VUK VUČKOVIĆ - Gradovi kao inspiracija

Ne kaže se bez razloga, da umetnici čine svet lepšim i boljim mestom. Zato su i susreti sa njma uvek drugačije i posebno iskustvo. Izuzetak nije bio ni Vuk Vučković, mladi slikar, čiji je pogled na svet obojen čitavim spektrom boja. O tome svedoče i njegove, sada već dobro poznate slike gradova, koje privlače pažnju nesvakidašnjim koloritom, ali i brojnim detaljima. Razgovaramo u njegovom ateljeu u Pančevu, kojim dominaraju platna velikih dimenzija, ali i stvaralačka energija, koja se oseća na svakom koraku. Uprkos brojnim izložbama, ali i značajnim priznanjima, koja su ga svrstala u grupu najuspešnijih mladih srpskih slikara, Vuk sasvim mirno i nepretenciozno govori o svojim uspesima. Fokusiran je na svoje stvaralaštvo, kao i na izložbu koja ga uskoro očekuje u Londonu. Ono što ga izdvaja od većine umetnika, jeste spremnost i umeće da svoju umetnost poveže sa biznisom, dok je njegova ambiciozna vizija budućnosti, stvaranje uspešne internacionalne firme koja bi radila na promociji kulture i umetnosti.

Vuk Vučković

Kada se rodila ljubav prema umetnosti i slikarstvu, i kako je tekao Vaš razvojni put do upisa na FLU?

Oduvek sam voleo da crtam i slikam. Meni je to išlo sasvim prirodno, tako da sam svoj talenat prihvatio „zdravo za gotovo”, i čudio se ljudima koji misle da ne umeju da slikaju. U gimnaziji sam bio matematički smer, pa sam neke dosadne časove prekraćivao tako što sam puno crtao. Ipak, u drugoj godini srednje škole sam svesno zavoleo umetnost i počeo da se spremam za upis na likovnu akademiju.

Vaš pristup umetnosti i stvaranju, nije sasvim klasičan. Karakterišu ga inovativnost, sloboda izraza, različiti stilovi. Koliko je važno za umetnika da se menja, istražuje, bude drugačiji, pa i da prevazilazi sebe?

Do sada sam svoju umetnost probao da izvedem u svim dostupnim vizuelnim tehnikama i medijima, tako da mi je to iskustvo dragoceno. Iskoristio sam priliku da tokom školovanja, na vežbama, za relativno kratak vremenski priod, steknem veliku bazu znanja, što mi je omogućilo da se sada igram stvarajući nešto novo. Mislim da su za umetnika osobine poput znatiželje, inovativnosti i upornosti veoma važne. Svakim radom se trudim da napredujem i jedino takmičenje sa samim sobom smatram za dobru stvar. 

Bavili ste se veoma interesantnim, hrabrim, pa i provokativnim temama, posebno kroz izložbe „Scanman“, „Vreme je da se upoznamo, onakvi kakvi stvarno jesmo“ i sl. Šta pokreće i motiviše Vaše stvaralaštvo i kako definišete svoju umetnost?

Na mojim radovima su iznešena moja razmišljana, pitanja ili osećanja. Često sam razmišljao o čovekovom otuđenju od prirode, ekologiji, intimi, fetišu, seksualnosti, lepoti, ljubavi, pa su to i bile glavne teme mojih radova. Tek kada poželim da se opustim od razmišljana, moji radovi prenose samo osećanja. To su vizuelno zanimljive apstrakcije, teško prevodive u  reči.

Kako oko mladog umetnika vidi žensku lepotu danas? 

Moram priznati da nisam fan većine današnjih trendova, kojima mnoge devojke, zapravo sakrivaju sve ono što ih čini jedinstvenim. Lepotu žene vidim, pre svega, u njenoj prirodnosti, karakteru, zdravom načinu života, obrazovanju.

Da li vas i kako inspirišu žene?

U nekim mojim ranijim radovima, žena je bila velika inspiracija i gotovo centrala figura. Trenutno to nije tako, ali postoji mnogo žena, pre svega iz sveta umetnosti, čiji rad me inspiriše. Bridget Riley, Marina Abramović i Janis Joplin su samo neke od njih.

Posebnu, možda i najveću pažnju javnosti, privukli ste svojim ciklusom „Gradovi“. Kako ste došli na ideju da slikate gradove i to na jedan sasvim poseban, drugačiji i samo Vaš način?

Volim da putujem, upoznajem druge gradove i kulture, a na ovaj način sam uspeo da to povežem i sa svojom umetnošću. Seriju "Gradovi" sam započeo slikom Beograda. Nakon dužeg vremena sam uzeo uljane boje u ruke, i ta promena mi je baš prijala. Cilj mi je bio da izdvojim sve objekte koji su karakteristični za Beograd i prikažem ovaj grad u njegovom najlepšem izdanju. Tek po završetku slike „Beograd“, uvideo sam koliko mi je čitav taj proces prijao i pomislio sam da bi to mogla biti serija, koja će pored srpskih gradova prikazati i neke svetske.

Osnovne karakteristike „Gradova“ su veliki formati, bogat kolorit, ali i beskrajno mnogo panoramskih detalja, naslikanih do perfekcije. Koliko je potrebno vremena, strpljenja i umeća da bi se naslikala jedna takva slika?

S obzirom da na jednoj slici radim preko 1000 sati, ne mogu biti lažno skroman. Potrebno je puno kockica da se poklopi i prepreka da se sruši. U današnjem, sve ubrzanijem vremenu, raditi slike sa ovoliko detalja je hrabrost, pa i ludost. Pored velike upornosti, znanja i veštine, potrebno je i puno odricanja, podrške i ljubavi. Takođe, da bi produkcija ovih radova bila moguća, neophodna su značajna finansijska sredstva.

Vaše slike gradova, izazivaju veoma pozitivne reakcije, dok je slika Beograda, čak uvrštena i medju zvanične suvenire Beograda. Da li nameravate da nastavite da slikate gradove i koji je sledeći u planu?

Nastavljam, nego šta! Nedavno sam završio sliku "Chicago", u pripremi je London, a takodje planiram da naslikam i još neki srpski grad. Ova tema mi je veoma zanimljiva, tek sam počeo, imam još puno toga da uradim. Slike iz ciklusa „Gradovi“ su svuda lepo dočekane i doživljavaju neverovatan uspeh. Do sada su "Wolf Art" grafike, nastale prema ovim slikama, dospele na sve strane sveta. Dopada mi se što moje slike na jedan lep i zanimljiv način promovišu gradove i drago mi je što će mnogi stranci imati priliku da putem njih saznaju nešto više o našoj zemlji.

Koji je vaš omiljeni kutak u Beogradu?

U fazi sam kad mnogo radim, pa većinu svog vremena provodim u ateljeu, koji se nalazi u Pančevu. Beograd posećujem uglavnom zbog kulturnih dešavanja. Najčešće su to izložbe u galerijama U10, Štab, Haos, KCB, ULUS... Tamo srećem svoje drugare i kolege umetnike, a naši razgovori se obično nastave u kafiću „Centrala” u Siminoj. Takođe, jako volim da odem i kod Viktora u Ciglanu (Klub Ljubitelja Teške Industrije). 

 

Već tokom studija ste počeli sa izlaganjem svojih radova, a danas je iza Vas preko 110 grupnih i 18 samostalnih izložbi. Koliko je organizacija izložbe važna, ali i zahtevna za mladog umetnika?

Izložbe su veoma važne, kako za samog umetnika, tako i za zajednicu. One su, još uvek, neprevaziđen vid promocije za umetnike. Nadam se da će tako i ostati, jer ništa ne može da zameni iskustvo gledanja slike uživo. Ipak, prema mom dosadašnjem iskustvu, organizovanje kvalitetne samostalne izložbe u Srbiji, veoma je zahtevno, u svakom smislu. Jedan od razloga je i taj što su retke institucije koje raspolažu novcem potrebnim za organizovanje izložbe, pa većinu troškova snosi umetnik.

U septembru Vas očekuje izložba u Londonu. Kako je došlo do mogućnosti da se predstavite tamošnjoj publici?

Prijatno me je iznenadio poziv jedne londonske galerije, sa kojom sam nedavno zapopočeo saradnju, da učestvujem na njihovoj kolektivnoj izložbi, koja će se održati u septembru. Predstaviću se slikom Londona, koju namenski radim, upravo tim povodom. Sa zadovoljstvom sam prihvatio ovaj izazov i otpočeo istraživanje o tom gradu. Nedavno sam završio skicu i sada uživam slikajući. 

Veoma ozbiljno pristupate svom radu, ne samo u kreativnom, već i u poslovom smislu. Da li je neophodno da umetnici danas budu i dobri menadžeri, sa razradjenim biznis planom, ukoliko žele da plasiraju svoju umetnost na pravi način?

Tajna je biti kreativan u poslu, koliko i u samom stvaralaštvu. Nije neophodno biti dobar menadžer, ako imate dobrog menadžera. U našoj zemlji, što se umetnosti tiče, nedostaju mnogo potrebnije stvari, pa profesionalni umetnički menadžer zvuči smešno. Ja sam to prihvatio odavno kao sastavni deo posla, a mogu da zahvalim i mojoj devojci, koja na sebe polako preuzima sve veći deo ovog posla. Pre dve godine, osnovali smo umetnički studio pod nazivom „Wolf Art“ . Trenutno honorarno angažujemo ljude koji nam pomažu prilikom produkcije, ali planiramo da timu priključimo i još nekoliko stalno zaposlenih ljudi. Cilj nam je da moje vreme i energiju preusmerimo samo na slikanje, a da bi se to ostvarilo, dobar biznis plan je neophodan.

Svrstavaju Vas u grupu najdarovitijih i svakako najperspektivnijih mladih srpskih slikara. Koliko takva kategorizacija znači i u kojoj meri Vas obavezuje?

Znači puno, ali nije nezasluženo. Ništa me ne obavezuje, ja to tako moram da radim.

Da li je teško biti umetnik u Srbiji i gde i kako vidite sebe u budućnosti?

U Srbiji je verovatno, „srednje teško“ biti umetnik, kada se uzme u obzir ceo svet. Sebe u budućnosti vidim pomalo u svim gradovima koje sam naslikao. 

Kada će publika u Srbiji, odnosno Beogradu, imati priliku da uživo vidi Vaše radove?

U toku su pripreme za  moju samostalnu izložbu u Beogradu. Otvaranje je zakazano za 14. oktobar, u Galeriji "Štab". Dugo nisam izlagao u Beogradu i veoma se radujem ovom događaju.

*Tekst je objavljen u magazinu "Lepota&Zdravlje"   

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Milan Kolarski i V.V. privatna arhiva

Vuk Vučković http://www.vukvuckovic.com/

Lepota & Zdravlje

STEAMPUNK NAKIT by MAJA

Maja Tasić

Maja Tasić je neobična, kreativna i drugačija. Baš kao i nakit koji izradjuje. Dizajnom je počela da se bavi sasvim slučajno 2012. godine, nakon što joj je suprug napravio i poklonio nekoliko neobičnih komada od srebra i keramike. Ponešena njegovom kreativnošću, poželela je i sama da se upusti u avanturu izrade, koja je rezultirala jedinstvenim nakitom, inspirisanim „stemapunk-om“. 

„Suprug i ja smo po profesiji zubni tehničari, tako da imamo sve aparate i instrumente za modelovanje i livenje. To mi daje mogućnost da koristim materijale iz naše struke i da lijem osnove za medaljone. Takav pristup mi je omogućio da se izdvojim od ostalih, ali i da svaki komad mog nakita bude zaista unikatan. Ujedno, to je i razlog što sam se opredelila za „steampunk“. Nakit izradjen u tom stilu je neobičan i nesvakidašnji. Svaki komad može da bude potpuno drugačiji od prethodnog i retko kad da se može ponoviti zbog različitosti materijala“.

U Majinoj „steampunk“ ponudi, mogu se pronaći veoma atraktivne narukvice, ogrlice, mindjuše, ali i druge vrste ukrasnih predmeta, izradjenih u ovoj tehnici. Ponosna je na svoj dizajn ormarića za ključeve, kao i brojnih kutijica za nakit, tvrdeći da je moguće napraviti bilo šta, ukoliko postoji ideja i dobra volja. Materijali i detalji koje upotrebljava za izradu, uglavnom se razlikuju od onih koji se koriste za standardni nakit, tako da nije uvek jednostavno nabaviti brojne „sitne mehanizme“, koji ovaj nakit čine osobenim.

 

„U principu, jeste teško nabaviti materijal, jer se koriste mehanizmi starih, mehaničkih satova. Mehanizam novih, digitalnih satova je plastičan, pa samim tim i neupotrebljiv za ovu namenu“ – potvrdjuje Maja.

Sam proces izrade „steampunk“ nakita je u isto vreme i jednostavan i komplikovan. Kao i u svakom kreativnom procesu, i ovde sve polazi od ideje, do koje nije uvek lako doći. Nakon toga sledi proces izrade, za laike, možda zahtevan, ali ne i za mladu dizajnerku, ponetu stvaralačkim entuzijazmom. 

„Najkomplikovanije je osmisliti izgled nakita i prikupiti sve potrebne materijale. Za to je potrebno odvojiti odredjeno vreme. Takodje, neke delove je potrebno i seći, a kada je u pitanju metal, on je obično užaren, pa su moguće i sitne povrede. Recimo da je jedan dan potreban za pripremu delova, od kojih se svaki mora odmastiti, polirati, seći ili bojiti. Sledeći dan je rezervisan za lepljenje ili nalivanje smole, nakon čega je potrebno 24 sata da se sve to osuši. S obzirom da zbog lepka, odnosno smole, radim više komada nakita uporedo, moguće je puno toga uraditi za jedan dan, ukoliko se ne radi o previše zahtevnim komadima.“

Ideje koje Maja Tasić realizuje su raznovrsne, kao i njena ponuda. Kaže da joj je inspiracija trenutna i da nastaje u momentu kada poredja odabrane priveske, naspram kojih pronalazi odgovarajuće delove. Ipak, ne skriva da su joj najveća motivacija pohvale koje dobija od zadovoljnih kupaca.

“U kreativnom smislu me pokreću pohvale i pozitivni komentari, od ljudi koji su kupili moj nakit. Nema većeg zadovoljstva nego kada vidim da neko nosi nešto što sam napravila. Često dobijam i fotografije svojih zadovoljnih kupaca, tako da mi to daje dodatnu motivaciju da radim i stvaram.

Svi modeli Majinog nakita su unikatni. S obzirom na zahtevnost u vidu detalja, replike su moguće, samo ukoliko se pronadju isti delovi ili privesci, koji su osnova. Ipak, većina kupaca koji traže repliku određenog komada nakita, sugeriše neke nove elemente, drugu boju cirkona i slično, jer većina teži tome da ima autentičan komad nakita, kakav niko drugi ne poseduje. U tom smislu, mlada dizajnerka je vrlo otvorena prema željama kupaca, prihvata njihove narudžbine i trudi se da zadovolji različite afinitete. Ipak, originalnost smatra veoma važnom.

„Originalnost je mnogo važna u ovom poslu. Treba se razlikovati od drugih, a to i jeste moj cilj. Sama dizajniram svoj nakit i ne radim serijski. Ljudi to prepoznaju i cene. Vrlo često dobijam komplimente, ne samo od kupaca, već i od organizatora izložbi, koji upravo podržavaju originalnost i kreativnost, a ne kopije tudjih radova.“

U prilog Majinoj originalnosti, govori i njen afinitet prema „steampunku“, kome je naklonjena ne samo u okviru svog posla, već i šire. U vreme kada je počinjala da se bavi dizajnom nakita, „steampunk“, kao pravac, možda i nije bio previše zastupljen u Srbiji, dok se danas ta slika već značajno promenila. O tome govori i sve veći broj njenih kupaca, ali i uopšte, zaljubljenika u „steampunk“ estetiku.

„Steampunk je, kao pravac, poslednjih nekoliko godina, dosta zastupljen u Srbiji. Nakit, garderoba, pa i manikir u tom stilu, sve češće se mogu videti. Medju prvima sam stavila male zupčanike na nokte, a kasnije sam primetila puno devojaka koje su isto to uradile. Ono što do sada nisam videla, jeste primena steampunk-a u estetskoj stomatologiji. Što se mog „steampunk“ nakita tiče, kupci su devojke, žene srednjih godina, pa čak i dosta starije žene, koje obožavaju stare medaljone na otvaranje, u kojima mogu da

čuvaju sliku svojih najmilijih. Takodje i muškarci dosta kupuju moj nakit, za sebe ili za svoje devojke.“

Zaljubljenici u originalan nakit i steampunk mogu da se upoznaju sa Majinim radom, ali i da obezbede sebi neki nesvakidašnji modni detalj, preko njene FB strane Steampunk by Maja, kao i putem njenog vebsajta www.steampunkjewelrymaja.com. Takodje, Maja Tasić povremeno učestvuje i na grupnim izložbama nakita, na kojima je moguće uživo videti njenu raznovrsnu ponudu, kupiti neki dragoceni komad ili ga naručiti. Jer, kao što je i sama duhovito rekla: “Za svakoga po nešto, Steampunk by Maja, napravi vešto”!

Steampunk (Stimpank) je pravac koji uspešno kombinuje najrazličitije naučne pronalaske viktorijanskog doba sa elementima naučne fantastike. Reč je o nešto ekstremnijoj varijanti retro-futurizma, koja nastaje pod uticajem romana Žila Verna, H.G. Velsa, Marka Tvena, Meri Šeli i drugih autora iz 19.veka. Tokom vremena, steampunk se razvio u specifičnu subkulturu, koja svoje poklonike ima u modi, muzici, dizajnu, ali i specifičnom načinu života, koji bi se mogao okarakterisati kao spoj viktorijanske i edvardijanske estetike sa modernom tehnologijom. Iako je postao posebno popularan tokom osamdesetih godina prošlog veka, stemapunk i danas ima brojne poklonike širom sveta. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Maja Tasić / Steampunk by Maja

Steampunk by Maja FB https://www.facebook.com/SteampunkbyMaja/

ANDJELKA RADOJEVIĆ - Umetnost izrade mozaika

Andjelka Radojević je umetnik – mozaičar. Mlada žena, izuzetnog dara, ali i strategije, kako u svojoj umetnosti, tako i u životu. U njenom stvaralačkom opusu je veliki broj radova, različith stilova, veličina, ali i namena. Pored najrazlilčitijih materijala, za izradu svojih mozaika, neretko koristi poludrago kamenje, ali i 24-karatno zlato, što doprinosi ekskluzivnosti, ali i vrednosti njenih dela. Ipak, ono po čemu je posebno karakteristična, jesu njene mozaičke radionice, koje sa velikim uspehom drži, ne samo u Srbiji, već i širom sveta. U želji da što većem broju ljudi približi ovu lepu, ali zahtevnu i danas, ne previše zastupljenu umetnost, Andjelka Radojević je kao predavač, do sada obišla nekoliko zemalja i prenela svoje znanje brojnim polaznicima. Neposredno pred početak njenih novih radionica i inostranih angažmana, koje planira, mlada umetnica nas upoznaje sa svojim radom i uvodi nas u (ne)skrivene lepote mozaičke umetnosti. 

Završili ste slikarstvo na Akademiji Lepih Umetnosti , kao i specijalističke studije na Fakultetu Likovnih Umetnosti u Beogradu. Šta Vas je opredelilo za izradu mozaika?

Mozaik je za mene sloboda, a ujedno i izazov. On ne predstavlja razbijene komade koje treba sastaviti, već njegova lepota leži u nebrojano mnogo mogućnosti, koje bi svaki umetnik trebalo sam da otkrije. To je najzahtevnija slikarska tehnika koja te uvek, uporno opominje, da ne prašta greške. Kamenčići čine, ili savršenu celinu, ili haos. 

Umetnost izrade mozaika je poznata još iz antičkog doba. Koliko je ova tehnika danas zastupljena i koje su njene specifičnosti?

Mozaik kao jedna od najstarijih slikarskih (dekoracionih) tehnika, vekovima fascinira svojom jedinstvenom lepotom. U zlatno doba Rismkog carstva, ili pak Vizantije, bio je dostupan samo aristokratiji i isključivo se vezivao za velike i moćne. Mozaik se i danas smatra skupom tehnikom, najčešće dostupnom, „dubljem džepu“. No, iako se nekada  nalazio samo  u  crkvama, dvorcima i palatama, danas svako od nas ima priliku da donese kući komad luksuza, u obliku malih, jednostavnih, ili čak komplikovanih slika. Njegova specifičnost i moć leže u tome da je i najmanja mozaična površina sposobna  da, čak i od neugledne prostorije, stvori atmosferu raja i doda notu luksuza i topline. Druga prednost ove tehnike leži u neprolaznosti i dugovečnosti, kao i u velikom izboru, različitog materijala za rad.

Iza Vas je bogato profesionalno iskustvo, brojni radovi, izložbe, kao i značajna priznanja. Šta je ono što smatrate posebno važnim?

Uz obavezan kvalitet i znanje, podršku,snalažljivost, hrabrost, odlučnost, upornost i sreću, sve mi se više čini da je strategija, jedna od važnijih stvari u životu pojedinca. A posebno je važno strpljenje i vera u samog sebe!

Pored izrade mozaika, veoma uspešno se bavite i pedagoškim radom u okviru radionica koje organizujete.Posebno je interesantno da svoje radionice držite i širom sveta, što je svojevrsni uspeh, ali i presedan. Kako je do toga došlo i u kojim zemljama ste do sada gostovali kao predavač – edukator?

Sve je krenulo spontano na poziv asocijacije mozaičara iz Južne Afrike. Usudila sam se da se, bez straha od nepoznatog, uputim u daleke zemlje i okušam  kao predavač u grupama, koje neretko broje i po petnaestak članova. Što se više portrudite kao predavač, to je rezultat bolji, a polaznik kursa zadovoljniji. To je ujedno i reklama, a i jedina ulaznica za sledeća gostovanja. Ja svoj posao shvatam veoma ozbiljno i trudim se da ga iznesem profesionalno. Ipak, pored neizostavne strogoće, zarad reda i kvalitetnog rada,  na radionicama se uvek nadje vremena i za šalu. Iako sam ja, uglavnom, najmladji član grupe, kroz moje inostrane radionice je do sada prošlo preko tri stotine djaka. Predavala sam u Južnoj Africi i to u tri grada, Pretoriji, Ist Londonu i Kejp Taunu. U Brazilu su mi bile organizovane tri radionice u gradu Kuritiba, a onda su usledile i nove u drugim gradovima. U Izraelu sam održala dve radionice u Tel Avivu, a istim povodom sam bila i u Americi. Njujorčani su tada, pored dve planirane radionice, poželeli i treću, nakon čega sam imala čast da gostujem kao predavač i u Kaliforniji. U Srbiju sam, do sada dovela, desetine ljudi iz Brazila, Nemačke, Izraela, Amerike i Velike Britanije, koji su bili željni da usavrše svoje znanje.

Ako uporedite iskustva, kako na umetnost izrade mozaika, gledaju u svetu, a kako kod nas i da li postoje izvesne razlike medju polaznicima kurseva tamo i ovde?

Iako primećujem da je gledanje “sapunica”, u slobodno vreme, ovde, kao i tamo, od velike važnosti, mislim da jednu prosečnu srpsku ženu, koja bi želela da svojim rukama kreira nešto novo, najviše sputavaju finansije. Ja se trudim, koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju, da cene svojih radionica ipak nekako uskladim sa domaćim tržištem. U svetu je organizacija porodice, kao i celokupan koncept života, u velikoj suprontosti sa našim, što samim tim, nameće i nedostatak slobodnog vremena. Polaznici kurseva u svetu imaju velike ambicije i želju da odmah iskoriste stečeno znanje. Mi smo malo skromniji, ali veoma nadareni.

Jedna od Vaših usko stručnih oblasti, a takodje i jedan od najpopularnijih kurseva u okviru Vaše radionice, jeste izrada portreta. Koliko je zahtevna ova mozaik tehnika i koliko je vremena potrebno da se ona usavrši?

Uz strpljenje i pravilno usmeravanje, vremenom je moguće usavršiti portret do zavidnog nivoa.  Ljudi koji su pohadjali moje kurseve, uglavnom nikada ranije nisu radili portret, a o rezultatima koje su postigli, najbolje govore njihovi radovi, koje čitaoci mogu da vide na priloženim fotografijama.

Da li svako može da pohadja Vašu radionicu ili postoje odredjeni preduslovi?  Kako je osmišljena nastava i šta je ono što Vi nudite polaznicima svojih kurseva?

Apsolutno su svi dobrodošli, bez obzira na godine, pol, ili obrazovanje. Neko slikarsko predznanje, ako postoji, svakako je dobrodošlo, ali nije preduslov. Kroz rad se ne osvrćemo samo na popunjavanje kontura, kako to ljudi obično misle. Idemo korak po korak, kroz priču o kompoziciji, prostoru, proporcijama, koloritu, itd. Važno je da postoji želja  za usavršavanjem, kao i to, da polaznik u startu shvati da ga očekuje ozbiljan rad, ali i dobro druženje i zabava. Mozaik zaista ima terapeutsko dejstvo, pa neretko čujem od djaka da im časovi dodju i kao antri stres terapija. Posebno mi je drago kada neko od mojih polaznika, uspe da se kvalifikuje za prestižne izložbe, pa još bude i nagradjen. Neretko se dešava da neki do njih i sami postaju instruktori, a kasnije uspeju i da unovče stečeno znanje.

Vaša reputacija kao umetnika – mozaičara je već sada zavidna. Da li postoji nešto što biste posebno izdvojili?

Moji radovi se nalaze u privatnim kolekcijama širom sveta. Porudžbine klasičnijeg tipa često dobijam, a trenutno radim  na jednom portretu. Ipak, apstraktni pristup mozaiku je nešto što ću nastaviti da istražujem u budućnosti. Posla za umetnika uvek ima. Jedan od posebnih izazova sa kojim sam se susrela pre izvesnog vremena,  bila je izrada zidnog i podnog  mozaika za enterijer mega jahte, koja se gradila u Nemačkoj. Mozaik od skoro 8m2, izradjen od poludragog kamena oniksa, moj tim i ja smo realizovali u rekordnom roku od mesec dana. Koliko mi je poznato, zadovoljni klijent je već uplovio u neka topla mora.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Andjelka Radojević - privatna arhiva

Facebook Andjelka Radojević https://www.facebook.com/andjelkamosaics/

SECRET WOOD

Originalnost je uvek bila na ceni. Jer, izmisliti nešto novo i sasvim drugačije od svega vidjenog, nije nimalo jednostavno. Ali, ni nemoguće. U grupu onih kojima je pošlo za rukom da na originalan način izraze svoju kreativnost, spada i umetnički atelje „Secret wood” iz Vankuvera, koji je pokrenuo liniju sasvim autentičnog prstenja.

 

„Secret wood” je mlad kanadski brand, osnovan 2015. godine, koji je za kratko vreme izazvao veliku pažnju medju zaljubljenicima u nakit, svojim neobičnim, ručno pravljenim prstenjem od drveta. Bogata priroda i živopisni pejzaži, po kojima je Kanada poznata, kao i elementi eteričnog, bajkovitog sveta, osnova su dizajnerskog koncepta, iz koga se radja ovo nesvakidašnje prstenje.

 

„Secret wood” prstenje je izradjeno od različitih vrsta drveta, što i čini njegovu osnovu, ali i od voska i obojene smole. Upravo poslednje dve komponente i kreiraju fantastične, minijaturne svetove, koji privlače pažnje, a smešteni su na vrhu ovog malog umetničkog dela. U toj nepravilnoj geometrijskoj strukturi, svoje mesto su pronašli i najrazličitiji dekorativni elementi, poput cveća, pahulja, pa i čistog zlata, što samo dodatno doprinosi atraktivnosti celog prstena. Svaki od njih je dizajniran tako da predstavlja tematsku celinu, pa se u raznovrsnoj ponudi mogu pronaći najrazličitiji komadi, poput „Zlatne šume”, „Dubokih talasa” „Snežne oluje”, „Vodopada” ili „Aurore Borealis”. Minijaturni prikazi snežnih planina, mističnog podvodnog sveta ili čarobnih šuma, mogu se videti iz svih uglova, jer je glava prstena providna i pruža nesvakidašnji vizuelni doživljaj.

 

Za izradu jednog ovakvog prstena, potrebno je od pet do šest nedelja, jer je reč o unikatima. Svaki komad se izradjuje ručno i nemoguće je napraviti dva identična modela.

Umetnički atelje „Secret wood” svoje prstenje isporučuje širom sveta, u malim, arhaično dizajniranim kovčezima, nalik na one sa skrivenim blagom. Dovoljno originalno, ali i u skladu sa „blagom minijaturnih svetova”, koji se u njima nalaze. 

*Tekst je objavljen u ONA magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Secret Wood

Secret Wood  https://www.mysecretwood.com/

ONA Magazin

 

BOŽO VREĆO - Princ sevdaha

Božo Vrećo

On je jedna od najautentičnijih, ali i najintrigantnijih pop-kulturoloških pojava, trenutno prisutnih na prostorima regiona. Božo Vrećo, bosanski umetnik, vrhunski interpretator i autor sevdalinki, čovek koji živi i stvara umetnost, na svoj način, po svojim pravilima, iskreno, predano i do kraja. Njegova brojna publika to oseća i prepoznaje, pa mu je zato i dodelila epitet „Princ sevdaha“. Onima koji ne razumeju njegovu misiju i umetnički izraz, ne zamera, ali im se i ne dodvorava, već nastavlja da sledi svoj put. On je punk  samuraj, derviš, mistik, muškarac, žena, arhaični Jin i moderni Jang, a pre svega „biće slobode“, koje svojom muzikom i neobičnim darom promoviše ljubav i „otkriva“ sevdah novim generacijama. Do sada je objavio četiri albuma, dva sa bendom Halka i dva samostalna „Moj sevdah“, kao i nedavno objavljeni „Pandora“. Ovo je njegova priča...

Vaša definicija sevdaha je ljubav. Kada i kako je započela Vaša romansa sa sevdahom?

Započela je onda kada je i bilo vrijeme, jer za sevdah morate sazreti, proći sva razočarenja, boli i tuge, a onda u njemu naći spas. Tako je bilo i sa mnom. Posle magisterija arheologije, došao sam u Sarajevo i započeo svoju misiju, gledajući na sevdah kao na najveću i najznačajniju iskopinu koju sam mogao otkriti. Krajnje eksperimentalno sam se saživljavao sa sevdahom i ubrzo počeo da zapažam kako moj glas utiče na druge, kako ih liječi i rastapa. Par godina kasnije sam spoznao i svoj autorski dar, a onda krenuo i da ispisujem svoje stranice u antologiji sevdalinke.

Vi ste prvi autor sevdalinki, koji se pojavio nakon više od 40 godina. Koliko je zahtevno napisati tekst za sevdalinku i kakvim dogadjajima ste inspirisani? 

Inspiraciju nalazim najprije u sebi, ali i u svemu što me dotiče. U starim fotografijama koje su nekom pripadale, knjigama, ljudima i sudbinama. Trudim se da ispjevavam i pišem o stvarnim likovima i ljubavima, pa da ih prožimam kroz svoj život. Najdivnije je udahnuti sevdalinci dušu, obojiti je novom energijom, ali zadržati istu patinu vremena, iste emocije i neuzvraćene ljubavi. Pjesme nekad nastanu u trenu, a nekad radim na tekstu dva ili tri dana, dok sve ne dodje na svoje... Uvijek mi je zadovoljstvo stvarati novi tekst i melodiju, jer ni jedna ne nalikuje drugoj, potpuno su nesputane u svom nastanku. A takav sam i ja, potpuno slobodan.

Mnogi za Vaš vokal kažu da zvuči „kao da nije sa ovog sveta“. S obzirom da nemate klasično muzičko obrazovanje, kako ste prepoznali svoj talenat i uspeli od svog glasa da napravite magiju? 

Imam savršen sluh i oduvijek sam znao što u muzici valja, a što ne. Tako je bilo i sa mojim pjevanjem. Kod mene je bila presudna emocija i energija sa kojom ispjevavam odredjeni tekst, a pritom i boja glasa, koja je po prirodi takva da se pripisije kastrato glasovima, od lirskog tenora do lirskog soprana. To je već dar od Boga i Njemu sam zahvalan na svemu. Zato nikada nisam ni htio ići u školu za pjevanje. To bi samo narušilo svu moju slobodu improvizacije i interpretacije. Ovako je, baš sve onako kako Bog to želi...

Uglavnom se držite tradicionalnog, a cappella izvodjenja sevdalinki. Koliko je teško osvojiti i zadržati pažnju publike, kada su glas i emocija „jedini“ spektakl koji im nudite?

Jako je teško. Zato morate dati svaki djelić sebe, da ih uvučete u pjesme koje pjevate, da ih očarate glasom i pokretima, da se date srcem i dušom. Zadržati pažnju publike je umijeće, poput magije, pa zato i kažem da su moji koncerti sinergija magične ljubavi. 

Prostori u kojima nastupate su takodje (ne)svakidašnji, imaju priču i dušu. Kako ih birate i da li postoji neki poseban prostor u kome bi voleli da održite koncert? 

Imam sreću da lično pregovaram sa bookerima, tako da jasno imam uvid u sam prostor koji mi se nudi. Uglavnom su to sakralni objekti, poput sinagoga, bazilika i katedrala, ili pak divni teatri i otvorene scene na nekoj od utvrda i kula, koje me posebno privlače. Prostor mora imati historiju i moram se duboko povezati sa istim. U divnom sjećanju su mi koncerti poput onog u Kastavu, na Exit-u, a uskoro me očekuje i nastup u bazilici Svetog srca u Briselu, jednoj od najvećih na svijetu. Sve su prekrasna mjesta, u kojima uživam zajedno sa svojom publikom. 

Kao umetnik, ali i ličnost, veoma ste neobični, satkani od brojnih dualnosti, ali i jake duhovnosti. Koliko Vas taj „viši aspekt“ odredjuje kao stvaraoca i kao čoveka?

Oduvijek sam vijernik, jako povezan sa spiritualnim, mističnim, a vrlo jasno i posvećeno i sa samim Bogom. On je uvijek uz mene, štiti me, pomaže mi, i upućuje što trebam učiniti, a što nikako ne. Najbitnija stvar je ta, da me je upravo Bog ovakvim stvorio i da je imao divnu misiju za mene, koju ja sprovodim u djelo. Na mom putu je mnogo izazova, iskušenja i podmetanja, ali sve to u trenu nestane, jer ja vjerujem. Ko preda svoj život Bogu, sva zla ovog svijeta mu ne mogu baš ništa. Zato stvaram i svojom muzikom Ga veličam.

Umetnost koju stvarate je duboka i konceptualna, daleko od površnosti i trivijalnosti, koja je sveprisutna. Koliko to ljudi razumeju i kako bi definisali publiku koja prati Vaš rad?

Moja publika je čistog srca i duše, bez kompleksa i ograničenja, slobodna, ili na putu da se potpuno oslobodi. Moja muzika je upravo za takve ljude i ja to ne pokušavam mijenjati. Voli me, ko me treba voljeti, i ja tu stavljam tačku. Dodvoravanje zlim i ispraznim osobama, nikuda ne vodi, osim u banalnost. Duboko i konceptualno se povezati sa ljudima oko sebe, a onda pustiti da glas i emocija objasne ko smo i čemu težimo u ovom prekratkom životu, eto, to je moja umjetnost.

Vizuelni momenat je u Vašem slučaju nezaobilazan i nesumnjivo privlači pažnju, pa i kontroverze. Koliko su osobenost i imidž važni za jednog umetnika?

Jako su važni, ali moraju biti dio vas svakodnevno. Moj vizuelni identitet je isti i privatno i na sceni. Ja sam i muškarac i žena, a to se vrlo jasno osjeća, kako u mom karakteru, tako i u ispjevavanju. To je divno. U svijetu laži i ispraznih kopija koje uniformisano oponašaju jedna drugu, teško je i najteže biti svoj. U isto vrijeme je i najdivnije, jer vas tek tada ljudi osjete i prihvataju, ma kako to bilo čudno ili neobično. Volite sebe, ali upravo onakvog kakvi vi zaista jeste, pa će vas i drugi voljeti. Naravno, za to treba hrabrosti, a malo je hrabrih...

Nikada niste krili svoju dualnu, muško-žensku prirodu, štaviše, to sa ponosom ističite. Da li je teško biti svoj i drugačiji i na kakve reakcije nailazate u svakodnevnom životu?

Sve je stvar garda i pitanja, koliko ste zapravo spremni živjeti svoj život. Ako pokažete strah, svi će vas pregaziti, ali ako hrabro stojite iza onoga što Vi jeste, konstantno stvarate i koračate hrabro ka svom cilju, onda ste nezaustavljivi i možete sve. 

Prošle godine ste objavili autobiografasko lirski roman „Mila“, koji pored Vašeg, iznenadjujućeg književnog dara, otkriva i Vaša duboka promišljanja i emocije. Da li je otvorenost i iskrenost, ono što publika voli, ceni i prepoznaje kod Vas?

Svakako. Knjiga „Mila” je proputovala svijet i reakcije čitalaca su upravo takve. Iskrena emocija, prožeta tugom i ljubavlju, ali i povezana sa mojom majčicom, kojoj je ova knjiga i posvećena, dotiče njihova srca i ulijeva nadu da možemo puno više voljeti, a i dati drugima.

Bavite se i slikarstvom, ikonopisanjem, kao i modnim dizajnom. U kojoj meri Vas to zaokupira i odakle crpite svoju multikreativnost?

Slikanje je moja meditacija, a ikonopis je moja prva ljubav. Radim novi ciklus minijaturnih ikona, koje su se prenosile za vrijeme velikih stradanja i sa kojima se ranije putovalo. To su čuvarke domova i vjerujem da ću ih prikazati na izložbi u Istanbulu. Celokupna moja posvećenost umjetnosti je Hvaljenje Boga, a u Njegovom sveprisustvu, crpim inspiraciju za sve što radim.

Nedavno je izašao Vaš drugi, samostalni album, pod nazivom „Pandora“. Po čemu je ovo izdanje karakteristično?

Album „Pandora” je koncipiran kao spoj a cappella pjesama i suradnje sa eminentnim muzičarima, čiju glazbu volim. Svih 11 pjesama je napisano mojom rukom i album je u potpunosti autorski. Kao i u slučaju Pandorine kutije, u njemu se nalaze samo Nada i Ljubav, pa sve što je ružno, mučno i zlo oko nas, neka stihovi rastope. Album je objavila izdavačka kuća Gratiartis iz Brisela.

Pred Vama je promocija novog albuma, kao i niz koncertnih aktivnosti širom regiona i Evrope. Da li će publika u Srbiji, odnosno Beogradu, imati priliku da Vas sluša uživo i da li priželjkujete neki poseban koncertni prostor?

Još uvijek čekam adekvatan prostor i datum za moj solistički koncert u Beogradu. To je grad u koji se uvijek rado vraćam i gdje me jako vole. Ne postoji grad kao Beograd. Nadam se da će koncert biti ove godine, priželjkujem to svim srcem. (Koncert će biti održan 10. maja 2017. godine na Kolarcu, prim. aut.)

Zanimljivo je da sami osmišljavate, ali i „vodite“ svoju karijeru. Da li je teško u isto vreme biti umetnik, performer i biznis menadžer?

Jeste, ali je duplo teže imati „kretena” za menadžera, koji Vas veže ugovorom i siše Vam krv na slamku. Ja to ne mogu i neću. Ovako mirno spavam i ostvarujem svoje snove, korak po korak, širokog osmijeha i čistog srca. Uvijek ima dobrih i plemenitih ljudi koji će vam pomoći i u tom smislu, suradnja mi je itekako važna. Do sada je sve bilo izvrsno, jer su suradnici koje biramo, odraz nas samih. Dobro se dobrim vraća.

Pored sevdaha, koju još muziku volite da slušate, šta ispunjava Vaše slobodno vreme i dušu, nevezano od oblasti?

Volim puno čitati, neutaživo. Baš sada čitam knjigu „Mjesečina”, Pjera La Murea. Istovremeno slušam puno bluesa, jazza, tradicionalne muzike sa sjevera Afrike, puno arapskih i jevrejskih melodija... Sve to u meni sazrijeva i oblikuje me. Nikada nisam slušao nešto što nije vrijedno, učim puno iz svega... 

Završili ste arheologiju, pevate sevdalinke, pišete, slikate, a bavite se i modom. Gde je početak i kraj Vaših interesovanja i kreativnosti, i ko je, zapravo Božo Vrećo?

Sam Bog zna gdje je početak i kraj moje umjetnosti i stvaranja. Sve je u njegovim rukama, a Božo Vrećo je sretan čovjek. Sreća je napisati pjesmu, zapjevati je, zaplakati pred hiljadu ljudi dok pjevate, a onda rasplakati i te ljude, jer ste dotakli njihovu dušu. Na kraju uzdahnuti i čuti aplauz koji nema kraj. Naježiti se i osjetiti oduševljenje, radost slobodu i ljubav svih tih ljudi koji su došli da vas čuju, dotaknu i vide. Sve je to sreća. Zato opet kažem, ja sam sretan čovjek!

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Mario Klein; Sead Sašivarević; Nina Mašić & Božo Vrećo

FB Božo Vrećo https://www.facebook.com/vrecobozo

ONA Magazin