Film KLEOPATRA / 50 godina

Legendarni filmski spektakl „Kleopatra“, proslavlja ove godine 50 godina od svog premijernog prikazivanja. Jedan od najskupljih filmova svih vremena, koji su obeležili Elizabet Tejlor i Ričard Barton, ponovo je zablistao na filmskom platnu. Svečana premijera, nove, remasterizovane verzije, prikazana je na nedavno završenom festivalu u Kanu, nakon čega su usledile specijalne projekcije u bioskopima širom sveta. Ovaj potez, izazvao je oduševljenje brojnih filmofila, koji su, u nekim gradovima, čak danima unapred kupovali karte za ovaj dogadjaj. Povodom jubileja, objavljeno je i limitirano blu-ray komplet izdanje, koje pored filma sadrži i disk sa retkim snimcima, kao i knjigu sa fotografijama, nastalim na snimanju ovog kultnog ostvarenja. 

Jubilej „Kleopatre“ je povratak u zlatni Holivud i vreme glamura, kada su nastala neka od najznačajnijh filmskih ostvarenja i kada su glumačke zvezde sijale punim sjajem. Ova spektakularna epska drama, koja se bavi sudbinom najslavnije egipatske kraljice, uzburkala je Holivud i pre nego što je zvanično započela svoj bioskopski život. Zbog čestih korekcija scenarija, promene lokacija, kompikovanih masovnih scena, raskošnih kostima i probijanja rokova, film je drastično premašio budžet. Umesto „skromnih“ 2 miliona, na kraju je koštao, neverovatnih 42 miliona dolara. Prema današnjim standardima, to je oko 300 miliona dolara, što je velika suma, ne samo za vreme u kome je film nastao, već i za aktuelnu holivudsku produkciju. Pored toga, Elizabet Tejlor je bila prva glumica u istoriji, koja je za svoj angažman, potpisala  ugovor sa iznosom od milion dolara, da bi se do kraja snimanja, ta suma povećala, čak šest puta.

Brojne turbulencije, pratile su nastanak filma „Kleopatra“. Snimanje je započeto u Londonu, da bi se kasnije, zbog troškova i nepovoljnih vremenskih uslova, cela ekipa preselila u Rim. Prvi reditelj Ruben Mamulian je tada napustio projekat, a na njegovo mesto je došao Džozef Mankevic (Mankiewicz), koji je pred kraj snimanja bio otpušten zbog sukoba sa produkcijom. Ipak, on je ubrzo vraćen, jer montažeri nisu bili u stanju da se snadju sa velikom količinom snimljenog materijala. Štaviše, prva izmontirana verzija filma, trajala je čitavih šest sati, da bi tek nakon brojnih intervencija i kompromisa, bila realizovana finalna verzija u trajanju od 243 minuta. Pehovi tokom snimanja nisu zaobišli ni Elizabet Tejlor, koja je zbog iznenadnih zdravstvenih problema sa disanjem, hitno operisana, što je dovelo u pitanje nastavak filma. Produkcija je tada razmatrala ideju o njenoj zameni, a najbliža ulozi Kleopatre, bila je Džoan Kolins, koja je čak prošla i probna snimanja. Ali, do toga nije došlo, jer se Tejlorova ubrzo oporavila i nastavila rad na filmu. 

Snimanje filma „Kleopatra“, obeležio je i početak romanse izmedju Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona. Uzbudljiva ljubavna priča, Kleopatre i Marka Antonija, prenela se i na privatni žiovot glavnih aktera, što je izazvalo nesvakidašnju pažnju medija. Tome je značajno doprinela činjenica, da su oboje, u tom trenutku, bili u braku. Barton sa velškom glumicom Sibil Viliams, a Tejlorova sa pevačem Edijem Fišerom. Dok je, s jedne strane, njihova „zabranjena ljubav“ intrigirala javnost, s druge strane ih je dočekala moralna osuda, upućena čak i iz Vatikana! Iako su producenti bili zabrinuti da će se „loš“ publicitet odraziti na film, to se nije dogodilo. Štaviše, afera je samo doprinela njegovoj kasnijoj popularnosti, a legendarna veza izmedju Bartona i Tejlorove i danas važi za jednu od najfatalnijih ljubavi, ikada. 

Nakon skoro tri godine snimanja, film „Kleopatra“ je primijerno prikazan u Americi, u junu 1963. godine, a mesec dana kasnije, usledila je i svečana premijera u Londonu. Očekivan sa velikim nestrpljenjem i praćen izuzetnom reklamnom kampanjom, film je u startu zabeležio jako dobru gledanost. Ipak, kritike koje su usledile, bile su podeljene. Iako to nije previše uticalo na njegov bioskopski život, ukupna zarada od 24 miliona dolara, nije bila dovoljna da pokrije drastično veće troškove ulaganja. Štaviše, ovakav ishod je doveo, skoro do bankrotstva producentsku kuću „20th Centery Fox“, koja je sa velikim ambicijama ušla u ovaj projekat. Medjutim, (ne)uspeh na blagajnama, kompenzovan je nominacijama za Oskara i to u devet kategorija, od kojih je film osvojio četiri – za najbolju scenografiju, kostime, fotografiju i specijalne efekte. 

Interesantno je spomenuti, da je zahvaljujući ulozi Kleopatre, slavna Elizabet Tejlor, pronašla svoje mesto i u Ginisovoj knjizi rekorda, kao glumica koja je promenila najviše kostima u jednom filmu, čak 65. Njihova raskoš i glamurozan, autentičan dizajn i danas izazivaju divljenje. Isti slučaj je i sa nakitom, posebno karakterističnim prstenjem i narukvicama u obliku zmije, ukrašenim dragim kamenjem, sa potpisom juvelirske kuće „Bulgari“. Karakterističan izgled egipatske vladarke, njenu frizuru i način šminkanja, dočarali su vrhunski holivudski stilisti i make up artisti. Elizabet Tejlor je  sve to iznela na sebi svojstven način, dok su žene širom planete, pokušavale da je u tome kopiraju.

Atraktivnost i kulturološki značaj filma „Kleopatra“, niko ne može da ospori. Spektakularan u svakom smislu, film proslavlja svoj zlatni jubilej na najbolji mogući način. Digitalno obradjen i u potpunosti prilagodjen modernom vremenu on nastavlja ili započine svoj novi život. Obnovljena verzija „Kleopatre“, traje nešto više od 4 sata, a ljubičaste oči legendarne Elizabet Tejlor, ponovo sijaju punim sjajem. 

*Tekst je objavljen u Novom Magazinu, povodom 50 godina od premijernog prikazivanja filma Kleopatra / 27. jun 2013. 

Copyrights: Bratislav Mihailović

Cleopatra Official Movie https://www.facebook.com/pg/CleopatraOfficialMovie/photos/?ref=page_internal

 

BE UNIQUE

Damjan Popovac je dizajner nakita i umetničkih predmeta. Ono što ga izdvaja i čini jedinstvenim, jesu brojanice koje izradjuje od plemenitih metala i dijamanata, a sve to pod etiketom svog brand-a „Be Unique“ (Budi jedinstven). Kvalitet i autentičnost ovog srpskog umetnika koji živi i stvara u Dizeldorfu, prepoznali su mnogi, kako poštovaoci vere i tradicije, tako i poznavaoci nakita i zaljubljenici u lepo. Damjan Popovac svoje unikatne brojanice promoviše na prestižnim sajmovima nakita širom sveta. Bio je prisutan u Cirihu, Rigi, Njujorku, pa čak i pariskom Luvru. Redovan je i na sajmovima zlatarstva u Srbiji, gde njegova kolekcija nakita uvek izaziva posebnu pažnju.

Damjan Popovac dolazi iz Kraljeva, ali ga je ljubav prema nakitu i želja za sopstvenom kreacijom odvela u svet. U Firenci je završio zlatarsku školu “Alchimia”, gde je uz pomoć odličnih učitelja i savremene opreme, otkrivao tajne zanata i dobio priliku da na različite načine izrazi svoju kreativnost. Profesionalnu edukaciju je nastavio u Njujorku, na institutu “Gia”, jednom od najpriznatijih edukativnih centara za procenu dragog kamenja i dijamanata. To mu je omogućilo da kompletno usavrši svoje znanje, ali i da zvanično ponese zvanje zlatar-juvelir.

„Nakit je komunikacija bez reči. On nam pruža mogućnost da se izrazimo u emotivnom, estetskom ili statusnom smislu. Žena koja sedi u kafiću i na ruci nosi prsten, nesvesno ili svesno šalje poruku da je zauzeta... S druge strane, skup prsten na muškarcu, uglavnom sugeriše njegov status ili poreklo. Sve to je veoma interasantno i inspirativno…” – slikovito objašnjava Damjan svoj doživljaj nakita.

Tokom školovanja u Njujorku, Popovac se sprijateljio sa brojnim zlatarima, od kojih su neki radili i za čuvenu juvelirsku kuću Tiffany. Upravo zahvaljujući saradnji i sugestijama koje je dobio od njih, vremenom je usavršio tehničku stranu izrade brojanica i tako započeo realizaciju svoje ideje, po kojoj će kasnije i postati jedinstven i prepoznatiljiv. O svojim počecima, ideji i vizijama, Damjan Popovac, kaže:

„Poznato je da brojanica prvenstveno služi za molitvu vernika. Ipak, moda je učinila svoje, pa su crkvene brojanice u poslednjih desetak godina postale veoma popularne. Mogu se pronaći u raznim bojama, izradjene od različitih materijala, i najčešće se nose kao modni detalj. Moja vizija je bila malo drugačija…Želeo sam da napravim brojanicu koja će biti spoj svih vernika i koja će na simboličan način vezati narod za veru. Bilo mi je važno da se ljudi kroz moju ideju medjusobno prepoznaju, ali i osete jedinstveno. Jeromonah Jovan, iguman manastira Sv. Jovan u blizini Niša, podržao je moju ideju i dao mi pismeni blagoslov za izradu ovih, po mnogo čemu unikatnih brojanica. Be Unique brojanice otpički izgledaju isto kao standardne, ali su napravljene od izdržljivog materijala i mogu da traju doživotno. Za molitvene potrebe, predlažem da se brojanica prvo osvešta, a za one koji to vole, ona se može nositi i kao autentičan „modni” detalj, odnosno narukvica.”

Tehnika i proces izrade ovakvih brojanica, zahteva umeće, posvećenost i naravno, vreme, dok su i sami materijali, takodje pažljivo odabrani. Svaka brojanica ima 33 čvora, a da bi se dobio željeni izgled, neophodno je proći kroz tri faze. Potrebno je da se materijal prvo iseče, potom izbrusi i na kraju izglanca. Pravljenje samog čvora je takodje veoma zahtevno. Iako se u procesu rada koriste najnoviji alati i  savremena tehnologija, izrada jedne brojanice može da traje i do pet dana. Najčešće se prave srebrne, ali su u ponudi i brojanice od punog 18 kt zlata, kao i pozlaćene u belom, žutom ili roze zlatu. Takodje se rade i primerci ukrašeni dijamantima i ostalim dragim kamenjem, ali to je već deo ekskluzivne ponude. Pored navedenih, mogu se pronaći i vrlo atraktivne brojanice od lave, ebonovine, kao i pletene.

„Brojanice-narukvice su okosnica naše ponude i po tome je Be Unique prepoznatljiv. Ipak, stalno radimo i na proširenju asortimana. U ponudi imamo vrlo atraktivne ogrlice sa krstom, radjene po istom ili sličnom principu kao i narukvice, a tu su i razni aksesoari, poput privezaka i slično. Pre svega nam je važno da dobro osmislimo sve proizvode i usavršimo njihovu izradu, pa tek onda da ih plasiramo na tržište.” – kaže Popovac.

Damjan Popovac živi i radi na relaciji izmedju Srbije i Nemačke. Njegova radionica-atelje, a ujedno i glavna radnja, nalazi se u centru Dizeldorfa. Tamo se radjaju i realizuju kreativne ideje, ali i izlazi u susret kupcima, koji dolaze sa različitih strana. U Srbiji, Be unique proizvodi se mogu pronaći u nekoliko zlatara u Beogradu, koje u ponudi imaju veći deo asortimana. Takodje je aktivan i on-line shop, preko koga kupci mogu da naruče sve artikle iz ponude.

„Kao što znate, brojanice imaju uporište u pravoslavnoj veri, tako da su naši klijenti, uglavnom Srbi, Rusi i Grci. Što se našeg naroda tiče, uglavnom je kupuju Srbi koji žive u inostranstvu. Iako je za narukvicu, koja sadrži 70 grama srebra 925, cena prilično povoljna, to i dalje nije pristupačno za prosečan srpski standard. S druge strane, na medjunarodnom tržištu, naši proizvodi beleže značajan porast prodaje, pa se čak susrećemo i sa komentarima da su naše cene niske, u odnosu na kvalitet koji nudimo.”

Be Unique je od nedavno i zvanično postao brend sa etiketom „Made in Serbia”, što mu je otvorilo vrata velikih svetskih sajmova nakita. Jedan od takvih je i pariski „Who’s next”, koji se država u vreme Fashion Week-a i dnevno ga poseti 35.000 ljudi.

„Who’s next” je, zapravo, fantastična platforma za promociju i prodaju, jer okuplja male brendove iz celog sveta i pruža priliku za proširivanje poslovne mreže, ali i pozicioniranje. U Parizu nas uskoro očekuje i prestižni „Premiere Classe”, manji, ali vrlo značajan sajam, na kome samo odabrani mogu prikazati svoje radove. Pozivu na ovaj sajam se, zaista nismo nadali, ali idemo u nadi da ćemo oduševiti publiku svojim nakitom, kao i pristupom – optimističan je Popovac, koji priču zaključuje osvrtom na idejni koncept svog brenda:

„Svako želi da bude jedinstven ili prepoznatljiv po nečemu. Be Unique brojanica je upravo takva. Zbog načina izrade, nijedan primerak ne može da ispadne isti kao prethodni. Svaki je jedinstven na svoj način. Kao i svaki čovek, uostalom.”

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: BE UNIQUE

BE UNIQUE http://beunique-shop.com/sr/ ; FB https://www.facebook.com/beuniquetimelessjewelry/

ONA Magazin

STUDIO "GLINA"

Nekada nismo ni svesni koliko nas neke okolnosti dobijene rodjenjem, zapravo odredjuju, pa i daju smisao našem budućem život. Mlada i talentovana dizajnerka nakita, Biljana Čučković je rodjena u hrvatskom gradiću Glina, a danas, upravo pod tim imenom, ona izradjuje i predstavlja svoj nakit, napravljen od porcelana, odnosno gline. Reč je kolekciji unikatnog, ručno izradjenog nakita, koji karakterišu svedene, najčešće geometrijske forme i minimalistički dizajn.

Biljana Čučković

Ljubav prema nakitu i njegovoj izradi, Biljana gaji od detinjstva, ali su se prvi ozbiljniji nagoveštaji njene dizajnerske budućnosti, pojavili, tek kada je sa 20 godina upisala kurs keramike. Inspirisana finoćom i belinom porcelana, kao i mogućnostima koji joj rad sa glinom pruža, poželela je da svoju kreativnost usmeri u pravcu izrade keramičkih predmeta, kao i nakita. Ipak, razne životne okolnosti su je odvele u nekom drugom pravcu, pa je izrada nakita, dugi niz godina ostala samo na nivou želje i hobija. Tek 2014. godine, Biljana odlučuje da ostvari svoj san i pokreće dizajn studio „Glina“, u kome stvara jednostavne, ali vrlo atraktivne komade keramičkog nakita, na koje niko ne ostaje ravnodušan. 

„Ceo život sam imala potrebu da stvaram i napravim nešto svojim rukama. Tako sam i otišla na kurs keramike. Još dok sam bila na obuci, videla sam da imam dara za rad sa glinom. Već prva posuda koju sam napravila, bila je sasvim solidna. Nastavila sam da vežbam, a kasnije i da gledam tutorijale na internetu, na temu gline i njene obrade. Kroz sve to sam stekla ozbiljno predznanje i nakon dosta godina, odlučila da probam da radim ono što sam oduvek želela – da pravim nakit. Vremenom sam krenula u veću i intenzivniju proizvodnju, sa ciljem da počnem i da zaradjujem od svog hobija...“

Biljana voli jednostavne i čiste forme, kako u životu, tako i u svom kreativnom izrazu. Nakit je produkt njene lične estetike, pa svaki komad koji napravi, vrlo rado i sama nosi. To smatra najjednostavnijim vidom promocije i drago joj je kad vidi da se to ljudima dopada. Od nakita, u njenoj ponudi su, za sada, nazastupljeniji prstenje i mindjuše. Karekterišu ih geometrijiski oblici, a mogu se pronaći u tri osnovne boje, crnoj, beloj i sivoj, dok im dodatnu atraktivnost daju diskretni detalji od zlata i platine.

 „Za izradu svog nakita, koristim porcelan, a to je fina vrsta gline, koja se peče na visokoj temperaturi. Proces izrade se sastoji iz nekoliko faza. Predmet se prvo oblikuje, zatim suši, pa obrađuje, a potom peče. U drugoj fazi se nanosi glazura, koja se takodje peče na visokoj temperaturi, da bi se sve završilo nanošenjem zlata i platine, koje takodje zahteva pečenje. Ako radim mindjuše, onda je neophodno da se na kraju zalepe i pozadine, odnosno zakačke od titanijuma, koje su hipo-alergene. Čitav proces je dug i nekada može da traje i više nedelja.”

Veliko interesovanje i pozitivne reakcije ljudi na nakit koji pravi, naterale su Biljanu da konstantno unapredjuje svoje proizvode, kako tehnički, tako i estetski. Pored noviteta u dizajnu i obradi, potrudila se da pronadje i dobavljače iz Amerike, od kojih kupuje delove repromaterijala, poput kvalitetnog titanijuma, koji je hipoalergen. S obzirom da je Glina Studio mala manufaktura, Biljana većinu poslova obavlja sama, uključujući i one koji se tiču plasmana i prodaje nakita. Veoma je angažovana na društvenim mrežama, gde postavlja fotografije svog nakita, a ujedno ostvaruje i direktan kontakt sa posetiocima, odnosno kupcima. Planova vezanih za posao uvek ima, i nada se da će, bar većinu, uspeti da ostvari. 

„Želja mi je da proširim paletu proizvoda na svećnjake, lampe i posudnu keramiku, ali i da zadržim brend u okviru male zanatske radionice. Ako pričamo o globalnim planovima, svakako mi je cilj, izlazak na strano tržište. Već sada se moji proizvodi prodaju u Crnoj Gori i Austriji, pod imenom Glina studia.”

Studio Glina još uvek nema svoje prodajno mesto, ali i to je jedna od ambicija mlade dizajnerke. Do tada, „Glina” nakit se može pronaći u više marketa i galerija. Glavna prodajna mesta su Čumić, Supermarket, Gradstor Design Hub-u u Beogradu, kao i Misha Concept Store u Novom Sadu. Za kupce iz drugih gradova, tu je Facebook stranica, kao i web sajt www.studioglina.com, gde se nakit može poručiti preko web shopa. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Stefan Djaković

Studio "GLINA" www.studioglina.com ; FB https://www.facebook.com/studioglina/?fref=ts

                                                                                                             

PRINCEZA DAJANA - 20 godina od smrti najvoljenije britanske princeze

Retke su ličnosti koje već tokom života dostignu kultni status. Jedna od onih kojima je to pošlo za rukom je Dajana, Princeza od Velsa, žena koja je prkosila dvorskim pravilima, bila „otpadnik” od krune, ali pripadnik i miljenica naroda. Svoj život je okončala pre 20 godina, pod tragičnim okolnostima, ali lik i delo, najvoljenije princeze u modernoj istoriji britanske monarhije, ni danas ne prestaju da izazivaju interesovanje. 

Dajana Frensis Spenser, rodjena je 1. jula 1961. godine, u Park Hausu, na kraljičinom imanju u Norfolku, u Engleskoj. Bila je treća, najmladja ćerka grofa Edvarda Spensera i njegove supruge Frensis, koji su kasnije dobili i sina Čarlsa. Njena porodica je bila u srodstvu sa nebrojenim aristokratskim kućama, uključujući i krvne veze sa uglednim američkim porodicama, pre svih Rokfelerovima. Bliska povezanost sa dvorom Vindzorovih, datirala je još iz davne prošlosti. Pored zajedničkih predaka, pre svih kralja Džejmsa I, prvog kralja Engleske i Škotske, Dajanina porodica je imala dug istorijat služenja monarsima. To nasledje nije zaobišlo ni njenog oca koji je bio dvoranin kralja Džordža VI i Kraljice Elizabete, dok su njene bake pripadale unutrušnjem krugu dvora i bile bliske prijateljice Kraljice Majke. Sve to je uslovilo da Dajana od najranijeg detinjstva bude u kontaktu sa kraljevskom porodicom. Igrala se sa kraljevskom decom i provodila praznike u kraljevskoj rezidenciji, iako nikada u tome nije preterano uživala. Atmosfera koja je vladala na dvoru, činila joj se prilično napetom i čudnom, što njenom slobodnom duhu, ni tada nije prijalo. 

Kada je imala šest godina, Dajanini roditelji odlučuju da se razvedu. Njena majka, odlazi da živi sa Piterom Šand Kitom, tajkunom u proizvodnji tapeta, a u isto vreme pokreće i parnicu protiv bivšeg muža, kako bi dobila strateljstvo nad decom. Medjutim, zahvaljujući svedočenju svoje majke, Dajanine bake, koja nije opravdavala ćerkinu preljubu, sud donosi odluku da Dajana i njen mladji brat pripadnu ocu. Dajana svoje detinjstvo ne pamti kao naročito srećno. Teško je podnela razvod svojih roditelja, konstantno tragajući za ljubavlju i toplinom, što će ostati da je prati tokom celog života. 

Nakon smrti njenog dede Alberta, njen otac nasledjuje titulu Erla i tako postaje Edvard Erl Spenser VIII, dok je Dajana zvanično ponela titulu Lejdi. Tako, posle 13 godina provedenih u Norfloku, Lejdi Dajana se sa ocem i bratom seli u Altorp, gde se nalazila porodična kuća Spenserovih, velelepno zdanje, izgradjeno još u XVI veku. Samo godinu dana kasnije, njen otac se ženi sa Rejni, ćerkom čuvene novelistkinje Barbare Kartland. Bilo je to veliko razočaranje za Dajanu, koja je otvoreno pokazivala netrpeljivost prema svojoj maćehi. Smatrala je da ona želi da iskoristi njenog oca, ali više od svega, plašila se da će joj nova žena u očevom životu, preoteti njegovu ljubav. 

Bile su to godine koje je Dajana provela u putovanjima s kraja na kraj zemlje, provodeći vreme kod oca, ali i kod svoje majke, koja se u medjuvremenu odselila u Glazgov, u Škotsku. Paralelno sa tim, išla je u školu, ali nije bila naročito dobar djak. Bila je odlična u većini sportova, kao i u muzici i plesu, dok je u drugim predmetima, bila jedva osrednja. U 16-oj godini je čak i napustila školu, ali je već sledeće godine roditelji šalju u Švajcarsku, gde, ipak završava svoje obrazovanje.

Po povratku iz Švajcarske, sa tek navršenih 18 godina, Dajana u Londonu, iznajmljuje stan u kome živi sa još tri cimerke. Pokušala je da studira ples, za koji je imala dara, ali je odustala jer nije želela da se nosi sa sitnim nameštaljkama i gleda kako napredaju manje talentovani od nje. Kako je oduvek volela decu, u početku se izdržavala radeći kao bebisiterka, da bi nešto kasnije uspela da se zaposli kao negovateljica u obdaništu, gde je i radila sve do udaje.

Princa Čarlsa je poznavala još od detinjstva, ali prvi ozbiljniji kontakt, ostvarili su po njenom povratku iz Švajcarske. Iako se u to vreme Čarls povremeno vidjao sa Dajaninom sestrom, Lejdi Sarom, nije ostao imun na Dajaninu pojavu. Ipak, sve se završilo samo na obostranim simpatijama. Tek dve godine kasnije, Dajanina baka i Kraljica Majka, uspevaju da spoje budući prinčevski par. Kako je Čarls već uveliko bio zagazio u četvrtu deceniju, dvor je insistirao na ženidbi, tim pre što nisu odobravali njegov imidž „raskalašnog plejboja”. S druge strane, Dajana se svojim poreklom, ali i drugim odrednicama uklapala u adekvatnu sliku buduće princeze, pa je tako, nakon njihovog kratkog zabavljanja, u februaru 1981. godine, objavljena i zvanična veridba. Tom prilikom, Dajana i Čarls su se prvi put zajedno pojavili u javnosti, što je ujedno bila i najava njihovog venčanja, zakazanog za leto iste godine. 

Princ Čarls i Lejdi Dajana, venačali su se 29. jula 1981. godine, u Londonu, u katedrali Sent Pol. Glamuroznoj ceremoniji, prisustvovalo je 3500 uglednih zvanica, a posredstvom direktnog TV prenosa, ovaj istorijski dogadjaj pratili su i milioni gledalaca širom sveta. Bio je to jedan od najgledanijih TV prenosa, ikada! Udajom za naslednika engleske krune, Dajana je ponela titulu Njenog Kraljevskog Visočanstva, Princeze od Velsa i tako postala treća najvažnija, ženska kraljevska ličnost u Velikoj Britaniji. U rangu ispred nje, bile su samo Kraljica Elizabeta II i Kraljica Majka. 

Upravo od momenta venčanja, Dajana je od skromne i stidljive devojke, započela i svoju vizuelnu transformaciju, postajući vremenom jedna od vodećih dama od stila. Pre udaje za Čarlsa, oblačila se jednostavno i prilično konzervativno, noseći odeću neupadljivih boja. Iako lepa, kao da nije bila svesna svoje ženstvenosti ili bar nije imala dovoljno samopouzdanja kako bi sebe iskazala na pravi način. Svoj prvi ozbiljniji susret sa modom, imala je neposredno pred venčanje, kada je telefonom kontaktirala Anu Harvej, tadašnju urednicu Voga, zamolivši je da joj pomogne u odabiru venčanice i prateće garderobe. Shvatajući to kao veliki kompliment, ali i izazov, Harvejeva okuplja tim dizajnera, sa kojima vrlo studiozno kreće u planiranje imidža buduće princeze. Prve naručene komade garderobe, bledoružičastu šifonsku bluzu i suknju, kreirali su Dejvid i Elizabet Emanuel, koji su bili zaduženi i za dizajn čuvene venačnice. Bila je to jedna od najglamuroznijih i najskupljih venčanih haljina ikada napravljenih! Zamišljena veoma romantično, venčanica je bila bogato ukrašena najfinijom svilom, starom čipkom, kao i ručno ušivenim biserima, kojih je bilo čak 10.000. Najefektniji, ali i najosporavaniji detalj, bio je 25 metara dug veo, koji je upravo zbog svoje masivnosti jedva stao u svečanu kočiju, kojom se buduća princeza dovezla do crkve. Ipak, čak ni blago izgužvani veo nije mogao da pokvari utisak, koji je Dajana ostavila, svojom celokupnom pojavom. Iako i dalje stidljiva, Dajana je imala dostojanstveno držanje i zračila suptilnim šarmom, koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Bukvalno preko noći, postala je miljenica nacije, ali i jedna od planetarno napopularnijih kraljevskih ličnosti!

Iako brojne činjenice ukazuju na to da je Dajanin i Čarlsov brak zapao u krizu samo nekoliko meseci nakon raskošnog venačanja, njihove izjave i pojavljivanja u javnosti, nisu ukazivale na postojanje problema. A njih je svakako bilo... Dajana je prezirala kruta dvorska pravila, trudeći se da im se suprotstavi, kad god bi joj se za to ukazala prilika. Neposredno pred rodjenje prvog sina, princa Vilijema, otvoreno se usprotivila vekovnoj tradiciji, odbijajući da se porodi u Bakingemskoj palati i insistirajući na porodjaju u bolnici. Iako nikome nije tolerisala neposlušnost, kraljica Elizabeta je bila primorana da da svoj pristanak, kako bi sačuvala „mir u kući”. Medjutim, to je bio samo početak nesugasica, koje su se odvijale u trouglu Dajana – Čarls – Kraljica. Iskrena, emotivna i nadasve svoja, teško se uklapala u sredinu u kojoj se odsustvo emocija, gotovo podrazumevalo. Prezirala je hladne hodnike Bakingemske palate, pronalazeći zadovoljstvo i toplinu jedino u ulozi majke, kojoj je bila iskreno posvećena.

Boljem odnosu sa mužem, kao i nezaobilaznom kraljicom, nije doprinelo čak ni rodjenje njihovog drugog sina, princa Henrija. Umesto toplih reči podrške, zamerali su joj na preteranoj pažnji koju je iskazivala kao majka, smatrajući da takav način vaspitanja nije adekvatan za buduće naslednike krune. Dajana se tome žestoko protivila, odbijajući da njeni sinovi rastu bez majčinske ljubavi, okruženi strogim vaspitačima i livrejisanom poslugom. Borila se za svoje stavove i prava, ne pristajući da bude samo dekor na dvoru, iako je to dovodilo do sve veće netrpeljivosti, pre svega u odnosu sa kraljicom. 

Nasuprot porodičnim problemima, princeza Dajana je van dvora bila nešto sasvim drugo – voljena princeza! Uživala je gotovo neverovatnu popularnost u narodu, izazivajući ovacije, gde god da se pojavljivala. Voleli su kod nje, upravo ono što su joj na dvoru zamerali – iskreno pokazivanje osećanja. Ljudi su verovali onome što ona govori i bili sigurni da u njenim javnim nastupima nema glume. Zračila je izuzetnom harizmom i lepotom, baziranoj pre svega na šarmu, ali i toplini, pa i izvesnoj stidljivosti, koju je posedovala. Dostojanstveno je pratila Čarlsa na njegovim turnejama po Australiji, Brazilu, Japanu, Španiji i ostalim delovima sveta, osvajajući nepodeljene simpatije. Paralelno sa tim, bila je i redovan posetilac značajnih muzičkih i sportskih dogadjaja, na kojima je posebno uživala, ostvarujući prava prijateljstva sa velikim svetskim zvezdama. Svaki njen gest, privlačio je mnogo veću pažnju, nego što je to bio slučaj sa bilo kojim drugim članom kraljevske porodice. Kraljica nije baš blagonaklono gledala na njenu izrazitu omiljenost u narodu, ali je u momentima opadanja popularnosti krune ili princa Čarlsa, upravo Dajana bila njen glavni adut, kako bi se povratio rejting. 

Dajani je prijala naklonost naroda i trudila se da im uzvrati na isti način. Iako na dvoru nije bila naročito srećna, znala je da je njena dužnost, ali i obaveza da u javnosti bude besprekorna, u svakom smislu. Posebno je umela da se istakne brojnim toaletama, koje su bacale u zasenak, ne samo njenog muža, već i samu kraljicu. U početku, nedovoljno iskusna, dopuštala je da njen stil kreiraju dizajneri, zaduženi za izgled kraljevske porodice. Medjutim, elegantni, ali suviše strogi modeli, nisu se pokazali kao idealno rešenje za mladu princezu. Izgradnji njenog stila, doprinela su brojna putovanja, poznanstva, ali i iskustva koja je sticala širom sveta. Stekla je samopouzdanje u lični modni odabir i počela gotovo nepogrešivo da bira odeću koja joj pristaje. Kombinujući holivudski glamur i decentnost svog kraljevskog statusa, pronašla je adekvatnu formulu uspeha i vremenom postala ličnost sa velikim brojem modnih sledbenika. Kopirali su njenu garderobu, manire, a pre svega frizuru koja je postala jedna od najpopularnijih u Britaniji. Nosila je ekskluzivne modele Šanela, Versaćea, Ungara, Lakroa i mnogih drugih internacionalnih dizajnera. Nasuprot tome, ali i očekivanoj kraljevskoj uštogljenosti, svoje dnevne kombinacije, bazirala je na sportskom, „casual” stilu, uživajući u rolkama, džinsu ili pak trenerkama. Čak i u takvoj odeći uspevala je da izgleda otmeno i dostojanstveno, ne gubeći ni delić svoje kraljevske harizme. 

I dok je u javnosti briljirala, situacija u njenom braku postajala je sve dramatičnija. Gušili su je protokol, titula, kraljica, a pre svih „uštogljeni” Čarls, koji joj je ukazivao tek minimum pažnje i ljubavi. Šuškalo se o njenim problemima sa bulimijom, kao i depresijom koja je bila posledica dugotrajnog nezadovoljstva. Situacija je naglo kulminirala Čarlsovim priznanjem, da je imao aferu sa Kamilom Parker Bouls, njegovom devojkom iz mladosti, što je izazvalo Dajaninu više nego burnu reakciju. Ipak, dodatno saznanje, da Čarls vezu sa Kamilom, navodno nikada nije ni prekidao, dovelo je i do Dajaninog pokušaja da izvrši samoubistvo. Sve ove priče, dvor se trudio da drži u tajnosti, negirajući da je brak prinčevskog para na klimavim nogama.

Iako izuzetno povredjena i nezadovoljna životom u „zlatnom kavezu”, Dajana je pre svega vodila računa o svojim sinovima, sa kojima je imala izuzetno bliske i nežne roditeljske odnose. Kao i mnogo puta do tad, zbog njih se trudila da sačuva svoj brak, medjutim pritisak je bio isuviše veliki. Dodatni udarac na njen i Čarlsov brak, zadale su nove priče, ovoga puta bazirane na njenim neverstvima. Pominjali su se instruktor jahanja Džejms Hjuit, kao i ragbi zvezda Vil Karling. Sve to je dovelo i do konačnog razilaženja prinčevskog para, ali ne i razvoda, što je 9. decembra 1992. godine, zvanično objavio i britanski Parlament. 

Iako nisu bili zvanično razvedeni, Dajana i Čarls su živeli odvojene živote, u različitim kućama, dok su njihove titule, kao i briga o deci, ostali nepromenjeni. Kako se njihov odnos vremenom nije poboljšavao, Kraljica, koja je eventualni razvod smatrala nepodobnim za monarhiju, zatražila je od Čarlsa da se, ipak, i zvanično razvede od Dajane. Uz obostranu saglasnost, brak je razveden 28. novembra 1996. godine. Tom odlukom, Dajana je izgubila titulu Njenog Kraljevskog Visočanstva, ali i većinu privilegija. Kao majka budućih naslednika engleske krune, zadržala je zvanje Princeze od Velse, što je i ostala do kraja svog života. 

Njena popularnost nakon razvoda, postala je veća nego ikada. Nacija je bila na njenoj strani, davala joj neizmernu podršku i verovala u nju. Dajana je razvod doživela kao svojevrsno oslobodjanje, konačno spremna da krene u novi život. Da je raskrstila sa prošlošću, dokazala je i dobrotvornom aukcijom na kojoj je prodala sve svoje haljine koje je nosila '80.- ih godina. Takvim gestom je pokazala šta misli o toj odeći formalnog kroja i životu koji je tada živela. Promenila je svoj imidž i postala još otvorenija prema aktuelnim modnim trendovima. Zadržala je svoj elegantni stil, ali je samouvereno otkrila i svoj seksepil. Vredno je vežbala i svoju savršeno oblikovanu figuru isticala kraćim suknjama i nešto užim kompletima. Novu energiju, odlučnost, ali i toplinu, koja je oduvek krasila, iskoristila je tako što se aktivnije nego ranije uključila u brojne humanitarne akcije. Nastavila je da pomaže kompanje za borbu protiv side, posećivala obolele i edukovala neupućene o načinu prenošenja ove bolesti. Bila je i aktivista Crvenog Krsta, sa kojima je obišla minska polja u Angoli i Bosni, suočavajući se sa opasnošću, posledicama i žrtvama nagaznih mina...

Kada je već izgledalo da u njenom životu sve polako dolazi na svoje mesto, Dajana upoznaje Dodija Al Fajeda, sina milijardera Mohameda Al Fajeda, vlasnika lanca robnih kuća „Harrods”. Bila je to ljubav na prvi pogled, ali i sudbinski susret koji će se odraziti na ostatak Dajaninog života. Verujući da je pronašla pravog partnera i muškarca kakvog je želela, odlučila je da se zajedno sa njim pojavi u javnosti. To svakako nije moglo proći nezapaženo, ali uprkos tome, Dajana i Dodi su se uzdržavali od zvaničnih izjava i komentara, kojima bi potvrdili svoju vezu. Medjutim, upravo to ćutanje, dodatno je probudilo interesovanje celokupne javnosti, pre svega novinara i nezaobilaznih paparaca, koji su krenuli u agresivnu poteru za slavnim parom. Fotografi su ih pratili u svakom trenutku, na svakom mestu i u bilo kom delu sveta! Novine su bile prepune tekstova u kojima se raspravljalo o budućnosti njihove veze, Dodijevom muslimanskom poreklu, a čak se spekulisalo i o Dajaninoj navodnoj trudnoći. Pažnja medija kojoj je bila izložena dugi niz godina, Dajani nije bila strana, ali ovoga puta se svima, pa i njoj, činilo da stvar izmiče kontroli.

Kobni trenutak, koji je stavio tačku na celu priču, dogodio se 31. avgusta 1997. godine u Parizu. Vraćajući se kolima iz noćnog provoda, Dajana i Dodi, postaje žrtve agresivnih paparaca, koji su ih u stopu pratili na motorima. U pokušaju da im pobegnu, oni sugerišu vozaču da poveća brzinu, ali on ubrzo gubi kontrolu nad vozilom i u punoj brzini, automobilom udara u jedan od stubova tunela, ispod pariskog Trga Alma. Epilog ove filmske scene je bio katastrofalan. Dodi i vozač su poginuli na licu mesta, dok je Dajana umrla u bolnici, četiri sata kasnije, od posledica teških unutrašnjih povreda.

Vest o pogibiji Princeze od Velsa, odjeknula je kao bomba u celom svetu. Nezapamćeni izlivi osećanja, od šoka, preko neizrecive tuge, pa do besa prema paparacima, ali i svima onima za koje se smatralo da su direktno odgovorni za ovu tragediju, poprimili su svetske razmere. Brojne priče, nagadjanja i teorije zavere su postale svakodnevica. Od prebrze vožnje, kao jednog od glavnih uzroka nesreće, pa do spekulacija da je Dajanina smrt, zapravo bila rezultat dobro smišljene zavere, iza koje stoji mafija, pa čak i sama kraljevska porodica, koja je time želela da spreči njenu udaju za Dodija Al Fajeda, samo su neke njih.

Dajana je sahranjena 6. septembra 1997. godine na Altropu, porodičnom imanju Spenserovih, na Ovalnom jezeru. Na večni počinak je ispraćena uz sve kraljevske počasti, iako su joj prethodno, razvodom od Princa Čarlsa, iste bile oduzete. Ispred Vestiminsterske opatije u kojoj je održana misa, okupilo se preko milion ljudi, dok su ulice bile prekrivene cvećem i oproštajnim porukama. Suprotno dotadašnjem kraljevskom protokolu, čak je i zastava na Bakingemskoj palati, bila spuštena na pola koplja. Posebnu čast Princezi od Velsa, ukazao je i pevač Elton Džon, koji se od nje oprostio pesmom „Candle in the wind”. Sahranu Princeze Dajane, pratilo je u direktnom TV prenosu 2,5 milijarde ljudi širom sveta. Bio je to kraj jedne bajke. Dajana je ušla u legendu sa svojih 36 godina i ostala upamćena kao neobični izdanak kraljevske porodice, miljenica nacije, humanista, ikona stila i Princeza srca, kako su je nazivali širom sveta.

*Tekst je objavljen u Ilustrovanoj Politici

Copyrights: Bratislav Mihailović

Ilustrovana politika

MARINA PERAZIĆ / intervju / 07.03.2013.

Posle 25 godina pauze, Denis & Denis su ponovo na okupu. Legendarni duo bend, koji je suvereno vladao jugoslovenskom elektro-pop scenom ’80-ih godina, održaće u Beogradu svoj povratnički koncert, 7. marta u Mikser House-u. Stara postava predvodjena Davorom Toljom i Marinom Perazić, kao i kasnije pridruženim Edijem Kraljićem, podsetiće publiku na svoje brojne hitove i pokloniti im veče sjajne energije. O prošlosti i sadašnjosti jugoslovenskog Eurythmics-a ili Yazoo-a, sa kojima su ih mediji nekadašnje države često poredili, govori zaštitno lice benda, harizmatična Marina Perazić. 

 

Kako je došlo do ponovnog okupljanja benda „Denis & Denis“ i ko je bio inicijator te ideje?

 

Incijator okupljanja je bio Davor Tolja, a povod je bila 30-ogodišnjica od prvog koncerta grupe Denis & Denis. Nas dvoje smo sačinjavali prvu postavu benda i Davor je smatrao da jedino sa mnom može da proslavi taj jubilej, na adekvatan način. Poslao mi je mail i ja sam bez mnogo razmišljanja rekla sudbonosno „Da“! Tek nakon toga, umrla sam od straha. Od momenta kada sam pristala na saradnju, Davor i ja smo komunicirali uglavnom mailom ili preko Skypea i moram priznati da sam bila izuzetno uzbuđena kad je trebalo prvi put, nakon 25 godina da se sretnem sa njim. Medjutim, susret je prošao mnogo opuštenije nego što sam očekivala. Jednostavno, kao da smo nastavili tamo gde smo stali pre četvrt veka.

 

Po čemu najviše pamtite period saradnje sa bendom?

 

Bili smo mladi, prepuni pozitivne energije i verovali smo da nas ništa ne može zaustaviti u ostvarenju snova. Nekoliko godina zaredom smo svakodnevno radili na novim pesmama. Bili smo izuzetno kreativni i neopterećeni bilo kakvim okvirima. Impertiv nam nije bio da postanemo slavni, već da snimimo pesme koje volimo i pokažemo ih svetu, u nadi da će se one nekome dopasti. Na naše veliko iznenađenje, broj ljudi kojima se dopao naš zvuk, premašio je sva naša očekivanja. Prvi album „Čuvaj se“, prodali smo za samo nekoliko meseci u, za današnje standarde, neverovatnih 100.000 primeraka. Zahvaljujući samo jednom pojavljivanju u emisiji „Hit meseca“, koja se s nestrpljenjem očekivala i gledala širom bivše Jugoslavije, preko noći smo postali nacionalne zvezde. Nakon te magične, majske večeri 1984. godine, Davorov i moj život se u potpunosti promenio. 

   

Najčešća asocijacija na Denis & Denis, su  pesme „Program tvog kompjutera“ i „Soba 23“. Koja je Vaša omiljena pesma iz perioda grupe?

 

Možda malo više od ostalih pesama, volim „Sobu 23“. Ali tu su svakako i „Program tvog kompjutera“, „Oaza snova“, „Voli me još ovu noć“, „Ja sam lažljiva“, a onda i prelepa, nežna numera „Telefon“.

 

Svi koji pamte ’80-te, znaju da su Denis & Denis bili pioniri elektro zvuka i najpopularniji duo bend jugoslovenske pop scene. Kakva je situacija danas?

 

Danas više nismo „dvojac sa ili bez kormilara“, da se izrazim simbolički. Denis & Denis je sada bend koji čini desetoro ljudi. Pored dve klavijature i tri prateća vokala, tu je i bubanj, bas, kao i gitara koja ima značajnu ulogu u novim aranžmanima. Bend je zaista odličan i ponosni smo jer je cela postava iz Rijeke. Neki muzičaru su duplo mlađi od Davora, Edija i mene, ali su već iskusni instrumentalisti.

 

Da li ste spremni da ponovo pružite publici najbolji deo sebe?

 

Naravno, ja sam uvek spremna da pružim publici najbolji deo sebe. Imam prirodan višak energije, kao i odličnu kondiciju jer redovno držim treninge zumbe, a pesme koje ću pevati na koncertu obožavam. Svaku od njih ponovo preživljavam, jer me vraćaju u neka lepa, vrlo opuštena vremena. Želja mi je da publici koja je živela sa nama u tim srećnijim vremenima, izmamim prelepa sećanja. A mladjoj publici želim što više da dočaram energiju, sada već legendarnih osamdesetih, koje se smatraju zlatnim dobom bivše Jugoslavije.

 

Kakva je atmosfera vladala na povratničkim nastupima benda u Rijeci, Zagrebu i Ljubljani?

 

Prvi koncert, koji sam nazvala „vrućom probom“, održali smo u Rijeci pred 400 prijatelja, koje smo pozvali sa željom da čujemo njihovu iskrenu kritiku. Kad su nas nakon svirke oduševljeno zasuli pohvalama, s puno entuzijazma smo krenuli u Zagreb. Tamo nas je dočekao klub „Tvornica“, prepun naših fanova. Jedva su dočekali da pevaju zajedno sa nama i atmosfera je bila savršena od početka do kraja koncerta. Za Novu godinu smo ponovo nastupili u Rijeci, ali ovoga puta na trgu. Malo smo se pribojavali prijema, jer je riječka publika nespremna da spontano pokaže svoje emocije i vrlo je kritički raspoložena, posebno prema svojim sugrađanima. Medjutim, na našu veliku sreću, ponovila se prelepa atmosfera i taj koncert ćemo pamtiti kao jedan od najlepših dočeka Nove godine u našim životima. U Ljubljani smo nastupili nedavno i bilo je zaista fantastično!

 

Da li ste uzbuđeni zbog predstojećeg koncerata u Beogradu?

 

Do sada smo već imali četiri koncerta, tako da je početno uzbuđenje, koje je bilo ogromno, malo popustilo. Ipak, odgovornost je velika. Bojim se da li će opet sve zvučati dobro kao na prethodnim koncertima, kako će nas prihvatiti publika, da li će sala biti puna... Mikser house u Beogradu je zaista prelep i urban prostor, ali je ujedno i nov, pa publika još nema naviku tamo da dolazi na koncerte. Nije nimalo lako probiti led, ali to prati našu karijeru od samog početka. S obzirom da smo do sada uvek imali uspeha kad smo započinjali nešto novo, uverena sam da smo upravo mi pravi izbor za otvaranje novog Mikser housa. Eto, uvek ima razloga za uzbuđenje...

Da li spremate neki poseban repertoar za beogradski koncert i da li će publika, pored prepoznatljivih hitova imati priliku da uživa i u Marininom autentičnom i ništa manje atraktivnom, scenskom nastupu?

 

Moj scenski nastup je uvek autentičan. Prepun je energije, a koreografija je spontana. Prepuštam se muzici koja me vozi i pričam svoje životne pričice, na samo meni svojstven način. Iskreno se zabavljam dok to radim i zato svojom energijom lako i jednostavno pokrećem masu. Što se koncertnog repertoara tiče, biće zastupljene sve pesme koje sam studijiski snimila sa Denis & Denis i samo nekoliko pesama iz mog samostalnog opusa.

 

Sa Oliverom Mandićem ste ’80-ih snimili duetsku pesmu „Mandarina i banana“, koja ponovo postoje hit putem YouTube-a. Kako je došlo do te saradnje i da li ćete ovu pesmu možda izvesti na predstojećem koncertu? 

 

Kad sam svojevremeno dobila poziv od Olivera da pevamo duet, on je već bio velika zvezda, a ja sam se tek pojavila na muzičkom nebu. Oliver je, izmedju ostalog, bio i jako dobar biznismen koji je zaključio da bi takav duet bio odličan potez u njegovoj karijeri. Ipak, mislim da je ta saradnja više značila meni nego njemu, jer osim što mi je bila čast da pevam sa tako velikom zvezdom, taj poziv se dogodio i neposredno pred Davorov odlazak na odsluženje vojnog roka. Imala sam ozbiljan zadatak da godinu dana sama održim karijeru benda, sa samo dve nove pesme koje smo stigli da snimimo...  Duet sa Oliverom mi je u tome pomagao, ali nažalost, ovu pesmu nećemo izvesti na našem beogradskom koncertu.

 

Da li su Davor Tolja i Edi Kraljić sve ove godine bili u muzici ili je povratak Denis & Denis-a, zapravo i njihov povratak na muzičku scenu?

 

Davor Tolja je samo i jedino muzičar. Trenutno mu izlazi novi album na kojem je radio poslednjih nekoliko godina, Biće objavljen pod imenom Denis & Denis, ali sa novom pevačicom, Ruby Montanari Knez. Beogradska publika će imati priliku da je vidi i čuje, jer će nastupiti na našem koncertu sa nekoliko numera, upravo sa pomenutog albuma. Edi Kraljić radi kao reditelj na riječkoj lokalnoj televiziji. Ostao je u kontaktu s muzikom i povremeno svira sa nekim bendovima, ali to je više u domenu hobija i ljubavi prema muzici...

 

Kakvi su dalji planovi benda? Da li razmišljate o novom, zajedničkom albumu ili bar D&D best of izdanju?

  

Dalji planovi su da ostanemo koncertno aktivni, sve dok postoji interes u celom regionu, a onda, kad budemo potpuno spremni, objavimo live album. Ukoliko se dogodi nešto magično i Davor dobije ideju za novu pesmu, koja bi se i meni dopala, možda ćemo je razraditi i snimiti... Sve su opcije otvorene. Mene je život do sada uvek pozitivno iznenađivao, pa očekujem da će i nadalje biti tako. Čak je i ovaj Davorov poziv usledio kad sam mu se najmanje nadala, odnosno kad sam već bila uverena da se Denis & Denis više nikada neće desiti.

Imate li neku poruku za brojne fanove koji su odrastali uz muziku grupe Denis & Denis i koji sada sa nestrpljenjem očekuju ovaj povratnički koncert?

 

Jedina poruka fanovima je da dođu na koncert, da im ne bi bilo krivo kad im prijatelji budu prepričavali, kako su se odlično proveli. Šansu da ponovo vide Denis & Denis na sceni, nikako ne bi smeli da propuste, jer je pitanje da li će se ovakva prilika ponoviti.

*Tekst je objavljen u NOVOM MAGAZINU

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Marina Perazić  / Denis & Denis / Dimitrije Srećković Bluegray

NOVI MAGAZIN