažu novcem potrebnim za organizovanje izložbe, pa većinu troškova snosi umetnik.

U septembru Vas očekuje izložba u Londonu. Kako je došlo do mogućnosti da se predstavite tamošnjoj publici?

Prijatno me je iznenadio poziv jedne londonske galerije, sa kojom sam nedavno zapopočeo saradnju, da učestvujem na njihovoj kolektivnoj izložbi, koja će se održati u septembru. Predstaviću se slikom Londona, koju namenski radim, upravo tim povodom. Sa zadovoljstvom sam prihvatio ovaj izazov i otpočeo istraživanje o tom gradu. Nedavno sam završio skicu i sada uživam slikajući. 

Veoma ozbiljno pristupate svom radu, ne samo u kreativnom, već i u poslovom smislu. Da li je neophodno da umetnici danas budu i dobri menadžeri, sa razradjenim biznis planom, ukoliko žele da plasiraju svoju umetnost na pravi način?

Tajna je biti kreativan u poslu, koliko i u samom stvaralaštvu. Nije neophodno biti dobar menadžer, ako imate dobrog menadžera. U našoj zemlji, što se umetnosti tiče, nedostaju mnogo potrebnije stvari, pa profesionalni umetnički menadžer zvuči smešno. Ja sam to prihvatio odavno kao sastavni deo posla, a mogu da zahvalim i mojoj devojci, koja na sebe polako preuzima sve veći deo ovog posla. Pre dve godine, osnovali smo umetnički studio pod nazivom „Wolf Art“ . Trenutno honorarno angažujemo ljude koji nam pomažu prilikom produkcije, ali planiramo da timu priključimo i još nekoliko stalno zaposlenih ljudi. Cilj nam je da moje vreme i energiju preusmerimo samo na slikanje, a da bi se to ostvarilo, dobar biznis plan je neophodan.

Svrstavaju Vas u grupu najdarovitijih i svakako najperspektivnijih mladih srpskih slikara. Koliko takva kategorizacija znači i u kojoj meri Vas obavezuje?

Znači puno, ali nije nezasluženo. Ništa me ne obavezuje, ja to tako moram da radim.

Da li je teško biti umetnik u Srbiji i gde i kako vidite sebe u budućnosti?

U Srbiji je verovatno, „srednje teško“ biti umetnik, kada se uzme u obzir ceo svet. Sebe u budućnosti vidim pomalo u svim gradovima koje sam naslikao. 

Kada će publika u Srbiji, odnosno Beogradu, imati priliku da uživo vidi Vaše radove?

U toku su pripreme za  moju samostalnu izložbu u Beogradu. Otvaranje je zakazano za 14. oktobar, u Galeriji "Štab". Dugo nisam izlagao u Beogradu i veoma se radujem ovom događaju.

*Tekst je objavljen u magazinu "Lepota&Zdravlje"   

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Milan Kolarski i V.V. privatna arhiva

Vuk Vučković http://www.vukvuckovic.com/

Lepota & Zdravlje

STEAMPUNK NAKIT by MAJA

Maja Tasić

Maja Tasić je neobična, kreativna i drugačija. Baš kao i nakit koji izradjuje. Dizajnom je počela da se bavi sasvim slučajno 2012. godine, nakon što joj je suprug napravio i poklonio nekoliko neobičnih komada od srebra i keramike. Ponešena njegovom kreativnošću, poželela je i sama da se upusti u avanturu izrade, koja je rezultirala jedinstvenim nakitom, inspirisanim „stemapunk-om“. 

„Suprug i ja smo po profesiji zubni tehničari, tako da imamo sve aparate i instrumente za modelovanje i livenje. To mi daje mogućnost da koristim materijale iz naše struke i da lijem osnove za medaljone. Takav pristup mi je omogućio da se izdvojim od ostalih, ali i da svaki komad mog nakita bude zaista unikatan. Ujedno, to je i razlog što sam se opredelila za „steampunk“. Nakit izradjen u tom stilu je neobičan i nesvakidašnji. Svaki komad može da bude potpuno drugačiji od prethodnog i retko kad da se može ponoviti zbog različitosti materijala“.

U Majinoj „steampunk“ ponudi, mogu se pronaći veoma atraktivne narukvice, ogrlice, mindjuše, ali i druge vrste ukrasnih predmeta, izradjenih u ovoj tehnici. Ponosna je na svoj dizajn ormarića za ključeve, kao i brojnih kutijica za nakit, tvrdeći da je moguće napraviti bilo šta, ukoliko postoji ideja i dobra volja. Materijali i detalji koje upotrebljava za izradu, uglavnom se razlikuju od onih koji se koriste za standardni nakit, tako da nije uvek jednostavno nabaviti brojne „sitne mehanizme“, koji ovaj nakit čine osobenim.

 

„U principu, jeste teško nabaviti materijal, jer se koriste mehanizmi starih, mehaničkih satova. Mehanizam novih, digitalnih satova je plastičan, pa samim tim i neupotrebljiv za ovu namenu“ – potvrdjuje Maja.

Sam proces izrade „steampunk“ nakita je u isto vreme i jednostavan i komplikovan. Kao i u svakom kreativnom procesu, i ovde sve polazi od ideje, do koje nije uvek lako doći. Nakon toga sledi proces izrade, za laike, možda zahtevan, ali ne i za mladu dizajnerku, ponetu stvaralačkim entuzijazmom. 

„Najkomplikovanije je osmisliti izgled nakita i prikupiti sve potrebne materijale. Za to je potrebno odvojiti odredjeno vreme. Takodje, neke delove je potrebno i seći, a kada je u pitanju metal, on je obično užaren, pa su moguće i sitne povrede. Recimo da je jedan dan potreban za pripremu delova, od kojih se svaki mora odmastiti, polirati, seći ili bojiti. Sledeći dan je rezervisan za lepljenje ili nalivanje smole, nakon čega je potrebno 24 sata da se sve to osuši. S obzirom da zbog lepka, odnosno smole, radim više komada nakita uporedo, moguće je puno toga uraditi za jedan dan, ukoliko se ne radi o previše zahtevnim komadima.“

Ideje koje Maja Tasić realizuje su raznovrsne, kao i njena ponuda. Kaže da joj je inspiracija trenutna i da nastaje u momentu kada poredja odabrane priveske, naspram kojih pronalazi odgovarajuće delove. Ipak, ne skriva da su joj najveća motivacija pohvale koje dobija od zadovoljnih kupaca.

“U kreativnom smislu me pokreću pohvale i pozitivni komentari, od ljudi koji su kupili moj nakit. Nema većeg zadovoljstva nego kada vidim da neko nosi nešto što sam napravila. Često dobijam i fotografije svojih zadovoljnih kupaca, tako da mi to daje dodatnu motivaciju da radim i stvaram.

Svi modeli Majinog nakita su unikatni. S obzirom na zahtevnost u vidu detalja, replike su moguće, samo ukoliko se pronadju isti delovi ili privesci, koji su osnova. Ipak, većina kupaca koji traže repliku određenog komada nakita, sugeriše neke nove elemente, drugu boju cirkona i slično, jer većina teži tome da ima autentičan komad nakita, kakav niko drugi ne poseduje. U tom smislu, mlada dizajnerka je vrlo otvorena prema željama kupaca, prihvata njihove narudžbine i trudi se da zadovolji različite afinitete. Ipak, originalnost smatra veoma važnom.

„Originalnost je mnogo važna u ovom poslu. Treba se razlikovati od drugih, a to i jeste moj cilj. Sama dizajniram svoj nakit i ne radim serijski. Ljudi to prepoznaju i cene. Vrlo često dobijam komplimente, ne samo od kupaca, već i od organizatora izložbi, koji upravo podržavaju originalnost i kreativnost, a ne kopije tudjih radova.“

U prilog Majinoj originalnosti, govori i njen afinitet prema „steampunku“, kome je naklonjena ne samo u okviru svog posla, već i šire. U vreme kada je počinjala da se bavi dizajnom nakita, „steampunk“, kao pravac, možda i nije bio previše zastupljen u Srbiji, dok se danas ta slika već značajno promenila. O tome govori i sve veći broj njenih kupaca, ali i uopšte, zaljubljenika u „steampunk“ estetiku.

„Steampunk je, kao pravac, poslednjih nekoliko godina, dosta zastupljen u Srbiji. Nakit, garderoba, pa i manikir u tom stilu, sve češće se mogu videti. Medju prvima sam stavila male zupčanike na nokte, a kasnije sam primetila puno devojaka koje su isto to uradile. Ono što do sada nisam videla, jeste primena steampunk-a u estetskoj stomatologiji. Što se mog „steampunk“ nakita tiče, kupci su devojke, žene srednjih godina, pa čak i dosta starije žene, koje obožavaju stare medaljone na otvaranje, u kojima mogu da

čuvaju sliku svojih najmilijih. Takodje i muškarci dosta kupuju moj nakit, za sebe ili za svoje devojke.“

Zaljubljenici u originalan nakit i steampunk mogu da se upoznaju sa Majinim radom, ali i da obezbede sebi neki nesvakidašnji modni detalj, preko njene FB strane Steampunk by Maja, kao i putem njenog vebsajta www.steampunkjewelrymaja.com. Takodje, Maja Tasić povremeno učestvuje i na grupnim izložbama nakita, na kojima je moguće uživo videti njenu raznovrsnu ponudu, kupiti neki dragoceni komad ili ga naručiti. Jer, kao što je i sama duhovito rekla: “Za svakoga po nešto, Steampunk by Maja, napravi vešto”!

Steampunk (Stimpank) je pravac koji uspešno kombinuje najrazličitije naučne pronalaske viktorijanskog doba sa elementima naučne fantastike. Reč je o nešto ekstremnijoj varijanti retro-futurizma, koja nastaje pod uticajem romana Žila Verna, H.G. Velsa, Marka Tvena, Meri Šeli i drugih autora iz 19.veka. Tokom vremena, steampunk se razvio u specifičnu subkulturu, koja svoje poklonike ima u modi, muzici, dizajnu, ali i specifičnom načinu života, koji bi se mogao okarakterisati kao spoj viktorijanske i edvardijanske estetike sa modernom tehnologijom. Iako je postao posebno popularan tokom osamdesetih godina prošlog veka, stemapunk i danas ima brojne poklonike širom sveta. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Maja Tasić / Steampunk by Maja

Steampunk by Maja FB https://www.facebook.com/SteampunkbyMaja/