KREŠIMIR TOMEC - Kreativac eklektičkog muzičkog ukusa

Kvalitet i autentičnost hrvatskog benda „Cubismo”, prepoznata je širom ex YU prostora. Vrhunska svirka, sjajna energija i vreli latino ritmovi, samo su neke od karakteristika ovog izuzetno popularnog sastava, koji čine vanserijski muzičari. Jedan od njih je i Krešimir Tomec, basista, kompozitor, aranžer i producent. Ovaj super talentovani Zagrepčanin, sa stalnom adresom u Ljubljani, jedan je od najtraženijih muzičara i producenata u regionu, pa je profesionalni angažman u Cubismu, samo segment njegove veoma uspešne i raznovrsne karijere. Tomec je potpisao preko trista pesama, koje je radio za brojne izvodjače, kako u regionu, tako i u inostranstvu, a posebno je interesantan njegov muzički angažman na žanrovski različitim projekatima, koje realizuje sa svojim poslovnim partnerom Markom Grabberom u okviru zajedničkog tonskog studija T&G. 

Krešimir Tomec

Jedan ste od osnivača i stalnih članova benda „Cubismo“, koji je na sceni prisutan više od 20 godina. Kako se rodila ideja da se izvorni latino zvuk, kao i latino kultura, prenesu na ovo podneblje?

Većina nas je početkom 90-ih godina, svirala u grupi Ritmo Loco. Kako se tamo više gajio gipsy zvuk, naša udaraljkaška sekcija je počela vježbati afro – kubanske ritmove. Na inicijativu našeg pokojnog bubnjara Jurice Ugrinovića i kongiste Hrvoja Rupčića, sakupili smo se kao band i počeli vježbati salsu. U početku smo, punih mjesec dana, imali osmosatne probe, da bi to što radimo, uopće zazvučalo „latinski“. Nismo očekivali da će to izazvati takav interes, ali su se ubrzo počeli redjati koncerti, a onda je došlo i do toga, da moramo snimiti album. Tako je sve krenulo.

Sa bendom „Cubismo“ ste ostvarili izuzetan uspeh i osvojili brojna priznanja, medju kojima se posebno izdvaja prestižna muzička nagrada Porin, koju ste odneli čak 21 put u različitim kategorijama. Kako objašnjavate uspeh „Cubisma“ i da li ste ga na početku očekivali?

Nisamo očekivali, niti imali pretenzija, napraviti nešto više od klupskih koncerata. Prvi album je skrenuo pažnju na nas, dok smo već s drugim CD-om i pozivanjem gostiju (Josipa Lisac, Yolanda Duke, George Makinto), ostvarili značajan uspeh. Ipak, tek sa trećim albumom, odlaskom na Kubu i obradom pjesme „Tempera“, desio se zaista veliki uspjeh, nakon čega smo i počeli svirati po cijeloj bivšoj Jugoslaviji.

U više navrata ste boravili na Kubi, gde ste se i muzički usavršavali. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo u razumevanju latino kulture, a posebno u daljem kreiranju muzike i otkrivanju karakterističnog latino zvuka?

Odlazak na Kubu je, zasigurno, promijenio većinu nas. Kako u glazbenom, tako i u životnom smislu. To je bila velika škola i jedno veliko iskustvo. Osobno sam jako puno stvari shvatio i naučio na Kubi, a ples je bio jedna od važnijih spoznaja. Iako nisam osobit plesač, mogu se opušteno micati, odnosno plesati u ritmu salse, što mi je pomoglo da shvatim „groove“ i tu famoznu kubansku sinkopu.

Bend „Cubismo“, ali i Vi, kao muzičar i autor,  saradjivali ste sa mnogim značajnim muzičkim imenima, kako iz Hrvatske, tako i iz regiona (Nina Badrić, Josipa Lisac, Dino Dvornik...). Da li biste neku saradnju mogli da izdvojite kao posebno interesantnu ili značajnu?

Sve suradnje su mi drage. Skoro svaka ima svoju anegdotu i većina mi je ostala u dobrom sjećanju. Ipak, suradnja s članovima Buena Vista Social Cluba je sasvim posebno, transcendentalno iskustvo.

 

Marc Grabber i Krešimir Tomec

Pored rada sa „Cubismom“, angažovani ste i na drugim, žanrovski različitim, autorskim projektima. Posebno je interesantan spoj lounge zvuka i tradicionalnog klapskog pevanja, karakterističnog za Dalmaciju, koji ste predstavili na izdanjima „Dalmatian Dub“ i „Dalmatian Lounge“. Možete li nam reći nešto više o tome?

To je ideja koja se rodila, kad sam producirao album jednog dalmatinskog izvođača. Tada sam na otoku Prviću snimao klape i ujedno doživio klapu u konobi, kad su zapjevali za večerom. To je bilo fenomenalno, jer svi pjevaju, muževi, žene, djeca i to petoroglasno. Pomislio sam da bi bila odlična kombinacija, spojiti modernu chill out glazbu s klapom. U svijetu postoji indijski, karipski, španjolski lounge, ali nema dalmatinskog. Zapravo, ideja je bila probližiti tradicionalnu glazbu, mlađim generacijama i strancima. Upoznavši svog sadašnjeg kolegu i DJ-a i producenta Marca Grabbera, odlučili smo zajedno napraviti takav album i od tad zajedno surađujemo.

 

"Golem"

Aktivni ste i u bendu „Golem“, koji karakteriše čvršći zvuk, ali i izvesna doza bunta, koja se manifestuje kroz političke, socijalno angažovane tekstove. Zanimljiv obrt, u odnosu na dosadašnji relaksirajući sound i popularne mainstream teme. Da li je to druga strana Vašeg umetničkog i muzičkog senzibiliteta?

Jednom su me slično pitali – kako chill out i electro-punk!? Rekao bih da je to poput onoga kad ti hrana prisjedne, pa je moraš izbaciti da ti bude lakše. U tom smislu, mi smo se morali osloboditi naše mučnine od politike, koja je nažalost još uvijek ista, bez obzira na stranu kojoj neko pripada. Htjeli smo napraviti album sa što više žestokih i napornih zvukova. „Golem“ je, zapravo slučajno nastao, kao rezultat naručenog remixa pjesme Milion, grupe Boa. Tekst je odgovarao političkom trenutku, a Yuri iz benda Stillness je otpjevao, odnosno „odvikao“ pjesmu. Tada je nešto kliknulo i odlučili smo zajedno napraviti album, malo žešćeg izričaja, a poanta albuma je bila izjednačiti lijeve i desne. Nadam se da polako sve više ljudi shvaća, da između jednih i drugih nema razlike, osim u retorici. 

"Manouche"

Muzički ste vrlo kreativni i privlače Vas različiti žanrovi. O tome svedoč i Vaš angažman u bendu Manouche, koji se razlikuje od svega prethodnog. Recite nam nešto više o tome?

Grupa Manouche je nastala 2012 godine, na inicijativu Marca Grabbera i Roberta Pikla, a ideja je bila da se napravi moderan django gipsy stil. S obzirom da Grabber i ja dosta radimo kao producentski duo Tomec & Grabber, onda je ploča nastajala u našem studiju. Koncertno smo izuzetno aktivni, pa smo osim u Sloveniji, puno nastupali i u Evropi. Naša pjesma „Mensi Fensi”, završila je na berlinskoj kompilaciji Electro Swing Revolution Vol 6, zajedno sa najvećim imenima tog žanra, kao što su Parov Stelar i Caravan Palace.

Nedavno ste se probili i na japansko tržište, tako što ste kao autor, potpisali muziku na albumu popularnog japanskog boy banda „Hey Say Jump“. Kako je došlo do te saradnje i ima li Vaša žanrovska kreativnost granice?

To se dosta dugo pripremalo, odnosno, trajalo je neko vrijeme to moje upoznavanje sa J-pop žanrom. A krenulo je tako što su Japanci, preko izdavača, čuli jedan pop CD koji sam radio za slovensku pjevačicu Maju Keuc i ponudili su mi suradnju. Žanrovski sam vrlo radoznao i  zanimljivo mi je ulaziti u nove žanrove. Istraživati nove zvukove, ritmove... Od svakog glazbenika sam puno naučio, već samim time što su mi otkrili svoje omiljene, i po njihovom mišljenju, najbolje izvođače pojeding žanra, bez obzira da li je to rock, etno, jazz, dubstep, house, trap i slično.

S obzirom da ste aktivno angažovani kao muzičar, kompozitor, aranžer i producent , kakvo je Vaše mišljenje o trenutnom stanju na muzičkoj sceni regiona i kako vidite budućnost popularne muzike?

Stanje glazbe u regionu, isto je kao i u svijetu. Marketinški se promovira neukus, trash i jeftini proizvodi za masovnu upotrebu. Mediji su moćna stvar i oni kreiraju vrijednosti. Često znam reći, da nakon smrti Dine Dvornika, nema više progresivne pop glazbe kod nas. Veliki pop izvođači se ne usudjuju izaći iz okvira sigurnosne zone. Nikad neću zaboraviti trenutak, kad sam prvi put čuo Afriku, od Dine Dvornika. To je bilo novo i hrabro, u ono vrijeme. 

Iz Vašeg muzičkog studija „T&G“, koji vodite od 2003. godine i čije je sedište u Ljubljani, do sada su izašli brojni uspešni projekti. Koji su Vaši budući profesionalni planovi, imate li nekih posebnih želja i očekivanja?

Trenutno je puno projekata, kao i planova. Moje želje i očekivanja su da se kvalitet glazbe i produkcije podigne na jedan još viši nivo. 

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu 2016. godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Krešimir Tomec

FB Krešimir Tomec https://www.facebook.com/ktomec , FB Tomec&Grabber https://www.facebook.com/tomecgrabberweb/

ONA Magazin

DANILO CEROVIĆ - Nova zvezda na modnom nebu

Danilo Cerović je mladi modni dizajner i kostimograf, o kome će se tek čuti. Njegovi glamurozni kostimi i modni crteži inspirisani različitim epohama, privlače veliku pažnju na društvenim mrežama. Potencijal i kreativnost ovog 24-ogodišnjeg momka iz Prokuplja, primetili su i čelni ljudi prestižne Akademije za kostim i modu iz Rima, koji su mu dodelili master stipendiju, kao jedinom stranom studentu. Samo nekoliko dana pred njegov odlazak u Italiju, gde će provesti naredne dve godine, razgovaramo sa ovim perspektivnim i (ne)tipičnim milenijalcem.

 

Danilo Cerović

Posmatrajući Vaše crteže, izvesno je da posedujete izuzetan dar. Kada ste počeli da se bavite crtanjem i od kada datira Vaše interesovanje za modu i modni dizajn?

Crtanjem sam počeo da se bavim jako rano. Moj prvi sačuvan crtež je iz 1997. godine, kada sam imao dve godine. Slično je i sa interesovanjem za modu, tako da slobodno mogu da kažem da sam crtanje i modu zavoleo, maltene i pre nego što sam prohodao.

Vaši crteži, odnosno nacrti kostima, odišu raskošnom estetikom. Da li je glamur ono što Vas inspiriše?

Volim glamur i to se na mojim crtežima jasno vidi. Da se ja pitam, Met Gala bi bila bar jednom mesečno. Nije mi strano ni dizajniranje nosivijih komada, ali najviše uživam u stvaranju visoke mode i glamuroznih kostima.

Scenski kostimi koje dizajnirate su posebno atraktivni. Da li je to segment u kome se najviše pronalazite?

Da, obožavam rad na kostimima. Čak i tokom studija, sve modne kolekcije koje sam radio, imale su jasan koncept, odnosno priču, kojoj se gaderoba prilagodjavala. Nekada se to i ne vidi na prvi pogled, ali tokom višečasovnog crtanja, uvek smišljam odredjene scenarije, što ceo kreativni proces čini još zanimljivijim.

Modni i kreativni uzor pronalazite u autentičnim i jakim ženama iz bliže ili dalje istorije. Šta Vas kod njih privlači, definisan stil, izražena individualnost ili nešto treće?

Uvek su mi bile interesantne one ličnosti, koje uprkos vremenu u kojem žive, uspevaju da se izbore za svoje ciljeve i ideale. Moje glavne inspiracije datiraju još iz starog Egipta i Antičke Grčke. To je daleka prošlost o kojoj postoje odredjena saznanja, ali opet se ne zna baš sve. Samim tim, ostaje dovoljno prostora za maštu i kreaciju...

Zavšili ste Akademiju za tekstil i dizajn u Beogradu, a sada odlazite i na master studije u Rim, na čuvenu Akademiju za kostim i modu, kao prvi i jedini stipendista iz Srbije. Kako ste postali student i stipendista ove prestižne škole?

Taj proces je trajao jako dugo. Od trenutka apliciranja, pa sve do sada, prošlo je više od godinu i po dana. Papirologija je veoma obimna i zahtevna, konkurencija jaka, ali trud i čekanje su se isplatili. Velika je čast dobiti stipendiju, posebno ako se uzme u obzir činjenica da Akademija dodeljuje samo jednu stipendiju studentima iz inostranstva.

Šta očekujete od studija na Akademiji u Rimu i gde vidite sebe po zavšetku, da li ćete se vratiti u Srbiju ili ćete svoju profesionalnu karijeru graditi u inostranstvu?

Od studija u Rimu očekujem da ću svojim talentom i radom ispuniti očekivanja i na najbolji način iskoristiti šansu koja mi se ukazala. A o daljem toku svoje karijere koja, zapravo, tek počinje, još uvek je rano govoriti. Imam puno ideja i planova. Povratak u Srbiju postoji kao opcija, a zavisi od mogućnosti da ovde radim ono što volim i da od toga živim.

Imate li uzore u svetu mode, da li postoji neki dizajner čiji rad posebno cenite?

Uzore nemam, ali ima mnogo dizajnera, a posebno kostimografa, čiji rad izuzetno cenim. Nažalost, većina njih više nije medju živima, ali njihova dela su i dalje prisutna...

Kako gledate na današnju modu i trendove, koliko se ona razlikuje od mode nekada i u kom pravcu se razvija?

Nisam ljubitelj slepog praćenja trendova. Smatram da odevanje treba da bude što individualnije i da nas predstavlja kao jedinke, a ideja trenda se kosi sa tim. Svako vreme nosi odredjeni ,,look“ i sasvim je u redu vodite se time, ali ne po cenu gubljenja ličnog identiteta. Kostimografski posmatrano, interesantna mi je svaka dekada dvadesetog veka, posebno ‘50-te, ‘60-te i ‘80-te godine. U odnosu na današnje vreme, razlika je ogromna. Originalnost je nekada bila važna, garderoba se mahom šila po meri i po nekoj ličnoj ideji. Sada smo uglavnom „osudjeni” na ono što je izloženo u izlozima vodećih svetskih brendova. Naravno, ni to nije loše, samo se treba truditi da tu garderobu iznesemo na što originalniji način.

Pored modnog dizajna, uspešno se bavite i scenskom šminkom, fotografijom, čak i oslikavanjem murala... Da li ćete možda jednog dana objediniti sve svoje talente u jednu profesiju?

Ako bih smislio pravi način da sve to spojim, vrlo rado. Ipak, mislim da je nemoguće posvetiti se svemu tome na podjednakom, profesionalnom nivou. Verujem da sam pronašao pravo zanimanje u kome uživam, tako da planiram da svu svoju energiju usmerim ka dizajnu kostima.

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu
Copyrights: Bratislav Mihailović
Photo credits: Danilo Cerović
Instagram: Danilo Indigo Cerović https://www.instagram.com/cerovic_designs/?hl=sr

ONA Magazin

MODA - UMETNOST ILI BIZNIS

Moda, trendovi, pa i potreba za luksuzom, odavno su postali sastavni deo naših života. Iz sezone u sezonu, smenjuju se najrazličitiji stilovi, boje, dezeni i oblici, koje diktiraju najuticajniji dizajneri sveta. Njihove kolekcije su raskošne, nesvakidašnje, inovativne i za kupce neodoljive. Dobri poznavaoci mode, ali i zaljubljenici, uvek će umeti da prepoznaju kvalitetan dizajnerski komad i neće žaliti vremena, a ni novca, da do njega dodju. S tim u vezi, moda je odavno postala globalni fenomen, predmet diskusija i javnih rasprava. Kreativnost, estetika i umetnost su odrednice koje je definišu, ali je industrija ono što je pokreće. U vremenu u kome je novac jedini Bog, moda balansira izmedju umetnosti i biznisa, trudeći se da zadovolji potrebe tržišta, ali i da zadrži slobodu i autentičan izraz. 

Modna industrija je produkt modernog doba. Sve do pred kraj XIX veka, odevni predmeti su bili ručno izradjivani. Krojačke radnje ili pojedinci su šili odela, u skladu sa potrebama, ali i statusom naručioca. Tek početkom XX veka, sa razvojem tehnologije i pojavom mašina, dolazi do ozbiljnih promena. Uvodjenjem fabričkog sistema proizvodnje i otvaranjem robnih kuća, započinje plasman i prodaja odeće namenjene širokoj potrošnji. 

Danas je modna industrija jedna od važnijih privrednih grana, čija ostvarena dobit iznosi oko 450 milijardi dolara na globalnom, godišnjem nivou. Većina velikih zemalja ima razvijenu sopstvenu industriju mode, ali se sama proizvodnja odvija u preko 100 zemalja sveta i zapošljava oko 25 miliona ljudi. U tom smislu, posebno je zastupljena Kina, ali i brojne zemlje u razvoju, koje nude jeftinu radnu snagu i druge pogodnosti za proizvodjače. Zbog takvog načina poslovanja, modna industrija je izložena kritikama javnosti i često se suočava sa optužbama za teške uslove rada i izrabljivanje zaposlenih u proizvodnji. Ipak, sve to ne ometa svetski poznate modne kuće da nastave da kreiraju modni ukus planete, ostvarujući vrtoglavi profit.

U kontekstu svetske reputacije, samo pet zemalja je uspelo da uspostavi čvrste liderske pozicije na modnom tržištu, a to su Francuska, Italija, Velika Britanija, Amerika i Japan. Svaka od pomenutih država posluje po odredjenom principu i svoju modu prilagodjava odredjenom tržištu, odnosno ciljnoj grupi. U tom smislu, interesnatno je navesti nekoliko odrednica, značajnih za svaku od njih.

Karakteristika francuske mode je šik i sofisticirani glamur, koji je upotpunjen dobro odabranim detaljima. Pariz je centar francuske mode, ali i kolekvka stila i modne industrije na globalnom nivou. Elegancija je imperativ francuske modne scene, a svoj doprinos izgradnji takvog imidža dale su dizajnerske kuće Šanel, Dior, Ermes, Luj Viton, Iv Sen Loran i mnoge druge.

U korak sa francuskom modom ide i italijanska modna scena, koja je prepoznatljiva po svojoj eleganciji, luksuzu i kvalitetnim materijalima. Glavni modni centar je Milano, a prate ga Rim i Firenca. Modne kuće i dizajneri, poput Armanija, Valentina, Dolče i Gabane, Versaćea, Gučija i Prade, samo su neki od predstavnika ove, po mnogima najuticajnije modne imperije današnjice. 

Britanska modna scena je stilski raznovrsna, ali i prepoznatljiva po svojoj autentičnosti i izvesnoj boemiji. Karakterišu je nekonvencionalnost i inovativnost, koje su zapravo fuzija vintage mode i modernih tendencija. Modna baza je svakako London, grad trendova, tradicije i dekadencije, a Alaksandar Mekvin, Stela Makartni, Vivijen Vestvud, modna kuća Barberi su samo neki od britanskih modnih gurua.

Kreativni koncept američke mode, baziran je na urbanom šiku, ali i kežual stilu, koji karakterišu čiste linije i jednostavni krojevi. Modni gigant za ovaj deo sveta, svakako je Njujork, u kome se nalaze najpoznatije modne kuće, ali za njim ne zaostaju ni Los Andjeles, San Francisko i Majami. Predvodnici američke modne scene su: Dona Karan, Kelvin Klajn, Tom Ford, Mark Džejkobs i drugi.

I na kraju, ništa manje značajna japanska moda, koja je specifična po svojim nesimetričnim, često „komplikovanim“ i svakako zanimljivim krojevima. Dominantne boje su najčešće tamne, ali suptilne, dok su materijali izuzetno bogatih tekstura. Tokio je glavna odrednica japanske modne industrije, a medju najpoznatijim dizajnerima, izdvajaju se Jodži Jamamoto, Kenzo, Isej Mijaki, kao i još nekolicina njih.

Modna industrija egzistira na nekoliko nivoa. Prvi se odnosi na proizvodnju sirovina, uglavnom vlakana i tekstila, uključujući kožu i krzno. Drugi nivo podrazumeva izradu dizajnerskih komada, a sve se nastavlja preko različitih oblika reklamiraranja, promocije, plasmana i prodaje. Navedeni nivoi predstavljaju samo smernice, koje se zapravo sastoje od mnogo odvojenih, ali međusobno zavisnih sektora. Svi oni su posvećeni cilju koji podrazumeva zadovoljenje potreba kupaca, ali i ostvarenje profita za sve učesnike u industriji. 

Analitičari mode prave razliku između modne industrije, koja se odnosi na dizajnersku odeću ili tzv. visoku modu i industriju odeće, koja je fokusirana na "masovnu modu", odnosno odeću namenjenu širokoj potrošnji. U tome svakako ima istine, jer osim po komadima garderobe koji se mogu okarkterisati kao, svakodnevno (ne)nosivi, bitna razlika je i cena. Dizajnerska odeća je drastično skuplja, namenjena je posebnim prilikama i kupcima koji cene posebnost, ektravaganciju, a pre svega kvalitet. S druge strane, garderoba široke potrošnje je lako dostupna, odgovara dnevnim aktivnostima, uklapa se u standarde, nosiva je, ali i uglavnom kratkoročno-sezonska. Ipak, to ne znači da joj nedostaje kvalitet, a još manje moderan dizajn. O tome možda najbolje svedoče modni brendovi poput Zare, H&M-a, Top Shop-a ili Manga, čija roba namenjena masovnoj potrošnji, uživa veliku popularnost na globalnom nivou. Ipak, za koju ćete se od navedenih opcija odlučiti, zavisi od vaših potreba, ukusa, ličnog stila i naravno novca.

Važan uticaj na modnu industriju imaju i mediji. Modni magazini, emisije i Internet blogovi su nesumnjivi kreatori i promoteri trendova i modnih zapovesti. Kroz njihove komentare, kritike, predloge i savete, modna industrija, dodatno dobija na značaju, dok se konzumenti mode informišu, ali i edukuju. Primer samo jedne autentične modne Biblije, koja je modno osvešćivala generacije, ali i modnu industriju dovela na pijedestal na kome se odavno nalazi, svakako je kultni magazin „Vogue“. Danas smo svedoci brojnih specijalizovanih publikacija, TV kanala i „okruglih stolova“, koji se ne bave samo aktuelnim ili predstojećim trendovima, već i kulturološkim uticajem mode, kao i značajnim profitom koji se ostvaruje u okviru ove privredne grane.

O tome da dobit, odnosno zarada u modnoj industriji nije zanemarljiva, svedoči i činjenica da se ugledni magazin „Forbs“,  vrlo ozbiljno bavi ovom temom. Svake godine, u okviru svoje redovne liste najbogatijih i najuticajnijih pojedinaca ili kompanija u svetu biznisa, neizostavni su i moguli iz sveta mode. Na aktuelnoj listi za 2013. godinu, na visokom trećem mestu, nalazi se vlasnik „Zare“, Amansio Ortega sa ostvarenom zaradom od 57 milijardi dolara. Sledeći modni „Bog“ na Forbsovoj listi, je predsednik kompanije „Luj Viton“ Bernard Arnault, koji je zauzeo deseto mesto sa prihodom od 29 milijardi dolara. Sveto trojstvo medju najbolje plasiranim, završava se sa vlasnikom „H&M-a“, Stefanom Personom, koji je zabeležio rezultat od 28 milijardi dolara. Posle njih trojice, nijedno ime iz sveta mode se nije pojavilo do 56. mesta, na kome se nalazi Fil Najt, predsednik kompanije „Nike“, čija zarada iznosi, nimalo zanemarljivih 14.4 milijarde dolara. Ako izuzmemo brend „Luj Viton“, interesantno je da su vlasnici i dizajneri visoke mode, čija su imena sinonim za prestiž i neizostavno kvalitet, daleko slabije plasirani u odnosu na populističke „mass-production“ brendove. Tako se na primer Mjuča Prada, vlasnica brenda „Prada“, našla na 78. mestu sa prihodom od 12.4 milijarde, dok se legendarni i svevremenski Armani, plasirao tek na 131. mesto, sa godišnjom zaradom od 8.5 milijardi dolara. Posebno je zanimljiv plasman modnog tandema Dolče i Gabana, koji dele 736. mesto sa kompanijom „Beneton“, na koje su dospeli zbog pojedinačno ostvarenog prihoda od „samo“ 2 milijarde dolara.

Kotiranje prikazano na Forbsovoj listi, jasno ukazuje na to da ukupna zarada nema uvek direktne veze sa popularnošću nekog brenda. Ipak, to ne mora da znači i neuspeh. Naprotiv. S obzirom da je reč o ekskluzivnoj ponudi, namenjenoj bogatoj klijenteli, navedeni prihodi su ekvivalentni broju platežno moćnih kupaca. U slučaju „mass-production“ brendova, situacija je sasvim drugačija, pa je samim tim i ostvarena dobit daleko veća.

Popularnost modne industrije u svetu ne jenjava. Progresivni razvoj već postojećih brendova ili pojava sasvim novih, konstantno su prisutni, uprkos globalnoj ekonomskoj krizi i drugim turbulencijama. Moda je odavno prestala da bude samo „ukras“ i zabava za kreativce i estete. Ona je industrija, bazirana na ozbiljnom profitu i umetnost sa istančanim osećajem za biznis. 

*Tekst je objavljen u magazinu MOGUL, 2014.godine

Copyrights: Bratislav Mihailović

MOGUL Magazin

HIČKOKOVE PLAVUŠE

Nema sumnje da je legendarni Alfred Hičkok bio reditelj čiji se talenat graničio sa genijalnošću. Precizan, ali kompleksan u svojoj kreativnosti, stvarao je psihološke trilere bazirane na sjajnim zapletima, slojevitim karakterima i atmosferi prepunoj napetosti, iščekivanja, pa i uvrnutog humora. Nesputan i harizmatičan, nije se libio ni kameo nastupa u svojim filmovima, čime je dodatno potvrdio svoj višestruki talenat i lucidan, stvaralački duh. Zahvaljujući specifičnom i u mnogim segmentima inovativnom rediteljskom pristupu, poneo je epitet jednog od najuticajnijih reditelja XX veka i postao uzor brojnim filmskim stvaraocima. Njegovu više nego bogatu umetničku karijeru, obeležili su kultni filmovi, poput „Pozovi M radi ubistva“, „Rebeka“, „Vrtoglavica“, „Psiho“, nezaobilazne „Ptice“ i mnogi drugi.

Ipak, uspehu i autentičnosti Hičkokovih filmova nije doprinela samo njegova ingenioznost, već i glavne glumice, koje je lično angažovao i prema kojima je gajio sasvim poseban odnos. U pop kulturi poznate kao “Hičkokove plavuše”, ove dame su bile njegova inspiracija i pritajena strast, ali i žrtve njegovog dominantnog ega. Prva, koja je kasnije postala prototip svih ostalih, bila je glumica Medlin Kerol, čija je rola obeležila Hičkokovo ostvarenje “39 stepenika” iz 1935. godine. Platinasto plave kose, uzdržana i decentno seksi, osvojila je kritičare, koji su njenu glumu okarakterisali kao veštu i šarmantnu. S druge strane, Hičkok nije bio naročito izdašan u komplimentima, tvrdeći da je Kerolova bila previše zahtevna i da na snimanjima nije uspevala da se opusti i iskaže najbolji deo sebe. Ipak, sve to ga nije sprečilo da u svojim budućim filmovima, za nosioce glavnih ženskih uloga, angažuje glumice koje po izgledu i senzibilitetu, podsećaju na njegovu prvu muzu. Najpoznatije medju njima, bile su Ingrid Bergman, Grejs Keli, Kim Novak, Dženet Li, Eva Mari Sejnt, Tipi Hedren i druge.

Medlin Kerol

Interesantno je da se nijedna od pomenutih glumica nije uklapala u vladajuće stereotipe tadašnjeg Holivuda, koji je sve intenzivnije promovisao seksepil uz odsustvo intelekta. Nasuprot seks boginjama poput Beti Grejbl, Merilin Monro i Džejn Mensfild, Hičkokove plavuše je, pored karakteristične boje kose, krasila izražena inteligencija, decentan izgled, distanciran, misteriozan karakter, ali i vulkan emocija, duboko skriven ispod hladne fasade. Tek kada se suoče sa životnim izazovima ili opasnim situacijama, one skidaju svoj nevidljivi plašt i otkrivaju svoju senzualnost, ranjivost, pa čak i neobuzdanu strast. Kako bi slikovito objasnio karakter svojih ženskih likova, Hičkok ih je u jednom od svojih intervjua, duhovito uporedio sa engleskim damama, tvrdeći da one samo deluju uzdržano i ljubazno, dok u privatnosti svog doma, samouvereno prilaze muškarcu i skidaju mu pantalone, bez upozorenja.

Alfred Hičkok i Eva Mari Sejnt

Sa većinom svojih glumica, Hičkok je izgradio poseban odnos, ali i saradnju. On nije učestvovao samo u postavci likova koje su tumačile u njegovim filmovima, već je ozbiljno bio angažovan i na kreiranju njihovog vizuelnog identiteta. Sa Evom Mari Sejnt, koja je tumačila glavnu žensku ulogu u filmu “Sever – Severozapad”, išao je i u šoping kako bi zajedno pronašli adekvatnu garderobu za njen lik, jer nije bio zadovoljan kostimima koje je odabrala produkcija. Nesumnjivo opčinjen ženama platinasto plave kose, insistirao je na ovom “detalju”, ali i na drugim karakteristikama koje su oslikavale imidž koji je želeo da prikaže u svojim filmovima. Voleo je žene koje su elegantne i imaju prirodnu dozu otmenosti. Ova osobina ga je posebno privukla kod Grejs Keli, koja je bila jedna od njegovih omiljenih glumica. Zajedno su snimili tri filma, a verovatno bi ih bilo i više, da Kelijeva nije odlučila da napusti svet filma, kako bi se udala i postala princeza od Monaka. 

Grejs Keli

Često se spekulisalo o pravoj prirodi odnosa, izmedju Hičkoka i brojnih glumica koje su dale značajan doprinos njegovim filmskim ostvarenjima. Iako nikada nije potvrdjeno da je sa nekom od njih bio u ozbiljnoj vezi, izvesno je da je u većinu bio “potajno” zaljubljen, dok je prema nekima gajio i ambivalentna osećanja, koja su u osnovi imala potrebu za kontrolom i dominacijom. Upravo takav slučaj, bio je sa Tipi Hedren, koja je sa Hičkokom imala veoma komplikovan i težak, poslovno-privatni odnos. Prema nedavnom svedočenju, sada 89-ogodišnje glumice, inače, zvezde kultnog filma “Ptice”, Hičkok je bio izuzetno posesivan i zahtevan čovek, koji nije vodio previše računa o tudjim osećanjima i potrebama. U isto vreme, on nije voleo ni da bude odbijen, a u ovom slučaju se upravo to dogodilo. Nakon diskretnog, ali upornog udvaranja, ubrzo i svakodnevnog slanja šampanjca u njenu garderobu, Hedrenova mu je stavila do znanja da nije zainteresovana. Nakon ovog “ekscesa”, Hičkok je sasvim ignorisao glumicu. Poruke joj je slao preko svojih asistenata, a na snimanjima je nije oslovljavao po imenu, već se koristio neodredjenim pojmom “ona devojka”. Kako bi joj do kraja demonstrirao svoju moć, držao ju je pod ugovorom i nakon što se njihova profesionalna saradnja završila, tako da Hedrenova, čak dve godine nije bila u mogućnosti da prihvata nove filmske ponude. No, uprkos tome, ostala je upamćena kao jedna od najprepoznatljivijih Hičkovih zvezda, ali i poslednja u nizu, najvažnijih plavuša, koje su obeležile filmski opus legendarnog reditelja.

Tipi Hedren i Alfred Hičkok

Slavne Hičkokove plavuše ni danas ne prestaju da intrigiraju. Njihov karakterističan i savršeno osmišljen imidž, odavno ih je svrstao medju ikone stila i pop kulture. Brojni modni dizajneri su inspirisani njihovim hladnim, ali zavodljivim izgledom, čija decentnost predstavlja pravo osveženje u eri silikonske estetike i ogoljenosti na svim nivoima. Baveći se njihovim fenomenom, časopis Vanity Fair je 2008. godine, napravio editorijal u čast Hičkokovih plavuša. Neke od najvećih holivudskih zvezda današnjice, poput Gvinet Paltrou, Šarliz Teron, i Skarlet Johanson, kostimima i šminkom su dočarale likove koje su Grejs Keli, Kim Novak, Tipi Hedren i druge Hičkokove muze, ostvarile u njegovim filmovima. Ovom temom su se pozabavili i filmski stvaraoci, pa je tako 2012. godine, u koprodukciji kanala BBC i HBO, snimljen film “The Girl” u režiji Džulijana Džerolda. Film u kome glavne uloge igraju Tobi Džons i Sijena Miler, baziran je na knjizi Donalda Spota “Spellbound by Beauty: Alfred Hitchcock and His Leading Ladies”, dok je akcenat priče stavljen na problematičan odnos izmedju Hičkoka i Tipi Hedren. 

Tipi Hedren

Kao što je to slučaj sa većinom genijalnih umova, Alfred Hičkok je bio kompleksna ličnost. Iako je njegov odnos sa ženama nedefisan i kreće se izmedju obožavanja, oholosti, pa i izvesnog prezira, nema sumnje da su žene u njegovim filmovima imale posebno mesto. Štaviše, u vremenu u kome su slojevite karakterne uloge, uglavnom bile rezervisane za muškarce, on je dokazao da i žene mogu biti podjednako uspešne u takvim rolama. Ipak, da bi do kraja ostao dosledan svom nadimku “Master of Suspense” i opravdao imidž reditelja, čiji su filmovi bazirani na psihološkim zapletima i horor elementima, Hičkok je svoju opsednutost plavušama definisao na sledeći način: 

Kim Novak

“Plavuše su najbolje žrtve. One su kao prvi sneg, na kome se pojavljuju krvavi tragovi”. 

Alfred Hičkok i Dženet Li

*Tekst je objavljen u magazinu MOGUL

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: www.alfredhitchcock.com

MOGUL Magazin

ZORAN MODLI Radijska zvezda u telu pilota

Zoran Modli

On je originalan, kreativan, brz, maštovit, duhovit, često ispred svog vremena, ali sa jasnom i pozitivnom vizijom. Čovek prošlosti, svakako sadašnjosti, i bez sumnje, budućnosti. Zoran Modli, legendarni radio voditelj, disk džokej, zaljubljenik i promoter informacionionih tehnologija, profesionalni pilot i instruktor letenja. Malo je onih koji se ne sećaju njegovog autentičnog glasa, karakterističnih reklamnih džinglova i čuvenih emisija, koje su bile zaštitni znak radijskih stanica Studio B, Pingvin i legendarne 202-jke. Od „Diskomera“, preko „Ventilatora“ i „Modulacija“, pa sve do aktuelnog „Zair-a“, gospodin Modli je bio i ostao prepoznatljivo medijsko lice i glas, ali i zvezda bez roka trajanja.

Iza Vas su brojne radijske emisije, džinglovi, reklame…, pa nema sumnje da ste, medijski posmatrano, defintivno čovek radija. Šta je ono što Vas je pre više decenija privuklo “zvučnoj magičnoj kutiji u kojoj žive mali ljudi”?

Čaroban život koji izvire ni iz čega. Dete sam predtelevizijske ere, buduće ere živih slika, koje nije bilo ni u najavi na ondašnjim prostorima. Jedini izvor virtuelnog života bili su glasovi koji su izvirali iz drvenih kutija sa osvetljenom skalom i sa dva dugmeta, za glasnoću i biranje stanica. Nijedan displej sa ajfona, ajpeda, računarskog monitora ili TV-a nije mogao da donese toliko čarolije, koliko je u doba materijalne teskobe to mogla iluminacija imena evropskih gradova ispisanih na staklu, dok je preko njih, vezana za promenljivi kondenzator u srcu radio prijemnika, klizila skala pomoću koje ste “putovali” po tim čudesnim destinacijama – Sarajevo, Tirana, Beograd, Ljubljana, Titograd, Moskva, Zagreb, Paris, Timisoara, Roma, Praha, Stavanger, Monte Carlo, Strasbour... Mnogo godina kasnije, upoznao sam sve te gradove i izbliza, slećući kao pilot u njihova nedra, ali je „kutija koja govori”, počela vrlo rano da mi otkriva život koji se „prostro” predamnom.

Bili ste jedan od prvih, autentičnih disk džokeja na prostorima bivše Jugoslavije. Kako je započeo Vaš angažman i da li je bilo teško steći afirmaciju u jednoj, tada i ovde, nedovoljno poznatoj i (ne)običnoj profesiji?

I disk džokej sam postao zbog fascinacije radiom. Radio Beograd je oduvek imao vrhunske spikere koji su glasom i dikcijom cementirali kvalitetan književni jezik. Još u detinjstvu sam se „opismenio” na uzorima, poput, Branislava Surutke, Miodraga Stevovića, Branislava Mirčetovića, Drage Jonaš, Dušana Vidaka, Petra Lazovića, Vladislava Mijuškovića, Svetislava Vukovića, Duška Markovića... Imao sam ideju o sebi kao spikeru, jer u to vreme nije bilo drugog zvanja ili šanse za animatore pred mikrofonom. A onda je proradio disko klub u mom rodnom Zemunu. Otvoren je u zgradi predratne sinagoge, u to vreme lokalne Mesne zajednice, pa se tako i ustalio pod imenom „Sinagoga”. Kao jedan od dvojice pokretača, bio sam, naravno, prvi i jedini di-džej. Nisam želeo da budem blazirani puštač ploča, kao neki di-džejevi u „elitnim” beogradskim klubovima, već sam rekao sebi: „Budi tu, sa publikom, potrudi se, neka te i vide i čuju, pretvori klasičan disko-igranjac u vizuelizovani radio!” Znao sam da će mi takav pristup otvoriti i put do radija. Tako je i bilo. Na radio Studio B su me primili istog sekunda kad su čuli polučasovni magnetofonski snimak mog programa u „Sinagogi”. Tako se moja lokalna poznatost, na nivou zemunskog korzoa, preko noći pretvorila u globalnu popularnost. 

Kao disk džokej ste stekli veliku populanost, a sa svojom „Letećom diskotekom” ste obišli nekadašnju državu. Kako su izgledale tadašnje diskoteke i kakva je bila atmosfera?

Početkom ’70-ih, glavni centri disko zabave, bili su Beograd, Zagreb i Ljubljana. Zagreb je bio nekako „najglasniji”, sa emancipovanim pristupom fenomenu diskoteka i profesiji disk-džokeja. Sa područja bivše Jugoslavije, jedino sam ja bio prisutan na stupcima zagrebačke revijalne štampe, a kolateralna posledica svega, bila su gostovanja na revijalnim di-džej nastupima u velikim zagrebačkim diskotekama, Gradskom stadionu i zagrebačkoj Dvorani sportova. To mi je i dalo ideju da napustim „stacionar” u Sinagogi i otisnem se van Beograda. Za male pare sam kupio neki drndavi IMV-ov kombi i stidljivo krenuo po obližnjim selima, mahom onima do kojih se stiže preko pančevačkog mosta. Čak i u tom embrionalnom periodu nastanka, „Leteća diskoteka” je imala specijalistu za lajt-šou, go-go igračice i roudmene, to jest moja dva drugara iz ulice koji su izigravali telohranitelje, pomagali kod istovara opreme i bdeli nad prodajom ulaznica, da domaćini ne bi „varali na kartama”. Kad mi je, posle nekog vremena, pukao film, ostavio sam kombi na nekom beogradskom otpadu i odlučio da nastavim ozbiljnije i profesionalnije. U pravi čas, pojavio se spas - Raka Đokić, deceniju kasnije proslavljeni impresario Lepe Brene, ali tada menadžer-početnik koji je, stigavši iz Kuršumljije u Beograd, odlučio da organizuje turneju jednom disk džokeju. Nije se pokajao. A ni ja. Moja „Leteća diskoteka” je najmanje gostovala po diskotekama. Bile su premale za naše apetite. Sale domova kulture, domova armije, lokalnih domova omladine i školska dvorišta bili su prava mera za nas. Ponekad i po koji gradski stadion manjeg gabarita. Na istim pozornicama sa kojih bi vikend pre toga „prašili” Indeksi, YU grupa, Teška industrija ili Bijelo dugme, galamio sam i ja, animirao publiku, skakutao zajedno sa svojim igračicama, sve pazeći da od silnog drmusanja ne krene da preskače igla na gramofonskoj ploči!

Da li možete da izdvojite neku zanimljivu anegdotu iz tog perioda?

Zvučno je bilo to ime, „Leteća diskoteka”, a i godilo mi je, jer je u to vreme tek počelo da mi raste pilotsko paperje, pa sam morao to i da obnarodujem... Na plakatima koji su najavljivali naše gostovanje, blistala je ogromna fotografija JAT-ovog aviona DC-10, ispod  koje je pisalo „Leteća diskoteka Zorana Modlija”. To „leteća” je izgleda bilo dovoljno zvučno da na blagajnu Skenderije u Sarajevu, domami nekog sredovečnog gospodina, koji je od blagajnice zatražio dve karte, i to „Ako može za 30. septembar, ujutru”. „Izvinite, ali Zoran Modli je samo večeras”, kaže mu blagajnica. „Ne zanima me ko će biti pilot, samo mi dajte karte” , rekao je čova, a onda dopunio listu želja: „I, ako može, do prozora.” „Čekajte, vi hoćete...” ukopčala je blagajnica. „...Do Ciriha!” završio je čovek. „Gospodine, ovde je večeras muzički program”, pokušala je da objasni blagajnica. „Pa zašto onda piše LETEĆA diskoteka?” graknuo je Sarajlija, razočarano pokupio novac i nestao u pravcu – pa, verovatno najbliže JAT-ove poslovnice!

Muzika je važan segment Vašeg života, pa ste čak sa Borom Djodjevićem osnovali i bend „Hajduk Stanko i jataci“. Kako ste se snašli u privremenoj ulozi pevača i „rok zvezde“?

Koliko se samo Bora trudio da me nagovori da zapevam! Na bavljenje muzikom gledao sam štreberski – moraš biti savršeno muzikalan, glasovno solidno postavljen i, najvažnije, imati bar nekakav pedigre. Možda sam baš zato, iz inata prema samom sebi, dopustio da me Bora lako nagovori. Što je još gore, otišli smo u studio Produkcije gramofonskih ploča RTB i snimili prvi singl. Bio je to totalni bezobrazluk! Borina instrukcija je glasila: „ Samo ti pevaj što glasnije, ja ću da ti pripomažem – i ništa ne brini!” Tako smo objavili ploču s pesmama „Na putu za Stambol” i „Anđelija, čuvaj se Turaka”. Opevali smo nas dvojica nešto kasnije i disk džokeje, ali sada kao „Zoran Modli i Ravan taban” u disk-džokejskoj himni „Bugi-vugi za disk džokeja”. Bila je to uvodna numera na jednoj od LP ploča sa mojim di-džej egzibicijama iz sredine sedamdesetih.

U jednoj od Vaših najznačajnijih radio emisija “Ventilator 202” promovisali ste brojne demo bendove. Šta Vas je motivisalo da se fokusirate na neafirmisane izvodjače i kome od njih je Vaš radio šou pomogao da se vine do zvezdanih visina?

“Ventilator” sam zamislio kao pop emisiju sa relevantnim top listama, uz priče na razne urbane teme – od filma do nauke. Išlo je, ali mi baš i nije izgledalo naročito originalno, koliko god se ja trudio da samom sebi udahnem život. I živost. Onda su se kao spas pojavili „zaboravljeni” demo snimci nepoznatih bendova i pevača, koji su strpljivo čekali da ih neko čuje, oceni njihov rad i, eventualno, pozove da snime ploču. Meni nije bio problem da to non-stop vrtim u svojim emisijama. Potpuno sam promenio muzičku matricu “Ventilatora” i snimke anonimusa, koji su me fascinirali svojom neposrednošću i istinom, ubacio u konkurenciju sa globalnim mejnstrim hitovima. Tako je rođena Demo top lista “Ventilatora”, na kojoj su se prvi put pojavila i neka od budućih, velikih imena domaćeg roka. Svima govorim da nismo ni ja, ni ova emisija zaslužni za njihovu slavu. Uspeli bi oni i bez “Ventilatora 202”, verujte. Ali je nekako lepše kad se uljuljkujete i imate osećaj da ste, ako ništa drugo, bili neposredni promoter prvih udisaja nadolazeće popularnosti zvučnih imena, poput Patibrejkersa, EKV-a (tada Katarine II), Lakih Pingvina, Psihomodo Popa, Straha, Karlovih Vari, Reks Ilusivija, VIA Talas-a ili niških Fleka.

Originalnost i inovativnost su odrednice koje se vezuju za Vas i Vaš rad, pa ste tako jednu od svojih radio emisija vodili i iz vazduha, tačnije aviona. Kako ste došli na tu ideju i kakve su bile reakcije?

Čega god da se setite ili šta god da uradite, ispostavi se da je neko to već uradio pre vas. Slušao sam priče o novinarima u Americi, koji se iz helikoptera javljaju direktno u radio program izveštavajući o stanju na putevima ili posledicama elementarnih nepogoda. Pomislio sam: zašto to ne bih radio i ja? Na generalnoj probi javljanja iz aviona, dan pre emisije, iznad Beograda nas je iznenadila oluja i „oterala“ na sportski aerodrom Smederevo. Novi peh me je dočekao na dan emitovanja: posedali smo u četvorosed „pajper čiroki“ – novinar i fotoreporter „Radio TV revije“ pozadi, ton majstor Radio Beograda i ja napred – i sačekali trenutak da iz studija krene špica „Ventilatora“. Svečano sam uključio starter motora i otkrio da je motor otkazao poslušnost. Nije preostalo ništa drugo nego da se preselimo u mali dvosed, „cesnu 150“. Posada se prepolovila, jer je bilo mesta samo za tonskog tehničara i mene. Od tog trenutka, funkcionisao sam u „multitaskingu“: upravljao avionom, održavao radio-vezu s kontrolama letenja na batajničkom i surčinskom aerodromu, vodio program uživo i razgovarao sa gostima emisije, kroz direktna telefonska uključenja, koja je uspostavljala ekipa u studiju. Program sam pratio preko džepnog FM prijemnika, pa nisam smeo previše da se udaljavam kako prijem ne bi oslabio! Bili smo u vazduhu koliko i emisija u etru, dakle, tri sata.  Te 1981. godine, bila je prvorazredna atrakcija da neko tri sata upravlja avionom i vodi radio emisiju. Skraćena verzija tog „letećeg“ Ventilatora, iste godine je otišla u Barselonu, kao predstavnik Radio Beograda na internacionalnoj smotri radijskih ostvarenja „Premias Ondas“. Nije dobila radijskog „Oskara“, ali je, kažu, bila zapažena. Za mene dovoljno.

Svet kompjutera, visoke tehnologije, gadžeta i novih komunikacija Vas je oduvek privlačio, pa se slobodno možete nazvati medijskim pionirom i u ovoj oblasti. Odakle u davnim analognim vremenima, Vaše pasionirano interesovanje za pomenute sfere?

Ko je tada znao da će se takozvana analogna vremena tako brzo transformisati u ova takozvana digitalna? Malo ko, možda poneki drčniji, a pri tome vidoviti futurista. Redakcija časopisa za popularizaciju nauke „Galaksija“, bila je kasnih sedamdesetih bezmalo moja druga kuća, jer sam svaki slobodan trenutak provodio u njenom prostoru, sa ljudima koji su je pravili. Bio sam svedok pripreme prvog računarskog časopisa u Jugoslaviji. Bilo je to „Galaksijino“ specijalno izdanje, „Računari u vašoj kući“, a njihov urednik Jovan Regasek, nagovarao me je da preko radija u emisiji „Ventilator 202“, pustim u etar prvi računarski program za kućni računar ZX Spectrum. „Hoću, Jovo, ali kako?“, „Sa kasete“, kaže on. Ostatak priče je legenda koju pioniri računarske revolucije sa ovih prostora znaju napamet.

Već 18 godina ste autor, voditelj, producent, vlasnik i emiter radijske emisije “Zair”, koja se upravo bavi novim tehnologijama. S obzirom da je reč o (ne)tradicionalnom konceptu „jedan čovek, jedan radio“, koliko je teško ili zabavno biti „sam svoj majstor”?

Baš impozantno zvuči ova vaša nabrajalica, kao da sam na čelu kakve medijske imperije! U stvari, još od 1982. godine sam se opredelio za tzv. self-ops način radio prezentacije, a to je kad su u vašim rukama mikrofon, miks pult, muzika i ostatak studijske tehnike, kao što su u ono vreme bili, gramofoni i magnetofoni. Danas je sve to u jednom jedinom računaru, mada i dalje ne možete bez miksete i mikrofona - osim ako ste „džuboks radio“, koji vrti samo muziku sa džinglovima između. Sam-svoj-radio koncept je jedino na šta mogu da pristanem, a to znači da uopšte nije teško i da je opštezabavno proizvoditi radio emisije na taj način!

Paralelno sa radijskom karijerom, više decenija ste aktivno i uspešno, radili kao pilot i instruktor letenja. Odakle ljubav prema letenju i u kojoj meri je genetski kod bio okidač da se oprobate u ovoj odgovornoj, ali i podjednako uzbudljivoj profesiji?

Odrastao sam uz majku, jer nas je moj otac napustio vrlo rano, kada sam imao tri ili četiri godine. Oca sam sreo i nanovo upoznao tek dvadesetak godina kasnije. Bio je inženjer aeronautike, poznati konstruktor aviona, pilot i član elitnog konstruktorskog tima fabrike aviona „Ikarus“. Moja zainteresovanost za letenje, javila se već u detinjstvu. Sa pet godina sam želeo da od gomile kartona sastavim groteskan avion i da sa njim negde odletim. Kasnije, dok sam radio u „Sinagogi“, nekadašnji drugari iz Gimnazije, koji su bili eksperimentalna grupa kandidata buduće JAT-ove Pilotske škole u osnivanju, zvali su me da im se pridružim. Ali ne, meni je tada bilo zanimljivije da radim na Studiju B, a vikendom u diskoteci. Tek nakon očeve smrti, kada sam bolje upoznao njegovu biografiju, ozbiljnije sam se zainteresovao za letenje. Zakasnela motivacija ka letenju, konačno me je odvela na beogradski sportski aerodrom Lisičji Jarak, u predvorje mog, uskoro životnog poziva.

Napisali ste nekoliko knjiga koje se na različite načine bave temom avijacije. O kakvoj vrsti sadržaja je reč i kojoj ciljnoj grupi se obraćate?

Gotovo sve knjige koje sam objavio, predstavljaju neku vrstu udžbenika za pilote-početnike. To znači da možete da ih čitate i kao pilot, ali i kao vazduhoplovni entuzijasta, koji želi da zaviri u srž avijacije. Ima u njima lakih literarnih uzleta, ali sve one imaju snažnu pragmatičnu notu koja vas vodi od početne želje do filigranskih detalja važnih pilotima koji koračaju ka profesionalnoj dozvoli.

Živimo u vremenu velikih promena i sveopšte digitalizacije. Koliko su Internet i  tehnološka revolucija uticali na tradicionalne medije i kakva je sadašnjost, a posebno budućnost radija?

Moje mišljenje je da su internet i tehnološka revolucija blagotvorno uticali na tradicionalne medije. Radio, televizija, novine, knjige, pozorište, film, opera, estrada, nikada nam nisu bili bliži. Sve je na dohvat ruke, a haj-tek revolucija medijima na koje smo navikli samo pomaže da opstanu. Neki tvrde da je današnji radio uzgubio pređašnji uticaj. Donekle jeste, ali, šta je uopšte ostalo isto? Svet se menja. Sve se menja. Način saopštavanja informacija, kanali kojima stižu do nas, način na koji ih primamo. Ipak, radio se i dalje sluša. On je civilizacijska tekovina koja zadovoljava potrebe našeg intelekta i našeg čula sluha i u ovom trenutku je najprijemčiviji medij. Ljude možda uspavljuje enormno veliki broj isključivo muzičkih radio stanica, pa mnogi misle da su sve radio stanice iste i da nije važno koju će slušati. Ali, kao i u svakom drugom civilizacijskom žanru, tako i, kada je reč o slušaocima radija, postoje oni aktivni, koji traže sadržaj i oni pasivni, kojima je svejedno. Jedina deviza koja važi u ovoj masi medijskih ponuda u kojoj se svako bori za svoje parče kolača, jeste da nije važno koliko njih te sluša, važno je ko te sluša.

Govoreći o novim trendovima, kako gledate na današnju DJ scenu i da li ste nekada, na svojim počecima, mogli da pretpostavite da će disk džokeji postati ovako bitan segment svetske muzičke, mainstream scene?

Disk džokeji su uvek bili bitan deo muzičke scene. U moje vreme su bili promoteri novih imena i novih hitova. To sam i ja bio. Od devedesetih naovamo disk džokeji su autori, koautori i producenti muzike za igru. To je strašno bitna razlika i kvalitativni, da ne kažem kvantni skok! Da li sam to mogao da pretpostavim? Ne znam, nikada nisam razmišljao o tome kuda ide budućnost disk-džokejske profesije... Ona ide tamo kuda je vode njeni pripadnici, a ja to odavno nisam. Prestao sam da se predstavljam kao di-džej čim sam prešao tridesetu i ozbiljno ušao u svet avijacije, ali mi je drago što me mnogi i dalje pamte kao disk džokeja.

Svestrani ste, radoznali, a čini se, i dalje spremni na profesionalne izazove. Da li postoji nešto što još uvek niste uradili, a želite, i šta smatrate svojim najvećim uspehom i zadovoljstvom?

Želim da napišem roman, a pre toga autobiografiju, ali samo kao visinsku pripremu za roman. Želim da napišem i pesmu kojom bih nadmašio Jesenjina, kao i da nacrtam karikaturu kojom bih nadmašio Petričića. Voleo bih da od kartonskih kutija napravim avion o kojem sam maštao u detinjstvu i da kao putnik-namernik, redom, jedan po jedan, posetim sve gradove na čije aerodrome sam kao pilot sletao proteklih decenija. Ima divnih gradova koje sam uspevao samo okom da okrznem prilikom sletanja i posle poletanja, ali mi se nikada nije pružila šansa da zaronim u njihove ulice i u njihovu dušu. Mislite li da je to u redu?

*Tekst je objavljen u ONA Magazinu

Copyrights: Bratislav Mihailović

Photo credits: Zoran Modli, privatna arhiva, Andrej Čukić

Zoran Modli www.modli.rs ; FB https://www.facebook.com/zoran.modli 

 

ONA Magazin